(На слици, капетан Милош Станојев Милошевић из Љеворечких Тузи, официр Љеворечког батаљона мајора Ђорђија Лашића, стријељан у Словенији)
Пише: Иван Милошевић
У новембру 1944. године у Подгорици прикупљао се са свих страна Црне Горе збјег народа и српских националиста ( четника). Комунисти су били пред вратима, а поучени крвавим грађанским ратом у Црној Гори и ликвидацијама угледних људи само зато јер нијесу припадали комуннстима, четници су одлучили да крену у Босну како би се састали са генералом Дражом Михаиловићем и организовали отпор новој идеолошкој пошасти. Ипак, четници, издани од савезника више нијесу имали ни грам шансе да се организују и пруже отпор новом окупатору. Црногорски четници су са народом прије 80 година кренули на пут без повратка и већином су их комунисти током маја 1945. године побили и закопали у словеначке јаме. Овај текст, а и наредни, покушај је да се не заборави највећи злочин у црногорској историји у режији Броза и његових идолопоклоника из Црне Горе
Каква је то држава, каква је то идеологија и какви су то људи који и након 70 година ћуте о свему што се крајем рата догодило у Словенији, када је за неколико мајских дана стријељано више хиљада припадника Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе? Каква је то друштвена заједница која више од седам деценија не жели да потомке стријељане војске обавијести о томе како су и зашто страдали њихови преци у Словенији? Постоји ли ријеч у српском језику која може описати њихову ћутњу, а да не прелази праг елементарне новинарске и интелектуалне пристојности? Нема је. Све оно што би се о њима могло рећи налази се испод тог прага и припада уличном жаргону.
Шта рећи о њима који све знају о стријељаној војсци, а о томе не говоре. А да знају, знају. Недавно је објављено неколико књига гдје се наводе спискови стријељаних у Словенији, који се и даље строго чувају у архивама бивше УДБЕ. Уколико је нешто комунисте раздвајало од других у несрећном грађанском рату, то је дисциплина и нестварна педантност и брига о детаљима у ратним условима. Када се погледају њихове ратне наредбе или нека друга документа из рата, она су прецизно написана, означена и заведена у архиви. Као да су на почетку знали шта ће бити на крају и да ће се по њима писати нова историја. У тим архивима налазе се и спискови побијених људи на правди Бога у Словенији.
Гледао сам неке од тих спискова, и на једном од њих нашао сам и свог дједа. Поред имена и презимена кратко је стајало да је са групом братственика 21. маја 1945. године стријељан у Кочевском рогу. И ништа више. Тај кратки запис је једини надгробни споменик мога претка. На њему нема крста, година рођења и смрти, података о најближима и мјесту сахране. Умјесто свега тога, пише – 21. мај 1945, Кочевски рог.
Да ли је датум те сурове егзекуције случајно изабран? И док се у данашњој Црној Гори на све стране славе мајске свечаности, од Дана побједе, локалних избора, приватне независности и устоличења Господара, потомцима стријељане војске остаје да се тог мјесеца сјећају својих предака којима је забрањено да се име помиње и када су под земљом. Жалосна је та држава која слави један датум, 21. мај, у исто вријеме када барем један њен грађанин, а има их и више, тога дана пали свијећу за непостојећи гроб свога претка, кога су стријељали идеолошки преци данашњих властодржаца. Јадна је та држава која то не види и не осјећа стид. Напротив, она се још се дичи и наоколо хвали како је једна од њених највећих вриједности баш што то не види. И не само што не види, него и даље крије.
Данашња Црна Гора и њена власт треба да пруже извињење својим грађанима што су толико дуго ћутали о словеначком злочину, и треба да их и писмено обавијесте о томе. Црна Гора и њени властодршци морају да врате потомцима стријељане претке, па чак и да један дан у години посвете сјећању на тај крвави партизански словеначки пир. Предлажем да то буде 22. мај, дан након славе њихове независности. Био би то дан отрежњења и повратка Црне Горе самој себи.
