Насловна Почетна Дражин говор на суђењу (4): "И са Титом сам хтио слогу због...

Дражин говор на суђењу (4): „И са Титом сам хтио слогу због народног спаса“!

Са самим Титом састао сам се иза 22. јуна 1941. и уласка Совјетског Савеза у рат са Хитлером. Држим у глави деветнаести септембар 1941. године. Сеоска кућа Војводе Мишића, примила је и њега. Тај сусрет организовао је управо тужилац Минић. У току разговора дворио нас је и надгледао Војводин син, мој врли сарадник Александар Мишић. Војводина удовица госпођа Лујза припремила нам је богату трпезу. Удобан војводски лежај припао је важнијем од мене. На крају се испоставило да се у постељи тако славног Србина мешкољио човек који ће ускоро пролити толико српске крви. Моју страну представљао је адвокат Драгиша Васић, а његову поред пуковника Минића, наш одбегли Драган Јовановић, лекар ваљевског партизанског одреда. Друга два сусрета, имали смо у Брајићима испод саме Равне Горе. Она су била нешто доцније и требала су му као и први да употребом мога имена лакше успоставља комунистички режим. На сва три излазио сам отворена срца и са надом да би смо могли постићи неки општи споразум, указујући му да је до тада било грешака, и непотребних судара, са обе стране. На жалост, 26. октобра 1941. године, већи део разговора протекао нам је у међусобним оптужбама. Инсистирао сам на узајамним односима који би се сводили на помагање један другом и споразуме о заједничкој борби против окупатора, када сване дан за борбу“.народу је био велики страх од пљачки и одвођења и зато сам тежио општем јединству као прекој потреби. Пред Сретеном Жујовићом и Митром Бакићем, утицајним комунистима, изнео сам потребу да се Срби у Хрватској и БиХ организују у четнички покрет. Предложио сам формулу заштите од покоља и погрома који над њима врше усташе и муслимани, а покадкад и партизани. Захтевао сам да се пригуше саботаже, над надмоћнијим Немцима јер због њих сулуду страдају читава села и градови. Указивао сам му да преурањени устанак води ка народном самоуништењу. Нешто од договореног смо и остварили. Опуномоћени представник спољних послова Трећег рајха, Феликс Бенцлер, 12. септембра 1941. унео је у званичан извештај, да четници и партизани учествују у заједничкој борби против немачке војске. И збиља, крајем септембра и почетком октобра те године неколико наших помешаних одреда организовали су опсаду Краљева, Ваљева и дела Мачве. 
     Прекоравао сам блиске сараднике којима је било сумњиво његово име, порекло, циљ и добра воља. Одговорио сам мог поузданог Драгишу Васића да организује Маршалову ликвидацију, после нашег првог сусрета, на који је дошао у сељачком оделу. Поставио сам своје тело испред блиских сарадника Узелца и Ореља, спречавајући их да му се приближе са истим циљем. Подлегао сам потреби за слогом због народног спаса. Како сада ствари стоје, књижевник Васић видео је дубље од мене. Шта му је то вредело када је и он страдао од политичких Хрвата. Његово предратно пријатељство са књижевницима Крлежом и Крклецом (Павелићевим повереником за Срем и сарадником усташког листа „Граничар“, потписником одлуке да се свим Србима као непријатељима Хрватске и њених савезника одузме целокупна сремска имовина), служило је искључиво овим Хрватима. Тих загребачких литерата, нужно је и то истаћи, а његових књижевних другова, нигде није било када су га њихови сународници бацили у усијане пећи Јасеновачке циглане, са 380 мојих пробраних официра и присталица, под командом српског крвопије фра Сотоне. Глас о оваквом погубљењу елитног писца и правника стигао је од Филипа Цемовића, блиског рођака мајора Ђуришића. Цењени адвокат Филип доказао је своје присуство Васићевом одвођењу реком Савом, преко Градишке у Јасеновац, чини ми се између 16. и 20. априла. Слично сведочење дао је и мој бележник Бошко Костић позивајући се на истовремени улазак у Лијевча поље, Мајора Ђуришића Митрополита Јоаникија, Драгише Васића и неколико команданата који су се одвојили од мене. 
     Вашем маршалу поштедио сам главу и на Букова планини, на потезу између Ваљева и Косјерића, као већ исказаном непријатељу мог покрета дубоко зашлом у поље мојих одреда. Тада сам наредио капетану Петровићу да га у највећој сигурности и тајности спроведе до Столица код Крупња, места кога смо драговољно пропустили његовој партизанској контроли. Чинио сам све што сам могао не би ли некако започели какву такву сарадњу, окренуту према заједничком непријатељу. Уздао сам се у наш први сусрет, из кога сам извукао око 600 пушака и 5.000 метака. То његово оружје и муниција, помогли су ми да истерам Немце из Пожеге коју ми је он после другог покушаја подмукло преотео, користећи опуштеност мојих команданата, означивши тиме почетак наших озбиљних судара. При првом покушају одузимање Пожеге, комадант мог локалног одреда разоружао је цео партизански Драгачевски батаљон. Одрекли смо се почетне предности, рачунајућ на његов здрав разум. После случаја „Пожега“, неки Недићевци које сам придобио за себе неуспешно су напали његово Ужице, потпуно на своју руку. Сазнавши за то одмах сам успоставио са њим телефонску везу. Он је тражио од мене да се наша међусобна борба прекине. Пристао сам, с тим да ми врати Пожегу, као важну стратешку тачку. Грубо сам био одбијен, па сам оправдано закључио да ми је дао оружје да се за њега тучем са Немцима, а не за заједничку борбу, против обостраног окупатора, на коју изгледа није ни помишљао. После тога, непосредну везу нисмо обнављали, а он је на сваком кораку, на простору на коме сам био присутан водио грађански рат у коме је недужни народ улудо гинуо. Молим за допуштење да се прочита телеграфска порука од 2. новембра 1941. године, Краљевског пуковника Павловића, капетану Звонимиру Вучковићу о нападу партизана, на моје одреде у Краљеву, Ужицу, Чачку, Ваљеву, Милановцу…“ 
     „Тито је у међувремену ојачао. И мене је ставио на прво место свога списка за ликвидацију. Доступни амерички извор, каже да је четири пута покушавао да оствари тај свој подли план. Знајући за то, везан за судбину нашег напаћеног народа, писмом од 23. децембра 1943. замолио сам британску Владу да узме на себе да дсфе до састанка између наших представника, наводећи место разговора, негде у Санџаку. Наредног јануара, добио сам одговор да британци не желе да посредују, што је значило да ми окрећу леђа. Овако изражени став британаца подсетио ме је на љутње њиховог бригадира Амстронга, што сам одбио да дигнем у ваздух мост код села Полимира да не би изазвао Немачку одмазду над недужним народом и уништење општег добра. Наводим овај детаљ, као почетак разлаза са Лондоном. Моје слутње су се убрзо обистиниле.     Запад се окренуо Титу и његовим партизанима, у најгори час, за мој покрет. Ту своју вољу, најбоље је манифестовао преко превртљивог Черчила у Техерану 1.12.43., чинећи силне уступке Стаљину и међународном комунизму. Здрава логика и памет не могу да схвате откуд таква благонаклоност савезника према комунистима, кад се зна да би они већ сутра све своје заштитнике побацали у Јадранско море, само кад би им се прилика указала. И тако се народно жалосно стање још више погоршало. Док смо ми српски родољуби, са силним непријатељима водили беспоштедну борбу, одрсфена браћа, усташе у Хрватској, муслимани у Босни и Санџаку, а са њима комунисти у земљи, нападоше на наше животе и наша добра, у нашем најтежем часу. Комунисти преузеше да испред своје ослободилачке заставе, српске покрајине ослобађају од српског народа. Главна њихова борба сводила се на нападе на моју војску. Где год наиђу они Отпор претварају у грађански рат. Ми смо једини били и остали уз мајку Југославију, а они нам нож у леђа заболи, не због демократије коју они нису хтели и волели, већ због својих сатанских жеља и партијских циљева. Где би данас била наша слава и сила, да нам ове небратске немани не осакатише тела.“ 
     „Потписивао сам са партизанима споразуме о заједничком војевању, против окупатора, без тражења било каквог потчињавања, већ само ради лојалне сарадње. Тито је те уговоре искористио, да би се домогао власти, завео терор и побио стотине хиљада невиних, чији је грех био само у томе што нису волели његов комунизам. За жртве су често бирани виђенији домаћини, јер им је поред њихових унакажених и разбацаних тела, било лакше остале убедити да ће исто тако проћи, ако се се буду бунили. Истинољубиви „Гласник“ српске православне цркве, служећи се подацима из Меморандума Светог Синода, објавио је половином 1943. године да је од почетка рата од Усташа и Муслимана страдало око 800 хиљада Срба, што са жртвама комунизма чини преко милионску цифру. Верујем да ће се наша будућа поколења, на прави начин позабавити невино страдалима; како од немачке, усташке, муслиманске, белогардијске и балистичке, тако и од ваше пушке.Такве зах-теве намеће истина, као најбоља заштитница од нове несреће“. 
     „Од свих савезничких војски у свету, наша је била једина, која се борила не само на једном, чак на два, већ на жалост на три фронта: против окупатора силног и свирепог и до зуба наоружаног, против усташа који су по злочинима премашили своје немачке господаре, стављајући под нож све што је српско, без разлике, -жене, децу и старце, и против трећег, Титовог, најжалоснијег и најтежег фронта који су слуге црвене интернационале отвориле против националне Југославије, сламајући њене снаге и претварајући национални, у грађански рат, до истребљења“. 
     „Моје поробљене присталице убијане су истог дана. Апеловао сам код Тита, ако не жели заједнички фронт, онда бар међусобно ненападање. Те речи биле су глас вапијућег у непрегледној пустињи. Јер, његов главни циљ је био борба против свих националних ослободилачких снага. Док ми мислимо на ослобођење отаџбине, комунисти мисле на освајање власти ради успостављања своје диктатуре. Уколико су се они борили против окупатора, та се борба сводила на одбрану живота, њиховог, а не народног. Њихова главна брига састојала се у сталним нападима на моју војску и друге родољубиве грађане. За време сваке борбе са Немцима и њиховим савезницима, налазили су се у мојој близини. Тако смо целу њихову борбу осећали на својој кожи, много теже ми, него окупатори. И поред свега, кад су ми Германи понудили сарадњу против партизана, грубо сам им ставио до знања да сам нападао партизанске одреде, зато што су они нападали моје. Нисам мислио и хтео да тим путем помажем окупатору, казао сам им отворено“. 
     „Комунисти су имали 20 година праксе у подземном и организационом раду. Морао сам да ствари гледам и примам какве су биле и да их побољшавам колико могу. Имао сам премного тешкоћа, а премало времена да бих спровео све што сам хтео и организацију поставио на здраве темеље“. 
     „Велика је неистина да сам икада иједног партизана предао Немцима. За све такве приче срамота лежи на сведоцима искоришћеним против мене међу којима су и они који су на своју нечаст постали и колаборатери. Војни тужилац обогатио је своју оптужницу, сваљујући на мене, неиспитано погубљење 360 заробљених партизана. Првих дана децембра 1941. У време започете борбе између нас и комуниста, мој помоћник мајор Мишић, обишао је један број заробљених партизана и пријатељски са њима разговарао. Да ли су били у Планиници или негде другде, са сигурношћу не знам. Ја их због мањка исхране нисам могао држати на Равној Гори, него сам их послао у Пожегу, да их тамо хране. Мишић ми је причао да је после цела та група упућена према Струганику, где смо имали неколико прехрамбених магацина. Да је у вама добре воље, брзо би пронашли сведоке пред којима су извесни Богдан Брајевић и Јован Шкава, човек Војводе Пећанца, кога смо ми толерисали у нашем крају, али са њим нисмо радили, на превару преузели у Мионици све до једног вашег човека. На више страна се причало да су та два отпадника продали     Немцима заробљене партизане главу, по главу. Имате начина да проверите да ли је истина да су стрељани на ваљевском Петом пуку. Шкава је и мени многа зла начинио. Умешао је прсте и у смрт мога мајора Александра Мишића. Слободно кратите суђење и преузмите егзекуцију чим вам падне шака било каквих доказ да је по мојој вољи или наредби било који заробљеник погубљен или предат окупатору. Ми смо у октобру 1941. заробили у Мачви око 300 Шваба. Све заробљене смо сместили у село Вича, срез Драгачевски у тамошњу школу. Издавао сам наређења за ликвидације покрета и чишћење терена, али не и за убијања. Борба је била, али убијања ради убијања нисам никада предузимао нити одобравао“. 
     „Откако сам војник, па све до краја овог рата, никада нисам дозволио да се убије непријатељски војник или борац који је ратујући пао у наше руке, а још мање рањеник или цивилно становништво. Згражавао сам се над акцијама који иду у злочин. На почетку сукоба са Титом проследио сам наредбу мојим командантима да заробљене младиће из његових редова, разоружавају и најкраћим путем враћају својим родитељима и стаду од кога су одведени“. 
     „Дрина је била крвава река. Српски народ се светио за усташке злочине и муслиманска страшна пустошења. Стваране су ситуације у којима се масовно ишло у грех. Највећи малери и несрећа за мој рад са муслиманима били су баш у том убијању. Држао сам зборове у џамијама и састајао се са вођама босанских муслимана. Моја главна намера била је зближавање између муслимана и православаца, на уштрб фашистичко-усташке споне. И поред све добре воље и несебичног труда није се много постигло“. 
     „Нисам никада наредио било какву акцију против грађана, нити бих такве поступке икада могао одобрити. Чак не могу ни да верујем да се ишта од свега тога десило, што се на овом суђењу чуло. Такође, не верујем да се то могло десити или да се десило ма и у једној јединој од свих мојих јединица. „Црне тројке“ биле су потребне да бих увео ред у своју средину и у властиту организацију, али о било каквом убиству, без суђења и доказане кривице никада нисам учествовао у било којој форми, нити би то могао по својој природи и савести“. 
     „Партизани су се појавили на нашем ратном простору по уласку Совјета у сукоб са Хитлером. То је свима знано. Отпочеле су борбе, а са њима и немачке репресалије и тешко унутарње пљачкање народа. Међу мојим првим успесима било је хватање и разоружавање пљачкаша. Били су то углавном Титови приврже-ници које су сељаци оптуживали за многе пљачке, а сељанке за ис-паде и друга лоша чињења. Избегавајући братоубилаштво, враћао сам им слободу са строгом опоменом да је никада више не злоупо-требе ради личног благоутробија“. 
 „Чувајући наше крајеве од непотребних напада на немачка постројења, нарочито од саботажа због којих је гинуло невино становништво, напао сам 1941. у Планиници удаљеној једва километар од Равне Горе, наоружану чету ваљевских партизана. Лично сам преузео команду над својом јединицом, која је са лакоћом истерала из сеоске школе разуларену банду која је у селу чинила ршум. Око овог случаја, споречкао сам се са господином Милошем Минићем, у току нашег другог сусрета, до кога је одмах дошло. На послетку, све неспоразуме, изравнали смо заједничким ручком и евоцирањем успомена на предратне дане. Мој пријатељ Драгиша Васић подсетио га је на њихове сусрете у Српском културном клубу. Пуковнику Павловићу, првом човеку из мог обезбеђења, дао је у замену за пиштољ из арсенала краљеве војске, револвер марке „Валтер“, којим је 1. децембра 1941. у селу Баства код Беле Цркве, убијено неколико мојих пробраних људи… Не кажем даје тај злочин дело баш пуковника Минића. 
     Међу заробљеним партизанима у Планиници нашла се и студенткиња Ружица, девојка из домаћинске куће, коју сам сместа вратио оцу, мом оданом пријатељу. У знак добре воље, дозволио сам да се и остали заробљеници врате одакле су дошли, али да у тај крај више никада не зађу. 
 Ја бих тада напао и моје најрођеније. После тога издао сам наредбу да се свако употребљавање жена, а не само злоупотребљавање или силовање, кажњава смрћу. Та казна закачила је синовца члана мог Главног штаба“. 

(Наставиће се)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Најновији чланци

Па, је ли то могуће: Весна одлази!

Помоћница министра здравља за контролу квалитета здравствене заштите Весна Мирановић поднијеће оставку у наредних неколико дана на ту функцију и напустити тај ресор, сазнаје...

У Загоричу: Пронађене урне и новац из другог вијека!

Археолози Центра за конзервацију и археологију Црне Горе почели су заштитна истраживања код трафостанице у Загоричу, а првог дана наишли су на прилично занимљиво...
video

Срби на поправном: Дошло вријеме за причу о српским жртвама!

-Наша стручна јавност до данас није установила Дан сећања на жртве геноцида почињеног над српским народом, ми тај датум немамо. Немамо ни музеј, ни...

Марифетлуци и вуци: Хоћу Владу из „Street“-а, нећу ДПС хаос!

Пише: Иван Милошевић ДПС као вук у јагњећој кожи смишља како да што више отежа новој власти. Праве разне марифетлуке и спрдају се са грађанима...

Наравно, Хазбија Калач: Муслимани имају избор!

-Када се лични и партијски интереси ставе испред унапређења положаја сопственог народа, онда то изгледа управо како су урадили челници Бошњачке странке, саопштено је...