Милорад Поповић је за време Другог светског рата био официр Југословенске војске који се храбро борио против Немаца, усташа и комуниста и у тој борби оставио свој живот. Био је командант Невесињског корпуса. Својој отаџбини је дао све што има, па је тако и његова породица дала 18 добровољаца српској војсци. Није могао да остане нем на усташке злочине па је заједно са попом Радојицом Перишићем подигао устанак у Херцеговини, после бројних усташких злочина.
Његов отац Марко био је виђен човек, Солунац, херој са Кајмакчалана, носилац Обилићеве и Карађорђеве звезде, победник из Великог рата, а његов брат Душан такође официр. Милорадов отац Марко унео је српски барјак у ослобођени Београд 1918. године, а деда Глигор остао је да почива у Плавој гробници на острву Видо.
Од првих дана рата Милорад је бранио српски народ од усташког ножа и комунистичких зверстава у Херцеговини. Био је висок, црн и маркантан тип, прича се да су жене просто луделе за њим, посебно на београдским баловима када би се као поручник Краљеве гарде појавио у официрској униформи. Истина је да му је краљица Марија поклонила коња јер је три пута побеђивао у избору за најлепшег официра Краљевине, или како би се то модерним речником казало за „мистера године“.
Погинуо је на Лијевче пољу у 32.години, у борби против усташа и њихових савезника комуниста, када су се јединице Југословенске војске нашле у окружењу непријатеља. Приликом покушаја пробоја бројчано и у наоружању јачег непријатеља, за који се добровољно јавила Гатачка бригада, Милорад Поповић оставља свој живот отаџбини. Издахнуо је на рукама свог брата Душана после унакрсне ватре усташа и партизана. Нажалост, његов гроб никада није пронађен. У част Милорада Поповића његов саборац Лазар Јањић му је написао песму, коју је отпевао Мића Петровић и која данас представља једну од најлепших народних песама прошлог века…
