Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ДА СЕ ЗНА ПРАВА ИСТИНА: Резолуција о геноциду над Србима у Вранешу који су починили Турци, Бошњаци, муслимани 1906., током Шемси пашине године!

СКУПШТИНА  ЦРНЕ  ГОРЕ

Н/Р Г-дину Андрији Мандићу , предсједнику

 

Предмет: Усвајање Резолуције о геноциду над Србима у Вранешу, од стране Турака, Бошњака, Муслимана  1906. године-Шемси-пашина година     

 

Жупа Љубовиђа, пала је под турску власт 1465. године.

Жупа Љубовиђа је била најбогатија жупа за вријеме Немањића. У њој су настали значајни историјски документи: Вуканово а посебно  Мирослављево јеванђеље, најљепши краснопис којег цивилизација памти.

Први сачувани попис становника Жупе Љубовиђа из периода Османског царства  извршен је 1475/77. године. Сва пописана имена су словенска, а у жупи је живио искључиво српски народ. Турци су Жупу Љубовиђу прогласили  нахијом Вранеш.

Вранеш је Мала света гора, са  богатим културним наслеђем у којој се прије доласка Османлија налазило 5 манастира (Вранштица, Соколац, Блишково, Златеш и Заступ)[1] и 26 цркава (Бабаићи, Барице, Блишково, Бојишта, Вранштица, Граб, Гранчарево, Јабучно, Кичава, Коврен, Лијеска, Мајсторовина, Пали, Павино Поље, Папе, Равна Ријека, Ракита, Ракоње, Рамчина, Села, Соколац, Стожер, Томашево, Церово, Црнионица, Чеоче)[2] . До 1912. године све ове богомоље  Турци (локални потурчењаци муслимани) су порушили а од камена и сиге од зидова саградили своје домове. (Од тесане сиге од које је била саграђена црква Ваведења Богородице у Вранштици, муслимани Муслићи саградили су себи кулу). Свештенике и монахе су побили или протјерали, имовину цркава су узурпирали и присвојили.

Срби Вранеша су под турском окупацијом били изложени погрому. Да би сачували породице неки су временом примили ислам да би касније постали већи непријетељи својој дојучерашњој православној браћи од самих Османлија. Народ који није примио ислам био је изложен најгорој тортури, убијању, злочинима и паљењу домова што се тешко може описати.

Након 1858. године из Липова код Колашина долази у Лијеску велико и моћно братство Каљићи. Са њима долазе и друга муслиманска братства. Већину локалног српског становништва прогоне на дотадашње планинске пашњаке – Барице и Стожер, плодна имања им одузимају а неке од дотадашњих власника остављају да им служе као чипчије. Нови талас досељавања муслимана десио се након преласка Колашина у границе Књажевине Црне Горе 1878. године. Тада сиромашније породице муслимана почињу крчење шума и преводе их у пољопривредна имања на правцу од Мојковца, преко Лепенца, Жари, Обода, Потрка, узводно Љубовиђом и брдима до Коврена и Блишкове. Неки пријетњама и убиствима протјерују  преостало српско становништво и усељавају у њихове куће. До 1912. године на плодним имањима уз Љубовиђу задржао се  веома мали број православних породица.

Почетком 20 вијека Порта из Цариграда почиње да смањује велике намете и порезе раји. Међутим, локални моћници – аге и бегови Вранеша на овим просторима не поштујеу одлуке Порте, уводе још веће намете и порезе српском народу-раји.

Срби Вранеша и Потарја предвођени својим првацима  (учитељ Нешо Јоксимовић и Јаков Секулић из Горица, Спасоје Војиновић и учитељ Јаков Војиновић из Премћана, Илија Шестовић из Стожера, Лазар Кнежевић из Вашкова, Јанко Човић, Јаков Мрдак и поп Перо Радовић из Барица, Милентије Варага, Никола Човић из Стожера, Петар и Лале Јоксимовић из Стожера, Малиша и Мићо Леко из Стожера, Маринко Маџгаљ из Писане Јеле, Тодор, Грубан и Јаков Бошковић из Барица, Јован Шутовић из Прошћења) због тешког стања организатори су побуне против ага и бегова  Вранеша.

За гушење ове побуне, Порта одређује Шемси-пашу Бишевца од Рожаја ( Чоловића), са пет генерала: дивизијског генерала Шукри-пашу, дивизијског генерала Осман Рифат-пашу, дивизијског генерала Анвери -пашу, дивизијског генерала  Нури-пашу, бригадног генерала Хасан -пашу ), са 14 батаљона и топовском батеријом, (а уз то је  извршена мобилизација редовне војске и резерве у Пљевљима са Сулејман Хаки-пашом, Сјеници, Новом пазару, Пријепољу, Бијелом Пољу. Све муслиманско из околине што је могло пушку носити с оружјем је кренуло на своју православну браћу. Посебно су се по злу истакли локални муслимани: Каљићи, Мицановићи, Мушовићи, Кајовићи, Хасамбеговићи, Љуце, Раповићи и други) са наредбом да устанак у крви угуше, да све спрже, разоре и поруше, да бунтовнике похапсе и сурово казне, како би се српски вранешки народ обезглавио, како му више никад неби пало на памет да се буни, негодује и диже побуне против велике турске царевине.

Вранешки прваци су претходне 1905. године саопштили паши Бишевцу и Порти да се они не буне против цара, већ против локалних ага и бегова, чије зулуме више не могу да трпе.

Турци су одлучили да живог српског ува не остане у крвавој вранешкој крајини. Вранеш је опкољен са три стране, према процјенама са око 25.000 војника и башибозука. Први отпор угрожени Срби Вранеша дају на Стожеру, ђе је изгинуло много српског живља. Пред  турском силом, устаници су  штитили одступницу спском живљу за прелаз нејачи, старим и болесним, женама са колијевкама, дјецом и стоком преко Таре као једино спасење.

Колоне Срба од Вранеша, Крупица, Стожера, Барица, Премћана, Косанице , Прошћења, Црвене Локве , Вашкова и околних села се сливала у једну ријеку преама Тари, уз плач дјеце, кукање жена, запомагање болесних и старих.  У позадини су одјекивали плотуни, водила се неравноправна борба на живот и смрт, 40 на једнога, обезбјеђујући народу одступницу.

Свако ко није успио да измакне турској сили доживио  је тешку судбину. Како су турци које село заузимали тако су га  у згариште  претворили. По селима је спаљено све што може да гори-куће, штале, помоћни објекти, сијено, кућери, и пасији колац је запаљен. Кукњава, врисак, лелек је одјекивао по селима кланих Срба који нијесу успјели да побјегну од башибозлука. Силовање и убијање жена, убијање недужне дјеце и старих и немоћних, за комшије муслимане је било  „јунаштво“. Турци са ханџарима и буктињама су све у огањ претворили. Попалили су следећа вранешка села: Стожер, Котлајиће, Крупице, Премћане, Вашково, Барице, Лијеску, Соколац, Писану Јелу, Горице, Брезу, Водно, Маоче, Подборову, Блишкову, Пониквице, Коврен, Граб и др. Поред свега спаљеног, почињени су стравични злочини над женама, дјецом и старим  који нијесу успјели да побјегну. Злочини су били тако страшни  да се и крв у жилама леди. Зулумћари нијесу штедјели част и образ жена и дјевојака. Понашали су се као најкрволочније звијери, а јунаштво су мјерили бројем силованих жена, заклане дјеце и невиних људи. Двије жене у Стожеру турци су убили камењем, а кћер Бошка Фуртуле и једну Новаковићку које су покушале да се сакрију испод амбара, бајонетима на пушкама су масакрирали. Убили су жену Ферата Човића, а после силовања жена главе су им кидали. Једној жени су просјекли дојке и кроз њих јој провукли руке. Мајку Малише Лека, Санду, немоћну старицу , запалили су у амбару заједно са дјететом Јанка Брђа. Убили су у бјежању снаху Јакова Секулића из Горица  а дијете ранили у колијевци  које ће касније умријети. Два малољетна младића (Дика Шестовића и Илију Војиновића и 12 чобана у Стожеру, прво су одрали, а Рагиб Фејзов Каљић главе им је одсјекао. У мукама и клању су душе испустили  три брата Марковића у Водном.  Турци су тада заклали:  Радосава Влаовића, Шабана Ћоровића, Вукојицу Ћоровића, Милету Морачанина, Пера Кнежевића, Мару, снаху калуђера Дамјана, дјецу од 12 година Милосава Бошковића а Перку, кћерку Мила Ровчанина, бацили у Тару, Перишу Бошковића, Мића  Жујовића, Риста Бошковића, Тадишу Зејака, Радула Јоксимовића, Малишу Бујака, Ивана Бујишића. Поп Нешо Јоксимовић је три пута рањен а страдали су још или пребијани на смрт: Јово Бабић, Урош Цвијовић, Милан Петрић, жена Стевана Грбовића, Петар Филиповић, Милован Смоловић, Милисав Брђо, Спасоје Јакшић, Саво Смоловић, Јаков Брђо, Јоко Шутовић, Бећо Зејак, Михаило Смоловић, Томо Јовановић, Аћим Брђо, Стеван Медојевић, Митар Вујичић, поп Перо Радовић, кмет Јаков Мрдак, Милош Бошковић, Добрија Бошковић, Петар Леко, Радоје, Тодор, Грубан, Милун и Јаков Бошковић, Станислав Ципор, Илија Мрдак, Димитрије Крговић, Василије Зејак, Милинко Крговић, Шабан Вуковић, Ферат Човић, Перо Шестовић, кмет Шупад Грбовић, Никола Цвијовић, Перо  Бујишић, Добрица Перуничић, Мијат Перуничић, Урош Чабаркапа, Михаило Бабић, Новица Бабић, Вук Петрић, Ђорђе Ћосовић, Милинко Зиндовић, Гиле Потпара, Никола Ристановић, Илија Војиновић, Дмитар Војиновић, Раде, Секуле и Никола Џамбић, Милосав Нововић, Јово Перовић, Филип Чуровић, Новица Брајковић, Коста Вуковић, Спасоје Рондовић, Стеван Вуковић, Нешо Дамљановић, Ћиро Дамљановић, Миливоје Кљајевић, Милосав Перуничић, Алекса Бојовић, Грубан и Бошко Кнежевић, Мато Копилица, Бећо, Миливоје и Јаков Кнежевић, Јеврем Човић, Крсто  Кнежевић, Периша Ћинћур, Јован Чечовић, Гледо Вуковић, Рашо Морачанин и многи други, да је тешко све набројати  као и бројна мјесна гробља српских вранешких жртава.

 

Поштовани предсједниче Скупштине, г-дине Мандићу, господо посланици!

 

Ово је  дјелић чињеница о злодјелима почињеним над  Србима Вранеша из којих јасно произилази да је унапријед планирана и спроведена намјера да се правоаславни-српски народ физички уништи и нестане са простора Вранеша, ради чега предлажемо да тај Високи дом усвоји,

 

  • РЕЗОЛУЦИЈУ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА ВРАНЕША 1906. ГОДИНЕ

 

Господине предсједниче Скупштине Мандићу,

 

Грађани Вранеша изузетно поштују Ваша настојања  и Ваша залагања да морамо праштати злочине из прошлости, морамо градити друштво помитрења и суживота, градити економију, образовање, привреду, здравство, запошљавање, ради бољег живота наредних генерација.

Међутим мора се знати да су грађани Вранеша поносни на свој Вранеш. Вранеш је најљепша ријеч и идила, заточеник слободе и мира. Опстајао је Вранеш у непрекидној борби у којој је Христос војсковођа, мученик и страдалник, у коме се Христос мучи кроз крв страдалне српске  вранешке дјеце, мрак у коме је Хрисос једина свијећа, робовање у коме се могло издржати само са Христом.

У Вранешу живе честити Срби, добри  људи и домаћини. То је крај  патриота и ослободилаца. Вранешани нијесу ни кољачи ни геноцидни људи, већ грађани који желе свакоме пружити руку помирења, који памте, праштају али не заборављају. Вранешани су пружили руку помоћи и спасења својим комшијама муслиманима новембра 1924. године спасавајући их од осветника од Мојковца али не могу допустити да њихово мјесто буде обиљежено геноцидом који није планиран нити почињен!

Грађани Вранеша, потомци страдалног, кланог и напаћеног српског народа,  поштоваће сваку одлуку коју Скупштина Црне Горе донесе.

 

У Подгорици, 26.02.2024.године

 

УДРУЖЕЊЕ  ГРАЂАНА  ВРАНЕШ

Мр.Момир-Момо Јоксимовић, предсједник

 

ЗАВИЧАЈНО УДРУЖЕЊЕ ВРАНЕШАНА

Светислав Шестовић, потпредсједник

 

МЈЕСНА ЗАЈЕДНИЦА ТОМАШЕВО

Веселин Гогић, предсједник

 

МЈЕСНА ЗАЈЕДНИЦА ПАВИНО ПОЉЕ

Слободан Лековић, предсједник

 

[1] Божидар Шекуларац-Маријан Премовић, Љубовиђа у попису херцеговачког санџака из 1475/77. године

[2] Јово Медојевић, Цркве у бјелопољском крају, Пријепоље 2000. године

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ДАН СЈЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ХОЛОКАУСТА, ГЕНОЦИДА И ДРУГЕ ЖРТВЕ ФАШИЗМА, ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР: Памтимо и поштујемо дубоке и болне ране нашег народа!

ГРУ ВЕРЗИЈА: Равногорска вила!

ФАЛСИФИКАТИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Стефана Првовјенчаног није крунисао папа, него Свети Сава и то руком Јована Крститеља!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

мили5

“БРАЋА”: Српски министар кренуо у Јасеновац да се поклони српским жртвама, па депортован из Хрватске!

Draga-Mastilovic

ДРАГА МАСТИЛОВИЋ: Хитлерове сјенке над Балканом!

рајнке3

ШУШКА СЕ, ШУШКА, РАЈНКЕ ТРАЖИ ОД МИЛОЈКА: Јача борба против “српске пријетње” и Русије, Додик пресрдачно дочекан, Срби могу у владу, али да подрже санкције Москви!

мито

КРУПНЕ ПРИМЈЕДБЕ НА НАЦРТ ЗАКОНА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ: Нема политичке воље да се сузбије мито и злоупотреба државних функција!

JEVTO-ERAKOVIC-1000x555

ЈЕВТО ПУЦА ИЗ СВИХ ХАУБИЦА И ЗОВЕ БРИСЕЛ: Андрија и Милан на вјежби са бојевом муницијом, НАТО да интервенише!