Пише: Тихомир Бурзановић

Постоје издаје које се памте по пуцњима и барикадама, и постоје оне много опасније – тихе, углађене, упаковане у фразе о „европском путу“, „стабилности“ и „реформама“. Ове друге не остављају рушевине иза себе, већ празнину: моралну, идентитетску и друштвену. Управо ту, у тој празнини, д‌јелује савремена друштвена елита – политичка, економска, медијска и квази-интелектуална – која је издају народа претворила у професију.

Елита без народа

Друштвена елита би, по дефиницији, требало да буде савјест заједнице, њен коректив и штит. На Балкану је, међутим, елита постала каста без народа. Она не дијели судбину оних које наводно представља, не осјећа терет инфлације, не зна шта значи чекати пред шалтерима или паковати кофер за одлазак у иностранство. Њена лојалност није усмјерена ка грађанима, већ ка центрима моћи – домаћим и страним – који гарантују привилегије, имунитет и продужетак власти.

Морал као сметња

Морал је у овом систему сметња. Он успорава, поставља питања и тражи одговорност. Зато је избачен из јавног живота и замијењен прагматизмом без граница. Све је дозвољено ако је „у интересу стабилности“. Све је оправдано ако доноси грант, кредит или аплауз из амбасада. У таквом поретку, истина је релативна, правда селективна, а патриотизам предмет спрдње или оптужбе.

Медији као саучесници

Посебну улогу у овој издаји играју медији и њихови власници. Умјесто да разоткривају корупцију и злоупотребе, они их релативизују, нормализују или прећуткују. Критички гласови се маргинализују, етикетирају или просто уклањају из јавног простора. Тако се ствара привид нормалности, док се испод површине разграђује свака идеја заједничког добра.

 Интелектуалци без кичме

 Ни тзв. интелектуална елита није невина. Пречесто се претвара у декор власти, у „стручњаке“ за оправдавање неправде и „аналитичаре“ који увијек касне са истином, али никада са хонораром. Њихова шутња није неутрална – она је активни чин издаје.

Цијена издаје

 Цијену овакве моралне покварености не плаћају елите. Плаћа је народ: кроз сиромаштво, исељавање, губитак повјерења и осјећај да је будућност већ продата. Друштво без повјерења у своје вође постаје плодно тло за цинизам, апатију и нове манипулације.

Вријеме за раскид

 Ако постоји излаз, он не долази из исте те елите. Долази из обнове елементарног осјећаја одговорности и моралног минимума у јавном животу. Долази из одбијања да се издаја прихвати као нормално стање. Јер народ који се помири са издајом својих елита, полако се мири и са сопственим нестанком.

А то је, на крају, највећи гријех оних који себе називају елитом.