Јова је цијелога живота носила судбину својих најмилијих као тешку крсну заставу. Та судбина ју је мучила, али и челичила — учила је да истраје у болу и патњи. Ипак, ни та чврстина није могла да је заштити од несреће која ју је пратила као сјенка.
Године 1957. или 1958. — тачно више ни сама није памтила — Јова је, као угледна жена, добила пасош под строгим условом да га врати чим се врати из Канаде. До Загреба ју је пратила Лепосава, а онда је кренула сама преко океана. Тамо је посјетила синове, Димитрија и Бранка. Вратила се кући у Орасе након скоро годину дана — срећна што их је видјела, а несрећна што их је оставила далеко.
На годишњицу Димитријеве смрти, окупила је кћерке око себе. Глас јој је био тих, али неумољив:
„Овај ми је тамо, овај ми је, вјероватно, онамо остао… Бранко и Димитрије у Канади. Онај, ни сама не знам тачно гдје… За вас имам један задатак. Биће тежак. Без поговора, од вас захтијевам: донесите ми Светозарове кости из Босне.“
Одлука је пала на Лепосаву, која је још памтила гдје је хумка, и на млађу сестру Сенку. Обукле су се грађански, неупадљиво, узеле торбу и кренуле пјешке према Никшићу. Одатле возом: Никшић – Чапљина – Сарајево – Тузла. Стигле су у село. Нашле су кућу оне муслиманске породице која их је некада примила. Лепосава им је тихо казала због чега су дошле.
Домаћин их је погледао дуго, па рекао:
„Синовче, громови су годинама парали небо. Град и олуја ломили су дрвеће, ваљали воће и поврће у бијесу. Али ниједну гранчицу шљиве нису дирнули — само понеки лист отпао. Све се сасушило око ње, осим ње. Божји знак, или провиђење…“
Помогао им је да раскопају хумку. Покупиле су сваку кост и кошчицу, пажљиво их завиле у јастучницу и спаковале у торбу. Имале су среће — ни Озна, ни комунистички шпијуни нису посумњали шта носе и зашто су дошле у то непознато село. Храброст и мајчин завјет били су им једина пропусница.
Кад је Јова угледала синовљеве кости, дуго их је загледала. Осјећала се као да га је поново родила. Распрострла их је на кревету, пребројавала, миловала сваку. Видјела је рупу на лубањи — метак је ушао с леђа, кроз доњи дио. Схватила је све.
Бдјела је над њима дању и ноћу. Спавала је поред њих, као некад кад је био новорођенче. Тепала им је, тужбаличила кроз сузе:
„Кости моје од мојих костију… Светозаре, сине, дала сам ти крв, душу и тијело — од тога ми преостаде само костур. Нема више крсне душе, високог чела, начела… Како сам те васпитавала, човјечила, крштењем дочовјечила… Слабија сам ноћас од тишине. Али мој те поглед миловањем чува, кроз пламен свијеће и мирис тамјана…
У мени су и радост и жалост. Кућа ми је празна кад ми дођу гости, пуна кад смо сами. Не дам злима да ликују, кости моје од мојих костију…
Реци, сине, гдје сте досад биле… Јесу ли вас зиме нагризале, смртне ране забољеле… Јеси ли се на оном свијету с оцем срео? Мој Никола, дико моја, Бог те благосиљ’о — и уједно клео, што ми дјецу са собом поведе… Куку мени довијака… Нити имам мира ни спокоја… А можда је тако судбина и хтјела, мој Никола, срећо моја, у несрећи…
Светозаре, сине, нека те на онај свијет кости твога оца грију… Кости моје од мојих костију…“
Јовин брат од стрица, Милован, чуо је плач и лелек. Ушао је у кућу, видио сестру уплакану, изгребену, почупане косе. Тјешио ју је, али узалуд. На крају је рекао:
„Хајде да их похранимо у породичну гробницу.“
Сахрана је била касно поподне. Сунце се пробило кроз облаке, као да је хтјело да изјави саучешће. Крештаво јато птица утихнуло је док је прелијетало тужан скуп — као минутом ћутања одале су пошту Светозару. Онда се поново зачуо грактај…
На споменику је писало: „Породична гробница Николе Благотина Пејовића“. Иако је Никола сахрањен негдје у Босни. Ту су биле и слике Николе и Светозара. То је парало очи брижним убибраственицима и комунистичким залуђеницима. Један од рођака хтио је да пребрише натписе, али су се ипак примјећивали — добровидећем намјернику.
Тако су Светозареве кости коначно нашле мир у Орасима. Јова их је вратила кући — не дозвом, не папиром, већ мајчином вољом и кћеркином храброшћу. Иако је остала довијак, у тој гробници је нашла оно мало мира што јој је судбина оставила.
(Поглавља из књиге Тихомира Тиха Бурзановића и Веселина Лазаревића “Зли пут без повратка” објављена у Подгорици 2017.године)
