Иако је још у јулу српска влада усвојила предлог измена Закона о уџбеницима, којима се предвиђа увођење националног пакета, иако је њен предлог прошао кроз скупштински Одбор за образовање, овај пропис није се нашао на дневном реду заседања Скупштине Србије по хитном поступку, као што је раније обећано. И очигледно, на његово усвајање мораћемо да сачекамо, а судећи како ствари стоје не зна се када ће тачно закон и бити пред посланицима.

Иницијатива за увођење такозваног „националног пакета“ уџбеника потекла је од државног врха и обухватила би српски језик и књижевност, историју, географију, свет око нас, природу и друштво, музичку и ликовну културу са амбицијом да се сличан пакет у будућности уведе и у средње школе.

Те уџбенике, и то је изгледа највећи проблем за Брисел, издавао би један издавач, а штампало би га једно јавно предузеће – и управо то је изавало реакције страних издавача српских уџбеника које су стигле до комесарке за проширење Марте Кос.

„Забринути смо у вези са потенцијалним утицајем нацрта закона на конкуренцију. (Европска) Комисија ће наставити да прати ова дешавања у контексту приступања Србије ЕУ, посебно у вези са поглављем 8 о политици конкуренције, поглављем 26 о образовању и култури и поглављем 23 о правосуђу и основним правима“, поручила је комесарка.

Профит изнад унапређења сазнајног садржаја

Либерализација тржишта уџбеника, подстакнута из центара европске администрације, оберучке је и некритички прихваћена још за време ДОС-а и за то још у Бриселу постоји висок интерес, напомиње Драгољуб Којчић, некадашњи директор Завода за уџбенике и наставна средства, институције која је некада била једини издавач уџбеника у Србији.

„Али разлози сигурно нису да би се унапредио њихов сазнајни или научни садржај, да би највећи добитници били наши ученици, наша деца, него је главна мотивација материјална добит и то огромна материјална добит, где су наравно увек у предности велике компаније из ЕУ, које су у стању да различитим легалним, а богами понекад и нелегалним, коруптивним средствима, угасе наше издаваче, као што су поприлично и успели, када је реч и о Заводу за уџбенике и неким другим нашим приватним издавачима уџбеника“, истиче он.

Интересовање бриселске администрације за српско тржиште уџбеницима показује, сматра наш саговорник, њено ужасно лицемерје – када су интереси њихових држава и њихових компанија у центру пажње, они све чине како би били реализовани. Када је, пак, опстанак српске привреде у питању, на сваки начин се труде да је униште, па ће, на пример, Србији забранити и увоз енергената из Русије.

„Дакле, не води се рачуна о материјалним интересима земље у којој ми живимо, али се итекако, некритички, лицемерно, а допустите ми, и безобразно води рачуна о интересима компанија које послују и чији су центри на Западу“, констатује Којчић.

Издавање уџбеника важних за преношење идентитетских вредности на подмладак истовремено су и уџбеници са највећим тиражима, на њима је зарада највећа. Теме које обрађују уџбеници који би чинили национални пакет провлаче се кроз кроз све године школовања, укључујући и средњу школу.

Зараде на уџбеницима из хемије, биологије или физике су мање, додаје Којчић.

„Управо зато се и противе да наши национални уџбеници добију такав статус. Сигурно постоје и неки политичко-културолошки разлози, где се покушава да се преузме нормирање уџбеника, који представљају националне садржаје“, закључује Којчић.

Да ли је потребно уредити тржиште уџбеницима у Србији

Већ дуже време српске власти покушавају да заведу ред на тржишту уџбеника, не само у смислу да се зна ко колико зарађује на њима, већ и да се зна какви се садржаји пласирају ученицима. Тако су измене закона, поред националног пакета, предвиделе и ограничење малопродајне цене уџбеника, као и одређивање њихове највише масе, како ученичке торбе не би биле претешке.

Што се националног пакета тиче, он би се уводио поступно, у фазама и по разредима, од септембра школске 2026/27. до школске 2029/30. за све школе, употреба националног пакета била би обавезна, а обавезна би била и употреба уџбеника од посебног интереса за националне мањине.

Иначе, занимљиво је да подаци које је у периоду између 2018. и 2020. прикупила српска Комисија за заштиту конкуренције говоре да једна страна издавачка кућа држи 56 одсто тржишта уџбеника, док први следећи приватни издавач држи тек осам одсто. Што се профита тиче, он је непознат, а процене се крећу између осамдесет и сто милиона евра. Тако да се одговор на питање да ли је потребно уредити тржиште уџбеницима у Србији, заправо само намеће.

Аутор: Никола Јоксимовић

Извор: Спутник