За проучавање злочина плавско-гусињских муслимана према српском становништву значајан детаљ представља и феномен логора (затвора) за Србе. Логор је радио током италијанске окупације, од почетка јула 1941. године, тј. прије почетка Тринаестојулског
устанка, па до краја ове године. Отежавајућу околност за проучавање овог феномена чини податак, да о њему нема документованих организационих података (организационог акта, формалних команданата, особља, протокола логораша итд.). Радило се о крајње примитивном облику логора (затвора), који се најчешће по локалној традиционалној терминологији називао „зиндан“, смјештеном у великој кући предратног плавског трговца Вукоте Џудовића, која је наравно одмах по окупацији заплијењена, а према потреби и у неколико такође заплијењених српских кућа у Плаву.У мањим или већим собама ове куће и подрумима, без намјештаја, били су смјештени логораши, одрасли људи, а најчешће жене и дјеца. Неформално, инспиратори и команданти логора били су Шемсо, Ризо и Шабо Феровић. Управо због недостатка било каквих документационих аката о функционисању логора, број логораша који су прошли кроз овај логор кретао се од 140 до 700 логораша,у зависности од каснијих сјећања логораша и компарирања података. У логору су владали крајње нехигијенски услови. Нужда се вршила по собама и ходницима. Био је само један пољски WЦ у дворишту логора. Одрасли људи су премлаћивани, а жене и дјевојке извођене на силовања. Владала је скоро тотална глад. Само једном дневно логораши су добијали сљедовање. Интересантно је да су дјеца пуштана ван логора током дана. Скитала су се по Плаву, и просила од италијанских војника и њихових следовања. Плавски логор (затвор) остао је запамћен по масовном умирању дјеце. Од глади и болести умрло је двадесет седморо дјеце. Најстарија дјеца имала су шест година, а најмлађа годину или испод године старости. Од глади и болести умрло је петнаесторо дјеце из Горње Ржанице, двоје из Новшића, двоје из Велике, четворо из Ђуричке Ријеке, четворо из Војног Села, а једно из Брезојевица. На посредан начин, у фрагментима, из предмета Окружног јавног тужилаштва у
Бијелом Пољу и Војног суда у Беранама, те Материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача НР Црне Горе, види се да су за злочине у вези са логором оптужени: Реџо Челић, Авир Челић, Мухарем Шабовић,
Хилмо Феровић, Усо Реџепагић, Реџо Реџепагић и Азем Мемедовић.

У чланку су представљене одлуке Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача НР Црне Горе којима су идентификовани злочинци и почињени злочини. У фази судског процесуирања, а на основу фонда Окружног јавног тужилаштва у Бијелом Пољу, и Окружног суда у Бијелом Пољу запажа се диспропорција најприје између оптужних аката и реализованих пресуда тог суда као првостепеног. Са друге стране, из пресуда Врховног суда Црне Горе на Цетињу (касније Титограду), из наредних неколико година, види се да нема многих пресуда Окружног суда у Бијелом Пољу као првостепеног. Није претенциозно констатовати да су многе пресуде на неки начин склањане или уништаване. Многе пресуде Окружног суда у Бијелом Пољу као првостепеног, пресудама Врховног суда Црне Горе су умањене и правно обесмишљене. Управо због колизије првостепених преуда ОСБП са Врховним судом Црне Горе, тј. немања једних или других, не може се направити табеларни приказ броја изречених првостепених пресуда, и оних правоснажних, као ни година изречених пресуда, или се то може учинити само за мали број лица. Постоји и нетранспарентност смањења изречених казни, оличених у чињеници да су се осуђени на велике временске казне појављивали након кратко издржаних казни на слободи. Ово нарочито важи за осуђене на смрт пресудама Окружног суда у Бијелом Пољу или Војног суда у Беранама, које нијесу у већини извршене (очигледни примјер је осуђеник Саљо Никочевић). Напротив, не постоје судска акта Врховног суда Црне Горе како су и на који начин ова лица преживјела, и након кратких казни се нашла на слободи. У актима ОСБП, тј. Војног суда у Беранама, сачуван је само један Записник о извршењу смртне казне, и то за Шабана Аџовића. У прилог овој чињеници је и податак да је Јавно тужилаштво округа бјелопољског послало акт јавном тужиоцу на Цетињу 8. маја 1946. године, у коме исто обавјештава да се у затвору у Бијелом Пољу налазе лица осуђена на смрт неправоснажном пресудом, а
која су уложила молбе за помиловање или жалбе на пресуде. Међу тим лицима из плавско-гусињске области налазили су се: Рустем Цецуњанин, Ехро Луковић, Маљуш Нововић и Азир Мурић. У Материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача НР Црне Горе види се да је из плавско-гусињске области и среза руговског (који се наслања на ову област) округа пећког, досијеима за почиње ратне злочине разних врста (убиства, пљачке, силовања, учешће у непријатељским квислиншким
формацијама) обухваћено 171 лице. Из плавске комуне обухваћено је 93 лица. Из гусињске комуне обухваћено је 59 лица. Из руговске комуне обухваћено је 19 лица. У наведеним материјалима има и интересантности. Наиме, терећеним лицима уписиване су двије категорије народносне припадности: Црногорац и Албанац, , без обзира што се радило ако је народносна припадност Црногорац о лицима муслиманске вјероисповијести. Ту се јавља потпуна колизија са сусједним такође муслиманским
подручјима. У пљеваљском срезу је као народносна припадност муслиманима уписивана „Муслиман“, а у бјелопољском и беранском срезу „Србин-Муслиман“. Тако су у плавској комуни пописана четири Албанаца (Шемсо и Ризо Феровићи, Саљо Никочевић, и Имер Малић). Контрадикторно је зашто су Шабо и Амдија Феровићи, те Зајо Никочевић евидентирани као Црногорци? Сви остали су евидентирани као Црногорци. Из гусињске комуне евидентирано је само три Албанца, а сви остали као Црногорци. Из
Ругове су као Црногорци евидентирана четири лица (Каплан, Селим, Усеин и Балија Дрешевићи), а сви остали као Албанци.
Између низа примјера треба навести да је Саљо Никочевић побјегао у Албанију крајем рата. Убрзо га је ухватила нова албанска социјалистичка власт те изручила Југославији. По већ презентованој пресуди у овом чланку, осуђен је од Окружног
суда у Бијелом Пољу на смрт стријељањем. Према тврдњама публицисте Бранка Јокића казна му је затим умањена на двадесет, а потом на петнаест година. Након тога опет му је умањена казна, али у списима нема података кад и како, сем
првостепене пресуде. Оваквих примјера има низ. По изласку из затвора преселио се у Сарајево, гдје је умро 1968. године године. Одговорни за убиство двадесет Величана и Ржаничана од октобра 1943. године: Мухарем Шабовић, Азем Мемедовић, Реџо Реџепагић, Хилмо Феровић и Хусо Реџепагић су најприје осуђени на смрт стријељањем, но Хилму Феровићу и Хусу Реџепагићу казна је поништена усљед недостатка доказа.

Чланак је методолошки довео до његове главне теме, а то су злочини плавскогусињских муслимана према српском становништву. Методолошка компенента уско је повезана са тематском, тј. приказала је мјесто плавско-гусињске области у квислишком пројекту „Велике Албаније“. Потом је обрађен војни аспект, који је послужио као основица за најмасовније интервалне злочине према српском становништву. Они су се догодили током већих офанзива окупатора у циљу угушења устаничког покрета у другој половини јула 1941. године, потом офанзиве за уништење јединица НОВЈ у октобру 1943. године, и у јулу 1944. године. Међутим, и између ових интервалних злочина, погроми српског становништва били су константни. Интензитет злочина био је највећи у највећим војним операцијама, када су плавско-гусињски муслимани и Албанци као помоћне јединице окупатора користили прилику да изврше злочине. У чланку су разврстани злочини по испољавајућим видовима кривичних деликата: злочини командне одговорности, злочини подстрекавања, лични злочини, и злочини против човјечности (логор-затвор у Плаву). Несумљиви узроци злочина су вјерска и национална мржња муслимана и Албанаца према српско-православном становништву, са елементима етничког чишћења. Мјешовите предјеле плавско-гусињске области требало је етнички очистити од српског и православног становништва. Плавско-гусињска област није изузетак по овом питању у Другом свјетском рату у Југославији. Међутим, чињеница да је из ове области чак два пута више припадника муслимана и Албанаца у Црној Гори по броју починилаца, у односу на њихове сународнике у њеним другим крајевима, указује колико је злочин био велики. Свакако да су се ови злочини могли подвести и под начин ратовања својствен традицији ранијих сукоба између пограничних скупина: Васојевића Црногораца-Срба, према муслиманима и Албанцима (појединачна убиства из освете, пљачкање имовине/економски фактор, отимање жена, стицање ратне афирмације и сл.).
Не треба избјећи ни фактор сталног кретања клатна у обратном смјеру због намира крви, и освете и наплате за неке раније злочине, или чак злочине ранијих генерација. Све се то доводи у стални контекст вјечитог антагонизма борбе између крста и полумјесеца, гдје се у име нечега или некога нешто свети, осваја или повраћа, у односу на претходне конфликтне периоде. Хронолошким сецирањем на период 1941–1944. година, чланак је показао да муслиманско становништво плавско-гусињске области ни црногорску ни југословенску државу никада није сматрало као своје, и настојало је очистити рубне зоне простора од српског становништва. У новим условима поновног егзистирања плавско-гусињског краја у црногорској држави од 2006. године, када је клатно опет повучено у супротном смјеру, чланак треба да послужи и као поука новим генерацијама. Овакав приступ муслиманског и албанског становништва кроз историју, захтијевао је у неким временима контраодговор српског становништва у
различитом интензитету. Чланак је такође показао да злочини плавско-гусињских муслимана и Албанаца дефинитивно нијесу настали на третирајућем простору као освета на сличне акције ЈВуО, јер њих на том простору, упркос свему, није ни било.