Насловна Почетна Дражин говор на суђењу (2): "Одважни Павле био је крвни непријатељ окупатора"!

Дражин говор на суђењу (2): „Одважни Павле био је крвни непријатељ окупатора“!

Чувајући народ и војску, примењивао сам тактику повлачења и изненадних препада, на уштрб фронталних напада. У бесу наталоженог после неуспелог састанка у Дивцима и поруке пуковника Когарта да немачки Вермахт не води преговоре са бандитима јер их само хвата и стреља, написао сам Хитлеру овакву поруку:

„Прошла је година од како сам отпочео борбу на живот и смрт, у циљу истребљења окупатора са подручја моје напаћене земље. Наш борбени дух заснован је на нашој традиционалној љубави према слободи и непоколебљивој вери у победу наших савезника. За сваког вашег војника убијеног или несталог, ви убијате стотину невиних и беспомоћних српских душа. Већ сада вас упозоравам на дан суда који није далеко. Опомињем Вас да ћу одговорити свом силом према немачким војницима, ако на мојој земљи наставе са својим бестијалним одмаздама.“

Одговорио ми је пишући своме камараду Мусолинију:

„Поред садашњих операција против комуниста, ја видим Дуче, специјалну опасност у плановима на дуже стазе, којима иду присталице Михаиловића, да би уништили и разоружали Ваше властите снаге у Херцеговини и Црној Гори. Сасвим свестан опасности од Михаиловићевог покрета, ја сам наредио својим снагама уништење свих његових одреда на целокупном окупационом подручју. Сматрао би пожељним да и Ваша друга армија на неки начин, узме Михаиловића и његове официре као заклете непријатеље Осовине. Ради тога, други Дуче, ја тражим да шефовима Ваших одреда, издате инструкције у том правцу. Свакако, ликвидација Михаиловића, неће бити лак посао, имајући у виду снаге са којима располаже. Области окупиране од стране његових банди треба брижљиво ставити у обруч, и отпор ослабити путем глади, и несташице у оружју и муницији. Остаци главине српских снага биће дефинитивно уништени у концентричном нападу. Срби су државотворни народ с великом мисијом на Балкану. А народ који такве мисије носи, у свету, мора на себи осетити немачку силу а никада помоћ, где год би се срели“.

По Хитлеровом изричитом налогу нацистички орган „Донаузеитинг цајтунг“ и наше колаборационо „Ново време“ објавили су 21. јула 1943. године уцену на 100.000 немачких марака у злату, за моју живу или мртву главу. Испод моје фотографије стајало је:

„Награду од 100.000 Рајхсмарака у злату добиће онај који доведе жива или мртва вођу банди Дражу Михајловића.
Овај злочинац бацио је земљу у највећу несрећу. Удављен у расипничком животу, он је уобразио да је позван да ослобађа свој народ. Као енглески плаћеник, овај смешни хвалисавац није ништа друго радио већ утирао пут бољшевизму и тиме помагао да се униште сва национална добра која су народу одвајкада била висока и света. Он је тиме поништио мир сељака и грађана. С тога је овај опасни бандит у земљи уцењен са 100.000 Рајхсмарака у злату. Онај који докаже да је овог злочинца учинио покојником или га преда најближој немачкој власти, не само што ће добити награду од 100.000 Рајхмарака марака у злату, него ће тим извршити и велико национално дело јер ће ослободити народ и отаџбину страховитог бича, овог бестијалног провокатора“.

„Баш у тим данима, тешким као ови данашњи, моја жена Јелица била је на издисају у нацистичком логору на Бањици као супруга вође „српских бандита“. А само на подручју срезова Параћинског, Раваничког и Деспотовачког, и још неколико околних, стрељано је 2.995 домаћина из мојих националних одреда, као сарадници вође четничких бандита“.

„Моје излагање које управо траје није произашло из неке дубље припреме, у затвору из кога ме већ тридесетак дана доводите и одводите“.

„Случај који вам скраћено износим, најбољи је пример за потере на које сам налазио током рата. Мојим националним снагама прикључили су се 23. септембра 1943. бригадни генерал Амстронг са неколико официра и амерички пуковник Алберт Сајц. Први у својству шефа целокупне савезничке мисије при мом покрету. Други као Френклинов посматрач, придодат поручнику Валтеру Мансвалду, официру за везу и њујоршком адвокату. ОВИ савезнички емисари осматрали су са високог гребена моју слабо наоружану артиљерију и пешадинце, у оделима са закрпама, без иједне заштитне справе или подлоге или оклопа, док (10. октобра 1943.) храбро кидишу на немачки гарнизон од око 800 бораца, добро заштићен бедемима Вишеграда. Уважени страни емисари поскочили су са својих места када смо суновраћивали у речну провалију тамошњи железнички мост, најчвршћу дринску спону Србије и Босне. Крвава борба за Вишеград почела је од јутра. Око подне Вишеградска варош била је у нашим рукама, а жртве тог боја су: 467 пострадалих Немаца и усташа које смо чакљама плитке Дрине гурали низ воду. Наша герила наставила је да гања непријатеља према Рогатици и Сарајеву, пошто смо Штаб на време склонили у планину Рогање, најкраћу географску везу са Рудом. Партизани су на свој начин искористили нашу несмотреност, отевши нам Вишеград, приписујући при том себи заслуге за ослобађање ове лепе историјске вароши. Док смо били у повлачењу над нама је прохујала ниско летећа швапска „штука“. Неко од мојих бораца је непромишљено окренуо митраљеске рафале ка смртоносној окупаторовој летелици која се вешто вођена, спуштала све ниже и ниже, сипајући на нас убојито гвожђе и отровне експлозиве. Благи Бог омогућио нам је да сачувамо читаве главе и тела. Наш непријатељ није се сналазио по густој помрачини и брдовитом пределу и био је, немоћан да разликује своје од туђих, па и под светлосним сигналима и сијајућом муницијом. Упорни шваба није одустајао. Целу ноћ и наредни дан, потискивао нас је ка северу, јаким, а понегде и удвострученим снагама. У српски Прибој кога је ослобађао изрод Калабић, ушли смо исцрпљени, и блатњави, са два заробљена немачка официра, која сам водио због замене са Немцима за моју поробљену породицу. Чим смо ступили у град, запосели смо порушену железничку станицу. Малаксали савезници први су се спустили на разровани станични под. Капетан Мансфилд, навлачећи врећу за спавање, угледао је на влажном зиду нацистичку објаву написану на немачком и нашем: „Услед злочиначких напада разбојника Драже Михаиловића, на наше трупе за чију живу и мртву главу је расписана награда од 100.000 немачких марака у злату, били смо принуђени да стрељамо…“ На зиду су се низала имена 120 недужних грађана мушког и женског пола, погубљених због мог отпора окупатору, а на самом дну стајао је потпис „Ули, генерал и надкомандант Београда из немачке војне управе за Србију“.

Нисам губио наду у ослобођење земље. После Вишеграда напао сам Сарајево, али сам био потучен у долини реке Праче, пошто сам код Олова био нападнут од партизана, а код Коњица од Усташа. Немци су ме тукли из самог Сарајева“.

„У вашој власти су поверљиви извештаји немачке обавештајне службе и команде за овај део Балкана. Вама је дато на вољу обим њиховог коришћења. У њима се разумљивим речником истиче у каквим сам односима био са силама Осовине. Позивам се на Герхарда Епскотера, нацистичког обавештајца и ратног дописника у Југославији. Тај окорели Хитлеров слуга је својим газдама стално понављао, да сам био и остао заклети непријатељ Немаца. Од његовог обимног извештаја, упамтио сам ове две реченице:

„Ми смо се надали да ће Михаиловић, издат од савезника, на крају увидети да му је сарадња са нама једини излаз. Али, он сарадњу са нама није хтео“.

„Поуздани Фиреров генерал Алфред Јодл, обавестио је свога војног министра да сам у герилским борбама против немачке војске током 1942. и 1943. просечно дневно губио од 15 до 30 бораца, али да се нисам предавао. Нацистички полицијски пуковник и шеф Гестапоа за Србију, др Фукс оставио је написмено, да ме је увек сматрао за прворедног непријатеља немачког народа и да је због тога гањао моје припаднике, без имало милости.
На челу немачке привреде у Југославији налазио се инжењер Франц Нојхаузен. Он је овако извештавао своје претпостављене: „Ми партизане или комунисте у Србији нисмо ни осећали. Ако су наша складишта била стално нападана, пљачкана или уништавана, то је била кривица Михаиловићевих људи, а не Титових. Они су испред нас затварали све путеве до села и ризница, те тако онемогућавали сваки немачки извоз из Србије“.
Заморно је свако даље набрајање овакве немачке коресподенције, јер се сличним писмима и депешама, ни броја не зна“.
„Ово што управо следи је одбрана, а никако напад на противни комунистички табор, коме ви припадате. Специјално одабрани немачки обавештајац Волтер фон Хаген, који се скрива иза правог имена Вилхем Хетл, шифрирао је својим шефовима да је фолксдојчерски инжењер От, спојио Тита са фон Глез Хорстенаумом, повереником Вермахта за Хрватску и као што се зна Хитлеровим пријатељем, Истим каналом убрзо је дојављено да је у немачком посланству у Загребу, виђен генерал Владимир Велебит, са личним документима на име др Петровића, стална маршалова веза са окупаторском Швапском. Убрзо се испоставило се да је Фон Глез примајући од Велебита „предлог споразума о ненападању Немаца и партизана у одређеним секторима“ препознао у њему Влатка, сина свог бечког пријатеља. И о томе сам негде говорио. А протокол о узајамном ненападању ваших и њихових, односио се у првом реду на западну Босну и још неке крајеве у којима су Срби масовно страдали од усташа и муслимана. Англоамеричко искрцавање на јадранске обале било је планирано за почетак задњег квартала 1944. године. Чим је ова вест стигла до вашег Штаба, посредовањем мађарског комунисте Золтана Тота, Тито је сместа вратио у Павелићеву престоницу свог верног Велебита, да у друштву великог српског комунисте Коче Поповића, сина богатог београдског индустријалца, учини све што се може. У питању је била ваша понуда окупатору „за заједничку акцију против заједничке опасности, у виду очекиване савезничке инвазије,“ која вама никако није одговарала. Моји извори говоре да вас је Адолф без размишљања одбио преко свог министра за спољне послове Фон Рибентропа, поруком да он са побуњеницима не преговара нити сарађује, већ да их само просто млати. Да је којим случајем, савезничко искрцавање обављено, имао бих партизане иза леђа, јер би сте ви знали коме Равна Гора иде у сусрет. Жеља вашег вође о сарадњи са Немцима није остала само на томе. Поменути инжењер От, снабдевен ваљаним овлашћењима од врха Рајха, закључио је са партизанима пакт о размени заробљеника који се вештом дипломатијом претворио у споразум о ненападању, са важношћу од почетка 1943. до августа 1944. године. У поседу мојих поверљивих људи су шифровани телеграми Фидриха Кошеа, специјалног саветника фашистичке Хрватске, министру Фон Рибентропу, о спремности Тита да обустави сваку борбу против Немаца, Италијана и Хрвата, како би несметано ушао у обрачун са мојим борцима, чијим би се уништењем, како је он мислио, склонила с пута заједничка опасност. Ни ви сами много не кријете споразум о ненападању кога су потписали Хитлеров СС генерал Глобецник са словеначким комунистима Кидричем и Вебером. Време које је пред вама, омогућава боље упознавање периода који је иза нас“.
„Потпуна је неистина да сам имао поверенике у непријатељској италијанској команди. Са Мусолинијевим штабом нисам никада успостављао везу. Једно време гувернер Црне горе био је Александар Пирцио Бироли, српски савезник из Првог светског рата, носилац нашег „Белог орла“ са мачевима, у функцији и армијског генерала.
Оружане снаге мог националног покрета стациониране У Црној Гори биле су под командом својевољног мајора Павла Ђуришића. Можда не знате да је тај храбри официр из чисто националних и војних побуда користио наклоност Биролија према Црногорцима. Површно и закаснело сам обавештен о измештању тог италијанског генерала са црногорског простора, званично због слабог рада.
Као доказ за моју колаборацију са Италијом узимају се цетињске новине у којима су фотографисани мајор Павле и гувернер Бироли. Одважни Павле био је крвни непријатељ окупатора, подједнако немачког и италијанског. Ако су га, као што је писао цетињски „Ловћен“, Немци одликовали Гвозденим крстом, зашто су га онда 14. маја 1943. године заробили у Колашину са четири хиљаде бораца и одвели у логор из кога им се отео на једвите јаде. Мало је познато да је Мајор Ђуришић после инквизиторског мучења у берлинском затвору, експедован у заробљенички логор у Стриј, у Пољској, из кога је са двадесеторицом својих официра непримећено испузао испод високе бодљикаве ограде. Моја Црногорска узданица, вијугајући преко три непријатељске територије, вешто се докопао обале Дунава, код Вишњице, ниже Београда. На несрећу, чим је препливао широку ледену реку поново је пао у Немачке шаке у којима је остао до краја новембра, када су му генерал Недић и Херман Нојбахер, уз велику личну гаранцију издејствовали слободу. Упознао сам жену која би у повољнијим приликама, на које ја не могу рачунати посведочила о вештој монтажи кукастог крста, на фотографији мог несрећног мајора“.
„Слушао сам о колаборацији мојих старешина са Немцима и Италијанима. Моћни Добросав Јевђевић, командант националних снага на северозападу земље, први је подигао ногу на ту страну. Неправедно је и неприхватљиво да се на мене сваљује кривица због неколико мојих људи који су на своју руку склизнули у колаборацију. Не противуречим, уколико су прилике бивале неповољније, утолико сам све теже и теже контролисао ту за мене никад пожељну сарадњу. Ишло се ту и тамо, у моје име, и без мог знања“.
„Војни тужилац окривљује ме да сам у марту 1944. године, преко београдског адвоката Брашића, некадашњег писара и адвокатског приправника покојног Драгише Васића, ухватио везу са загребачким надбискупом Алојзем Степинцем и Хрватским поглавником Антом Павелићем, штићеником Ватикана и папе Пија 12, организатором покоља српског народа на западном делу пропале земље.
У верољубивом гласнику наше православне цркве и у меморандуму њеног Светог архијерејског Синода, упућеног Генералу Данкелману, објављено је у своје време да је под надбискуповом митром и проповедом „у име Христа, убити антихриста“, од усташке чизме у страшним мукама пострадало само за три месеца 180.000 Срба; као младић Теслић, син мога борца из Сиска кога су Павелићеви кољачи камом изболи, па му у ране сипали со а затим му из раскрвављених груди срце извадили. Страдање Станка Турудије из Травника коме су исти ђаволи пре него што су га убили, на грудима клали сина јединца, довољно говори кога смо имали за непријатеља. Од 1941. до краја 1944. године, преверено је у католике око 240.000, како они кажу, православних шизматика, од укупно 2.500.000 Срба са територије Ендехазије, од којих је око половине одмах поубијано, пошто су им претходно одрезана по три прста. Наше тамошње свештенство трпело је страдања јаче него Срби, које су Турци у време своје владавине на колац намицали. Још се не знају гробна места зверски убијених, Митрополита Дабробосанског Петра Зимоњића, Владике Горњокарловачког Саве Леркаића и Бањалучког Платона кога су исти злотвори потковали и живог одрали, и више стотина часних свештеника и голобрадих ђакона. Многе моје формације, потпомогнуте четницима Војводе попа Ђујића, браниле су током читавог рата, колико су могле, српске мученике у Хрватској и Босни. За њихово спасење 20. јануара 1944. године, отпочели смо борбе са поглавниковим усташама, са циљем дефинитивног рушења његове злочиначке државе. Наше лоше наоружање и помањкање у људству нагнали су нас да водимо уместо фронталне, повремене офанзивне акције, усмерене према најугроженијим територијама. И поред свег нашег труда и јунаштва безбожници су срушили и спалили више од 200 наших богомоља, а црквени храм у Глини потпалили заједно са паством.

(Наставиће се)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име

Најновији чланци

Сјутра коначан предлог нове владе!

Мандатар Здравко Кривокапић представиће сјутра у подне коначан предлог састава 42. Владе Црне Горе. Прес конференција ће се одржати у хотелу Центре Вилле у Подгорици. Кривокапић...

Знаменити Срби Албаније: Војо Кушић

Војо Кушић (алб. Војо Кусхи; Враке Скадарске Скадар, 3. август 1918. — Кодра Куге, 10. октобар 1942), учесник Ослободилачке борбе Албаније, народни херој Албаније...

Теорије: ЕУ-гославија на Балкану, центар Београд!

Бивши дипломата на Балкану и професор на Универзитету Кембриџ, Тимоти Лес каже да би регион Западног Балкана за време мандата председника САД Џозефа Бајдена...

Покренута петиција за легализацију марихуане у ЦГ!

Група грађана покренула је петицију за легализацију марихуане у медицинске и рекреативне сврхе у Црној Гори. До сада је потпис оставило 500 грађана, а...

Обиљежен јубилеј Подгоричке скупштине: Расправа о попису и изложба о парламентаризму у Црној Гори!

Поводом 102 гидине од одржавања Подгоричке скупштине Српски национални савјет посвећен афирмацији и очувању српског идентита у Црној Гори организовао је округли сто о...