Заветна књига професора Слободана Томовића уједно је и искупна и задушна, а у Црној Гори јединствена и насушна исповест о Другом самоубилачком рату који, траје и не престаје до данашњег дана.

Да се Слободан Томовић, тадашњи министар вера Црне Горе исповедио хартији, први ми је поверио блаженопочивши Митрополит Амфилохије, који је рукопис читао и доживео као нешто најбоље и најважније што је Слободан Томовић написао и, црно на бело, завештао будућим нараштајима. Био је рад и да Митрополија рукопис штампа, али Слободан није желео да га објави за живота, већ постхумно, додајући “да страх постоји и после смрти”. Али упркос његовим смртним и посмртним страховима рукопис није однео у гроб, јер је знао да га Творац, у кога је веровао, не би ни примио, да тај товар није растоварио и оставио на земљи, а к њему дошао лак и крилат. Тако се још једном потврдила истина да хартија најдуже памти и “да ће проћи небо и земља, али реч неће”.

Своју скупу судбину Слободан Томовић је испунио и исписао јасним и једноставним језиком, различитим од свега другог, што је писао у својим бројним филозофским расправама. Мало ко је тако одужио свој дуг и приложио истинитију реч, као увод у још ненаписану историју, без које нема ни помирења ни избављења Црне Горе, којој још увек „мржња остаје једини оријентир” и блокира свако расуђивање.

–Успомене Слободана Томовића који се као дечак крио у скривници на тавану своје куће, потсећају на дневник који је у скровишту свог стана водила Ана Франк, рекао је Матија Бећковић.