Насловна Почетна Дилеме и трилеме (вјежба за Србију, али и Црну Гору): Естетика маске,...

Дилеме и трилеме (вјежба за Србију, али и Црну Гору): Естетика маске, морал и полицијски час!

У државама континенталне Европе постоји скоро јединствен приступ у борби са САРС 2 вирусом који се сведено може описати као потпуно успоравање или чак заустављање друштвеног живота у комбинацији са ограничењима слободе кретања. Ова политика има низ лоших последица. Душевно здравље грађана трпи од последица масовне хистерије која се очитује у опустошеним рафовима у продавницама. Ово еуфорично махнитање се току полудневног полицијског часа претвара у депресију. Последице по народну привреду Србије верујем да не треба наводити јер су свима јасне, а њихов обим несагледив. Мере које Србија предузима могу се упоредити са лечењем болесника коме се, прво успорава, а на крају зауставља крвоток. Вероватно да вирус у таквом телу неће колати, али ће пацијент на крају бити мртав. Неке од ових мера тешко да се могу довести у питање: нпр. карантин за потврђено оболеле и држање на физичкој дистанци од других људи. Све остало, а нарочито ограничења слободе кретања у виду полицијског часа за потпуно здраве и карантина за непотврђено заражене, има сасвим успешне алтернативе које по свему судећи нису од стране наших здравствених власти озбиљно размотрене.

Јужна Кореја у борби са овим вирусом се определила са, скоро потпуно, други пут. Он би се могло описати са три придева: брзо, јавно (транспарентно) и одвраћајуће (превентивно). Нема формалних забрана, кажњавања и стварања масовне хистерије и моралне панике. Прва и најосновнија епидемиолошка мера коју Кореја предузима, а ми не, јесте свеобухватно тестирање становништва на вирус. У првом реду то се односи на све који су били у додиру са потврђено оболелим, а затим и на све остале. Установили су чак и пролазне станице за контролу заражености на улицама: путници из аутомобила бивају заустављени и у шатору поред пута и брзо тестирани на вирус, као што се то ради на присуство алкохола код возача нпр. До 13. марта је тестирано 220.000 становника темпом од 20.000 седмично. Шта се тиме добија? Права слика стања болести у становништву. Зашто је она битна? Па како да држава одреди мере за борбу са болешћу ако јој није познато како она изгледа, који је њен обим и као НАЈВАЖНИЈЕ, где се налази. Да ли Србија има ту слику? Не, јер не врши свеобухватно тестирање. Стога није ни чудо да се са болешћу боримо тапкајући у мраку, као и све оне државе које следимо. Ако неко приговори да је то скупа мера, одговор је да је јефтинија од економског слома. Друга мера је крајње отворено коришћење ових података и размена истих са целокупним становништвом. Како да се становништво сачува од болести ако не зна апсолутно све податке о њој? Подаци о томе где се налазе заражени и колико их је, у сарадњи са телекомуникационим компанијама се шаљу становништву (у реалном времену) у близини оних базних станица мобилне телефоније где је зараза регистрована. То значи да се свим људима чији су мобилни пријављени на одговарајућу базну станицу шаље податак да је у том кварту, или тој улици, или тој згради, регистрован случај болести, са тачношћу од око 100 метара од телефонског уређаја. Такође, подаци се објављују на билбордима за оглашавање на свим јавним објектима, информационим панелима на свим јавним местима, путем обавештења на друштвеним мрежама и путем тзв. кајрона непрекидно у току ТВ програма. Такође, на исти начин јавља се и куда се крећу заражени. Колико год ово било непријатно по људе, оно им пружа најважнију прилику у овим временима: да физички избегну изазивача болести. Такође, оно изоштрава њихову свест о озбиљности ситуације и стално их подсећа на опасност. Ово се ради одмерено, без икаквог коментарисања, чиме се избегава паника, драмљење и етикетирање заражених, и чисто информативно, без објављивања личних података истих. Трећа мера је морална обавеза ношење макси за све у јавном простору. Иако кршење ове мере није запрећено казнама, народ је не крши и не потцењује. Она је иначе само споредно средство у спречавања ширења болести јер су маске релативно неделотворне када је у питању продор вируса ка унутра. Основна њена сврха је у повољном психолошком дејству на људе. Маска је, наиме, релативно делотворна у спречавању преношења вируса ка споља јер задржава капљице пљувачке којим би се вирус иначе ширио. Због тога она сигнализира сваком ко види човека да је носи да у његовом присуству може да се осећа колико-толико сигурно. Такав човек се заједно са осталима бори против болести, иако је ношење маске скопчано са одређеном непријатношћу и естетски је упитна. Он дели муку свих осталих, њему је стало до тога да не пренесе болест на друге пљуцкајући около. Ношење маске се сматра елементарном мером пристојности и уважавања других. Онај ко је не носи сматра се за простака и бива изопштен. Четврта мера јесте општа и бесплатна доступност средства за дезинфекцију на свим јавним местима и у свим средствима јавног превоза, на улазним и на излазним вратима. Пре и након хватања за било коју кваку, рукохват, држач, гелендер, наслон и сл. у јавном простору користи се средство за дезинфекцију. Пета мера је доследно и упорно инсистирање на одржавању физичког размака између људи. У практичном спровођењу ову меру имамо и ми: затворене су институције образовног систем и све јавне, забавне и спортске манифестације.

Нити једна од ових мера није принудног карактера нити је праћена казном, Ограничења права и слобода грађана су заиста мала, са изузетком надзора над кретањем становништва путем лоцирања мобилних телефона. Резултат: Јужна Кореја је четврта најнасељенија држава на свету, са 51 милионом становника. Тиме је само 20% мања од Италије. Ипак, она 22. марта има 8900 заражених и само 104 мртва, а Италија 59000 заражених и 5500 мртвих. То је 7 пута мање заражених и 55 пута мање мртвих!

У поређењу са приступом Србије у борби против САРС 2 вируса Јужна Кореја није направила здравственополитички већ цивилизацијски искорак. Најважније је да нема забрана кретања становништва. Мањи је проблем што тзв. полицијски час, који користи Србија, представља велики захват у права и слободе грађана. Далеко је већи спречавање општења између грађана. Он представља буквално гашење друштвеног крвотока који води слому народне привреде, а овај, опет, општем друштвеном слому. Људи не иду на посао или беже са њега раније. Даље, полицијски час гура народ у крајње штетно стање колективне психозе. Људи се осећају као у време НАТО агресије или окупације. Чак је и као идеја за спречавање људске комуникације и смањење његовог обима потпуно контрапродуктиван. Све што он постиже је да сели људску комуникацију у време када је дозвољена, али не смањује број друштвених контаката. Ово се да објаснити са рестрикцијама струје. Оне не смањују потрошњу овог енергента, већ га само пресељавају у време када струје има. Тако и народ сели своје друштвене контакте у време када није полицијски час. И још горе, концентрише их у мањем временском и просторном оквиру, јер нема када да их на миру обави, па тиме повећава могућност ширења вируса. Од свих мера које предузимају наше власти ова је најштетнија по интересе сузбијања болести и функционисања државе. Даље, будући да нема забрана (осим карантина за потврђено заражене) у Кореји нема никаквог кажњавања становништва. Свако коме је кривично право професија зна да су казне ултима ратио односно „последње средство“ у постизању пожељног друштвеног стања. Корејски пример то показује. При свему корејске мере нису скупе као кривични или прекршајни поступак и не пуне непотребно затворе и казнене евиденције, а оскудни полицијски људски ресурси се чувају за заиста потребне задатке у време овакве болести, а не на филмску јурњаву за бахатом дечурлијом по пустим градским улицама. Полицијским часом наша власт је претворила улице српских градова у раскошну сценографију за призоре из познатог драмског серијала Wалкинг Деад (Окружен мртвима). Подсетићу да полицијског часа са тоталном забраном кретања попут оног из партизанских филмова нема ни у Италији или Немачкој. Тамо се толеришу они који иду на посао, код лекара, у набавку хране или се просто шетају, да не полуде затворени у становима, у мањим групама.

Најважније од свега је да корејске мере не заустављају друштвене токове, не гасе привреду и не руше фискални систем земље. Привреда и грађани који не ради не плаћају порезе. Колико ће грађана подлећи неким другим болестима ако дође до економског краха који ће изазвати опште сиромаштво? Да ли Србија спасава народ од САРС 2 вируса да би их учинила подложним десетинама других телесних и душевних болести које прате опште снижавање животног стандарда становништва?

За борбу са епидемијама потребни су: хладна глава, рационалан приступ проблему и савремена епидемиолошка знања која нас уче да је карантин за хистеричне некад потребнији од оног за заражене.

Бранислав Ристивојевић (Извор: Печат)

Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду

Најновији чланци

Тајип Ердоган: Турска ће одбити чланство Шведске и Финске у НАТО!

Турска је поручила савезницима да ће одбити чланство Шведске и Финске у НАТО-у, рекао је турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган у видео снимку објављеном...

Срцепарајуће, Алекса Бечић: Дритану сам отворио врата своје куће, а он ми је забио нож у леђа!

Црна Гора је добила владу с никад мање легитимитета и легалитета, али са никад више функција и фотеља, казао је лдиер Демократа Алекса Бечић...

Милорад Додик: Експанзија муслиманског национализма!

ЕКСПАНЗИЈА муслиманског национализма у БиХ је веома видљива, рекао је српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик гостујући у Дневнику Нове ТВ. – Она је продукт...
video

Може ли Мило ниже: Све за албанство, Српству шипак!

Пише: Иван Милошевић Трудиш се да будеш равнодушан на Милове форе и фазоне, али то што он може да извали и уради мало ко може....

Патријарх Порфирије: Наш циљ је да испунимо Реч Христову – да једно будемо!

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре, и Васкрсењем својим нама дарова пуноћу радости, лепоте и сваког добра; штавише, дарова нам живот, живот...