Насловна Почетна Грађански рат у Црној Гори, Лалић, Зоговић, Комненић: Од издајника до патриота!

Грађански рат у Црној Гори, Лалић, Зоговић, Комненић: Од издајника до патриота!

Пише: Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори

Тема коју дотичемо јесте и широка и занимљива из угла времена у којем се дешавала и у којем се обрађивала. Познато је да су 1941 године сукоби у Црној Гори, а поготову на простору Васојевића достигли кулминацију, која се изразито и специфично одигравала у Андријевачком и Беранском крају. О грађанском рату у Андријевачком и Беранском срезу, а у вези са сукобима од 1941. до 1945. године, понајвише има записанога у дјелима Михаила Лалића, Радована Зоговића, Вукајла Кукаља, Сава Јоксимовића, Луке Пајковића, Жарка Команина, Слободана Вујовића и других књижевника и писаца са ових црногорских простора, који су у својим дјелима на различите начине, објашњавали, приказивали, тумачили дешавања од 1941. до 1945. г. Зато ћемо овдје покушати, користећи се литературом коју су они створили, а трудећи се да прикажемо вријеме, људе, догађаје и појаве онаквим какви су били односно како су их видјели у својим дјелима поменути књижевници и писци са простора Васојевића и Црне Горе, да извршимо одређену анализу.
На тему Другог свјетског рата и сукобима од 1941. у њему на простору Васојевића односно Андријевачког и Беранског среза, од свих писаца – књижевника из Црне Горе највише је написао Михаило Лалић, књижевник (пјесник, приповједач) и учесник бројних драматичних догађаја наше бурне прошлости. Почео је да пише врло рано и да објављује своје приповјетке и романе о личностима и догађајима из овог географског локалитета, романе: “Ратна срећа“, “Хајка“, “Раскид“, “Свадба“, “Лелејска гора“, “Зло прољеће“, “Послед-ње брдо“, “Тамара“, “Прамен таме“, “Докле гора зазелени“, “Заточеници“, “Опраштања није било“, “Гледајући доље на друмове“, приповјетке: “Први снијег“, “Одлучан човјек“, “Кавез“, “Дуга пећинска ноћ“, “Прутом по води“, “Шала“… Лалићеви романи су корисни за читаоца, јер су сви срочени и склопљени од мањих приповједачких јединица, која свака за себе чини једну релативно довршену причу. Њих усмјерава и носи заједничка порука, заједнички средишњи ликови и јединствена тематска основица.

Према томе, Лалићеве приче можете, слиједећи самог аутора, надаље називати хроникама, биографско-мемоарском прозом, дневничким списима, из народа сакупљеним завјештањима – онако како на вас оставе дојам послије пажљивог ишчитавања.

Догађаји који су се догодили у Васојевићима, тј. Андријевачком и Беранском срезу од од априлског рата 1942. па до краја децембра 1944. г., као и наредних година, били су инспирација и предмет интересовања и Радована Зоговића, који у својим дјелима: “Жилама за камен“, “Непокорност сна“, “Лично сасвим лично“, “Пејзажи и нешто се дешава“ и другим описује ратне догађаје и сукобе, почев од 1941 године у Васојевићима, онако како их је он доживио, сазнао о њима и онако како је то прихватила партизанска страна у овом грађанском и братоубилачком рату.
Поред Лалића и Зоговића о догађајима 1941 године у Беранском и сусједном Андријевачком срезу пише и Вукајло Кукаљ, учитељ из Шекулара у својим дјелима: “Црвене кише“, “Ратне стазе“, “Писмо мојим ђацима“… И Кукаљ на сличан начин, као Лалић и Зоговић, описује збивања 1941. и наредних година у Андријевачком и Беранском крају, јер као припадник партизанског покрета, за све недаће у овом сукобу оптужује ЈВуО, познатију као четнике и за сукоб са партизанима окривљује искључиво ту страну. У својим дјелима Кукаљ велича револуцију, КПЈ, слободу, правду и жуди за свим оним што тих ратних дана нико није имао ни у овом крају, ни у Југославији.

О догађајима у априлском рату, устанку од 13. до 18. јула 1941. године у Андријевачком и Беранском срезу писао је и партизански генерал Саво Јоксимовић у својим дјелима: “Батаљони народних одборника“, “У герили“ и другим интерпретиајући различите догађаје из тог периода као што су: гушење устанка 1941 од италијанског окупатора у срезу Беранском, први дани сукоба између комунистичке партије и ослободилаца, учесникâ у устанку 1941 године, који нијесу хтјели да прихватају директиве мјесних комитета КПЈ. Истовремено Лалић, Зоговић, Кукаљ, Јоксимовић и други оптужују “реакцију“, “петоколонаше“, “издајнике линије партије“, сараднике окупатора“, “домаће издајнике“, “бандите“ тј. четнике под вођством војводе Павла Ђуришића, оптужујући их да су они изазвали сукоб у Беранском, Андријевачком и другим срезовима у Црној Гори 1941 године.
Михаило Лалић у својим романима: “Први снијег“, “Лелејска гора“, “Гледајући доље низ друмове“ и “Хајка“ – описује тему хајке – на људе тих дана рата од јула до децембра 1941 године. Ликвидатори стижу, по Лалићу, са четничке стране и убијају све оне који нису са њима, а који припадају партизанском покрету. У “Дугој пећинској ноћи“ се наставља прича како четници врше хајке и злочине на припаднике партизанских породица и симпатизера КПЈ, док у “Кавезу“ (мимо очекивања, а тако логично!) убица постаје један члан партизанске тројке. Тема о партизану злочинцу припада само последњим Лалићевим књигама. Узима је тек онда када се назирао крах револуционарних идеала (у које је и сâм искрено вјеровао) и кад је, тражећи узроке и разлоге пораза револуције, почео откривати негативне јунаке у редовима самих комуниста (“Одлучан човјек“ и “Тамара“) . Као партизански позадинац, Лалић је и сaм понио зебње прожете искуством дугих пећинских ноћи, дрхтурио је у њима као у безизлазним кавезима, припремљеним за хватање дивљачи.

Оно што, као црвена нит, прожима сва дјела Михаила Лалића, јесте трагично осјећање живота, злочини четникa и партизанa у братоубилачком и грађанском рату од 1941 до 1945. године у Југославији, а поготову у Црној Гори и Андријевачком и Беранском крају. Та нит је најчешће од људске крви црвена (братска крв проливена је највише у овом сукобу између: браће, оца и сина, мајке и кћери, сина и мајке, синовца и стрица,…). О томе говори и Жарко Команин у свом роману “Господ над војскама“, који се о овој теми слаже са Лалићем који у свом дневнику, 30. новембра 1990 године записује: “Покушавам да завршим причу “Кавез“, а не полази ми за руком: он убија два човјека – поштене људе, изненада, али то испада као да их, уживљавајући се, и ја убијам…“ . У многим дјелима Лалић описује и међусобно убијање комунистâ, како у рату од 1941 до 1945 године, тако и 1948., 1949. и наредних година.

Михаило Лалић у својим дјелима је користио четничке дневнике као и наређења четничких команданата. Па тако у дјелу “Последње брдо“ једна приповјетка има наслов “Документ 1213“, гдје командант Друге беранске четничке бригаде, капетан Вуксан Цимбаљевић, наређује команданту Поличког четничког батаљона Симу Поповићу: “Према наређењу комаданта Лимских четничких одреда Стр. пов. бр. 877 од 18.12.1942. године. Одмах стријељајте Крста Пантовића родом из села Заграђа који је дозволио да му син Михаило одбјегне у шуму без да га је ко на то натерао. Стријељање именованог извршити на видном мјесту у средини ваше територије, пошто претходно објасните народу због чега се стријеља. Исто тако објасните народу да је именованом одређиван рок од 6 дана да пронађе свога сина и да га доведе кући, или ако га не може довести да га убије и о томе извијести, а за спас своје фамилије и самога себе, па када намјерно није све то учинио, добија заслужену казну, а стога довео је у питање животе поштених и националних људи који су гарантовали за спас његовог сина. Поред тога допуните своје објашњење народу са своје стране, уколико познајете прилике са напоменом да ће се то свакоме и још горе десити са ким се понови овакав и сличан случај. По извршеном поднесите извјештај како потписаном тако и команданту 149“.

Командант Поличког четничког батаљона Симо Поповић наређује: “Ађутанту господину Богдану Пантовићу да позове Д. Пантовића и изврши наређење. То јест да стријеља Крста Пантовића као свог племеника“.

Богдан Пантовић одговара: “Команданту Поличког батаљона Симу Поповићу, предње наређење немогуће ми је извршити, јер ниједан Пантовић није одређен за џелата“.
Међутим, четнички документ који Лалић цитира, само је предтекст причи коју ће сaм даље испричати. Михаило Лалић је несумњиво хроничар сукобa у Другом свјетском рату у нас, тј. хроничар Устанка, братоубилачког рата и грађанског рата и свега онога што су комунисти звали Револуцијом. Лалић је уз то и књижевник трагедије живота и људске судбине, он је и пјесник и приповједач великих немира у човјеку, животних замршаја, криза, катаклизми и катастрофа. О сукобу између партизанa и четникa Лалић пише и у “Злом прољећу“ и “Свадби“ као и у другим већ поменутим дјелима. Он са много приповједачке снаге, и у епској визији, са неприкривеним гнушањем слика “четничку руљу“ као људски олош, онај који срамоти и унижава лик човјеков. Криминалце, полтроне, мрске издајице види у њој. Лице јој се уједначило и поружњало од убистава, пљачке, самовлашћа, страха и ропске понизности пред господаром. Још су “насиља“ која су четници вршили врло свјежа у Лалићевом сјећању кад пише “Свадбу“ и “Зло прољеће“.

Насупрот Лалићу, Радовану Зоговићу, Саву Јоксимовићу, Вукајлу Кукаљу и другим партизанским писцима, у својим романима и дјелима Лука Пајковић, Жарко Команин, Слободан Вујовић и други описују сукобе од 1941. године у Андријевачком и Беранском срезу и Црној Гори као класични грађански – братоубилачки рат. Жарко Команин, иако се понегдје слаже са Лалићем, одлучно одбија тезу да су сукоб међу браћом 1941. године у срезу Андријевачком и Беранском изазвали припадници ЈВуО – четници. Напротив, оптужује комунисте да су послије пораза устаника (а он описује да је устанак био општенародни бунт против намјере Италије да уз помоћ црногорских сепаратиста одвоји Црну Гору од Српства и Србије) у коме су учествовали и комунисти и националисти, касније прозвани четници. Према Команину, сукобе су изазвали комунисти наређењем за ликвидацију потенцијалних непријатеља. Такву одлуку је донио у Црну Гору, како он истиче и тврди Милован Ђилас, делегат Централног комитета КПЈ. У тој одлуци је тражено да се сви сумњиви људи и потенцијални непријатељи револуције ликвидирају што прије. А то су: угледни људи, учитељи, свештеници, официри, финанси, богати сељаци, предсједници општина, окружни начелници и службеници дотадашњег режима.

ПРВА ЖРТВА КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА

Tomica Cukic - Radomir P. Guberinic , Dr Milenko T. Vuj - Kupindo ...

Томица Милованов Чукић је рођен 1891. године у Доњој Ржаници, гдје је завршио Основну школу. Даље школовање наставља у Беранама, економски факултет завршава у Цариграду. Активни је учесник Доњоржаничке буне 1912 године и добровољац у Балканским и Првом свјетском рату. Носилац је златне Обилића медаље за храброст. Био је на дужностима секретара Зетске и Вардарске бановине, секретар Народне скупштине краљевине Југославије и предсједник општине Будимске, која је обухватала три општине: Поличку, Будимску и Доњоржаничку. На изборима 1937. године Томица је изабран за предсједника општине. На тој дужности остаје до 6. новембра 1941. године, када су на њега партизани извршили атентат у селу Хареме испред општинске зграде, пошто је оптужен да је окупаторски сарадник. За ове тврдње, како пишу Радомир Губеринић и Миленко Вујовић у својој књизи “Томица Чукић“, нема основа, јер је он био родољуб и патриота који је хтио да сачува и заштити српски народ од репресалија италијанских окупатора.

У свом дјелу Команин лијепо слика сву Црну Гору кроз Јакова Рујнића и његове неистомишљенике комунисте у Пелинову, објашњава сву трагедију која је 1941. године погодила Црну Гору. Комунисти су тих мјесеци 1941. године (од јула до децембра) малобројни, али свуга стижу, и држе говоре по цио дан. Кличу Русији, комунизму, Стаљину, пјевају пјесме:

“На сред Зете Немањине
Црвени се барјак вије.
А нека га нек се вије
Послат нам је из Русије“

Уз пароле комунисти заводе страховладу и редом почињу убијати виђене људе. Тако су у Беранском срезу су убили прво Томицу Чукића, предсједника општине Будимске 6. новембра 1941. године, а следећих дана су убијени су у Андријевачком срезу, предсједник Шекуларске општине Батрић Божовић, па Васо Лабан, предсједник Полимске општине, и други виђени и угледни људи по Црној Гори. Насупрот комунистима групе официра бивше Југословенске војске формирају “групе за заштиту народа“, “гвоздену руку“ и друге организације. Говоре да не треба славити Русију и Стаљина, јер су они у савезу са Њемачком. Ови људи које ће народ касније назвати четницима, чвршће се повезују са покретом Драже Михаиловића у Србији и пропагирају његову поруку да треба сачекати и добро се припремити прије напада на окупатора, док су комунисти заговарали, послије напада Њемачке на СССР, да без одлагања и по сваку цијену треба напасти окупатора. Команин у свом роману “Господ над војскама“ цитира Петра ИИ Петровића Његоша (“С обје стране бесмртне војнике на гомиле видим поваљене“). Комунисти, послије слома устанка и реокупације Црне Горе од Италијана, продубљују диобе.

Комунисти пјевају:
“Петокрака са пет листа,
То је значка комуниста,
Петокрака са пет пера,
То је значка пролетера“

Док четници – националисти пјевају:

“Мртва глава, кости двије,
То је значка из Србије.
Сви четници Црне Горе,
За краља се Петра боре“.

Српски народ у Црној Гори до сада није знао за овакву диобу и трагедију. Једни друге називају издајницима а себе проглашавају спасиоцима народа и отаџбине. Команин у дјелу “Господ над војскама“, истиче причу јунака овог дијела Павла Мркића “Ову страшну уру Црна Гора не памти“.

О убиствима људи тих устаничких дана у Андријевачком, Беранском и Колашинском срезу и по читавој Црној Гори, Команин у поменутом роману каже: “Комунисти убијају Бога, породицу, нацију, све тамане у име некакве револуције и партије“. Тих дана, каже Команин, пуниле су се по Црној Гори јаме, пећине, јаруге, вртаче, ријеке (…), нарочито у Колашину, гдје је 1942. формирано такозвано “Пасје гробље“. Ове догађаје комунисти су називали у послератном времену “Лијева скретања“. Тих дана по Црној Гори шапатом се говорило о црвеном терору, којим су управљали Броз, Моша, Ђилас и остали џелати српскога народа. Шапутало се о крвавој Дрини, која је ваљала српска тјелеса. Народни пјесник и гуслар, највећи у Срба послије Филипа Вишњића, Радован Бећировић Требјешки пјевао је да ће се српске кости дуго прозирати кроз воду и вријеме:

“Дрино, водо, бар једно столеће
с тебе Србин воде пити неће“

Са Лалићем, Зоговићем, Кукаљем и њима сличним књижевницима не слаже се ни Лука Пајковић у својим дјелима. И он, као и Команин, говори да су сукобе и подјеле изазвали комунисти. Пајковић у свом дјелу “Страдање и голгота 1941-1945.“ каже: “Комунизам доноси људима ропске окове, колони-јалну беду, крв и сузе“. Пајковић истиче да су комунистичке намјере избиле на површину одмах послије ослобађања Берана од Италијана 18. јула 1941. г. По сваку цијену су жељели, иако су били малобројни, да преузму власт у срезу Беранском. О томе да су националисти (четници) хтјели да воде мудру борбу са окупатором, након извшене Италијанске реокупације Црне Горе, говоре и ријечи старог учитеља, предратног среског начелника Берана и некад посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори Томе Јоксимовића, који ће касније бити члан Одбора при Штабу војводе Павла Ђуришића, за политику и пропаганду.

“Дјецо моја, зима је на прагу. Окупатор је сувише јак да би смо рачунали на успех, и ми не смемо дозволити да непријатељ потпуно уништи овај остатак српског народа, него ви, који не смете остати у својим домовима, склоните се у колибе планинских села, а ми ћемо вас снабдевати храном и обавештавати о кретањима и намерама Италијанске војске, а чим пролеће дође, ми ћемо поново скупа на окупатора“.

Комунисти су одбили понуде оваквих људи који су увијек радили за добро својега народа. Са Пајковићем и Команином се слаже и Слободан Вујовић у својим романима: “Долазе убице“, “Братоубице и оцеубице“ “Јаме и јамари“, “Мир праху вашем“, а братоубилачки рат је сликовито објаснио и приказао у роману “Братоубице и оцеубице“ гдје Вујовић цитира свога јунака: “Ја сам, Данило, остао вјеран времену. Свједок сам тирана који су на овој земљи свој крвати траг оставили и чије су наде биле да их вјечност и бесмртност неће оставити. Преко педесет година претварали су лаж у истину. Бијаху то људи без милости и стида, људи огрезли у безвјерју, блуду, мржњи, лажи, крвавих руку и зликовачког погледа. Сами су себе појели и као куга за собом оставили пустош. Докле год сеже људско памћење никада није дошло до такве патолошке мржње међу браћом, међу ближњима, као у вријеме комунистичке револуције коју је подстакла идеологија. Какав је страх претрпио овај народ од комунизма, његовог моралног амбиса, од њихове револуције која је гротеска, производ болесног ума, за шта смо ми криви, наша слабост, глупост и кратковидост. Рат се завршио а ми који смо преживјели, окретали смо се прошлости јер смо били уплашени оним што нам се десило. Као све што на свијету оставља свој траг, оставише и они свој, по томе ће их помињати потомство…“

У истом роману јунак Милош каже: “Данас ти догађаји, сурови и крвави, дјелују нестварно, можда и због тога што се о томе дуго ћутало. Сваким даном све нас је мање, а мало нас је и преживјело. Неки кажу да је само братоубица и оцеубица у Црној Гори било преко двеста педесет. Те убице су себе прогласиле патриотама, мада су одбацили све што је било свето нашим прецима“. Колико су се они борили да истјерају окупатора свједоче и ријечи Милована Ђиласа: “Нијесмо били луди да се са Нијемцима бијемо, него нам је стало било да власт ћапимо…“ Кроз све ове примјере Вујовић у својим дјелима оптужује комунисте да су криви за грађански сукоб 1941. У Андријевачком и Беранском срезу и у цијелој Црној Гори, у којој се све до данашњих дана води расправа ко је крив а ко је био у праву тих ратних година од 1941. до 1945. године о томе се споре и историчари и књижевници и сукоб њихов око овог сукоба и данас траје.

Најновији чланци

ДФ: Хроника пропасти 13-јулске награде, признање за средњошколског писца -хушкача на Србе!

Режим Ђукановића је и досад злоупотребљавао институт Тринаестојулске награде чашћавајући њоме своје вјерне полтроне за изузетне домете у слијепом слуганству и послушништву , али...

Награде, заграде и домаћа апокалипса: Када 12-ти прождере 13.јул!

Пише: Иван Милошевић Буран јучерашњи дан! Судећи према добитнику 13-јулске награде рекло би се да славимо 12., а не 13 јул. Тога 12. јула формирана...

Миљан Станишић: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“ (10)!

Пише: Миљан Станишић УЛОГА КРАЉЕВСКИХ ОФИЦИРА У УСТАНКУ ЈЕ БИЛА ЗНАЧАЈНА Непостојање или слабо функционисање система команди, неорганизованост, непланирање и некоординисаност, лоше процјене и сл. биле...

Студија Миљана Станишића скренула пажњу јавности: Књига коју смо чекали 80 година!

Књига Миљана Станишића „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, скоро је  угледала свјетлост дана и дистрибуира се уз дневну новину „Дан...

ПОЛУФИНАЛЕ ВИМБЛДОНА: СРПСКИ ВИТЕЗ НОВАК ЂОКОВИЋ!

Који је враг Новаку Ђоковићу! Доведе те до очаја, а онда до тријумфа! То не може свако, за то човјек треба да се роди...