(На слици: Минирано постоље споменика Павлу Ђуришићу у Горњем Заостру)
Пише: Иван Милошевић
Јадни смо ми Срби да јаднији не можемо бити! Још увијек водимо комунистичке битке и добар дио Срба је спреман да изгине залудно још једном на Сутјесци и Неретви! Предлог Александра Шапића, градоначелника Београда, да се на Теразијама подигне споменик Дражи Михаиловића наишао је на буру реакција на такозваним другосрбијанским медијима, али и Ал Јазири и сличним телевизијама. Иако је Дража још прије 10 година рехабилитован и посмртно су му враћена сва грађанска права, за један дио јавности у Србији, рехабилитација је неважећа и још увијек поштују суд партије, односно комунистичку пресуду из 1946. године по којој је Дража проглашен сарадником окупатора, а потом је стријељан на непознатом мјесту. Срби ни данас не знају гдје су комунисти закопали посмртне остатке Драже и то након што су Дражу масакрирали. Срби и даље живе под велом братомржње и политичког и духовног националног самоубиства и сами себе проглашавају кривим за гријехе и злочине наводне браће над Србима!
Иако је Србија изједначила четнике и партизане у јавности још увијек је много више оних који Дражу и даље називају сарадником окупатора, а Броза ослободиоцем. Иако је на Равној Гори подигнут споменик Дражи и сваке године у мају се на мјесту подизања Трећег српског устанка окупљају поштоваоци четничке традиције, стиче се утисак да Србија још увијек није забршила грађански рат и он још увијек траје у главама политичара и интелектуалаца којима је још увијек ближи Брозов шињел од Дражине кокарде! А вјероватно ће и тако бити и даље, све док неко у Србији не мућне главом и из равноправног статуса четника и партизана искључи комунисте и прогласи их за оно што су и били у Краљевини Југославији! Наоружана група идеолошки затуцаних агената Коминтерне којима је главни циљ био рушење монархије и успостављање нове власти по идеалу Стаљина!
Дакле, комунисти нијесу били покрет отпора окупатору, него су у бројним случајевима сарађивали са њима, а све због рушења монархије и успостављање револуционарне власти. Модерним језиком речено, комунисти су били терористи, а Дража и његова војска, као насљедници Југословенске војске и монархије, имали су војну и правну обавезу да се боре против њих и сачувају уставни и остали поредак тадашње Југославије признате од савезника и са својом владом у Лондону! Дакле, У СРБИЈИ НИЈЕСУ ПОСТОЈАЛА ДВА ПОКРЕТА ОТПОРА ПРОТИВ ЊЕМАЦА, ПОСТОЈАО ЈЕ САМО ЈЕДАН НА ЧИЈЕМ ЧЕЛУ ЈЕ БИО ГЕНЕРАЛ МИХАИЛОВИЋ! Очигледно да то још увијек не допире до свијести дијела јавности у Србији, па због тога је и предлог градоначелника Београда наишао на буру реакција насњедника Брозове идеологије и праксе!
Што се тиче ове теме у Црној Гори је пуно горе него у Србији! Црна Гора, посебно њен монтенегрински дио, посљедњих година доживљава ренесансу комунизма и њена кулминација достигнута је прије неколико година када је Иван Вуковић, тадашњи градоначелник, на обали Мораче поставио споменик Брозу. Од тада број комуниста расте геометријском прогресијом и докле ће тако бити ни сам Бог не зна. И даље црногорски комунисти славе идеолошке претке, попут Милована Ђиласа и сличних, који су у црно завиле многе црногорске породице. Читам да ће ускоро подићи и споменик Блажу Јовановићу, комунисти првог реда, а не сумњам да ће сличних предлога бити и још! Углавном, комуниста је у Црној Гори ко на гори листа!
На жалост и добар дио Срба из Црне Горе у погледу на четнике не разликује се од Ивана Вуковића и његовог друштва. И они су даље заробљени у подјелама несрећног грађанског рата и тај сукоб, можда и невољно, и даље грију у јавности. И они, попут поменутих Вуковићевих пријатеља, оштро реагују на сваки помен да се у Црној Гори подигне споменик Павлу Ђуришићу или неком од Дражиних официра у Црној Гори, попут Ђорђија Лашића, Блажа Ђукановића, Баја Станишића…
И док се у осталим бившим југословенскиом републикама Броз и комунизам и не помињу, а у Хрватској на сваку појаву петокраке, устају домољуби и поштоваоци усташа и отворено упозоравају да у њиховој лијепој нема мјеста за комунисте, код Срба се и даље води тихи грађански рат и све јавне ствари, посебно политику и интелектуалну јавност, држе у идеолошким оковима. Добар дио Срба, као и 100 – постотна армија Монтенегрина и такозваних социјалистичких партија и њихових лидера, у широком луку заобилазе резолуције ЕУ о осуди тоталитарних система и док се неких ЕУ докумената држе као пијани плота, ову о осуди комунизма и не помињу. Истина, на томе не инсистирају ни ЕУ службеници који крстаре Црном Гором, штавише, својим жмурењем на ренесансу комунизма у Црној Гори, ћутке и одобравају тај процес и потајно га развијају. Њих и треба разумјети, јер они не живе нити ће живјети овдје, али је право чудо да се у Црној Гори и даље дијелимо по шавовима грађанског рата од 41. до 45. и даље сами себе малтретирамо Брозом и његовим читанкама!
Докле, ни сам Свевишњи не зна! Једино се зна да ћемо се и даље тјерати, па ко издржи!
Јадно и жалосно!
