Синхронизованост антицрквених кампања у православном свету упућује на закључак да је у току општи удар на православље. То се најбоље види у Црној Гори. Одбрана светиња у Црној Гори, пројављена снага Српске православне цркве, број учесника литија и молебана, који, по ријечима нашег саговорника до сада није виђен у православном свијету, пред цјелокупну православну икумену поставио је питање могућности и метода одбране националног идентитета и вјере. Стиче се утисак да је у питању судбински тренутак борбе између добра и зла. Колико год актери закулисаних дешавања жељели брзо и ефекисано дјелују и да „Велику игру“ оставе неодгонетљивом, историја се поново показала непредвидивом – сценарио не иде по зацртаном плану. Ситуација, међутим, није нимало једноставна, проблематика захтијева сагледавање ширих геополитичких прилика и улазак у историјске основе новог „крсташког похода“. Шта све стоји у позадини дешавања и какви су сценарији могући питали смо доц. др Веселина Конатара, професора на Факултету за европске правно-политичке студије у Новом Саду и Високој школи за криминалистику и безбедност у Нишу. Поред тога што је стручњак из области безбједности, наш саговорник је и човјек чија се мисао се креће у широком луку од сагледавања историјских прилика преко познавања културе религија, геополитике, обавјештајних структура и увида у међународне односе. Овом приликом преносимо само дјелове обимног интервјеу професора Конатара за портал „Искра“.
Како на бази онога што сте претходно навели објашњавате избор тренутка у коме ће Закон о слободи вјероисповијести бити усвојен у Црној Гори?
„У политици се ништа не догађа случајно, што то год се деси можете се кладити да је тако планирано“, ријечи су америчког предсједника Теодора Рузвелта. А када ће се који потез повући одлучују креатори политике зависно од процјене, која не спада у домен егзактног. Када је ријеч о тренутку усвајања Закона о слободи вјероисповијести, за који се тврди да је био у припреми одмах послије референдума 2006. године, мора се такође имати у виду следеће: прије његовог усвајања требало је признати независност Косова, постати чланица НАТО савеза и поништити одлуке Подгоричке скупштине. Обрнути ред потеза могао је бити контрапродуктиван. Надаље, имајући у виду да је Црна Гора чланица НАТО, те да њена оријентација чланство у Европској унији, јасно је да њена спољна политика мора бити усаглашена са НАТО и ЕУ, те да су и они консултовани у вези са усвајањем Закона о слободи вјероисповијести. У прилог томе говоре посјете високих званичника Сједињених Држава, сенатора Линдзија Грејема, (у септембру 2019.), амбасадора за слободу вјере САД Сема Браунбека (новембар 2019.) и америчког државног секретара Мајкла Помпеа (у децембру 2019.), и заједничке изјаве америчких званичника и представника црногорске власти.
Након састанка предсједника Црне Горе и сенатора Грејема из кабинета црногорског предсједника је саопштено: „Сенатор Грејем и други чланови делегације захвалили су предсједнику на пријему, уз комплименте за вођство и постигнућа Црне Горе и њену способност да нађе свој идентитет који ће бити усклађен са Западом…“. У обраћању јавности сенатор Грејем је нагласио: „Снаге које желе да подривају напредак Црне Горе на њеном путу ка демократији које су подривале напоре ка њеном путу ка НАТО-у, такође су снаге које раде против нас. Важно је да их поразимо овде“. У коме сенатор Грејем види најјачу снагу која је подривала пут Црне Горе у НАТО? Прије свега у Митрополији црногорско-приморској и њене три епархије. „НАТО је стид и срам Европе и Америке, стид црногорске власти која је прихватила да те злочинце прими за своје покровитеље, да од њих тражи безбједност. … То је безбједност коју су давали Мусолини и Хитлер“, изјављивао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Сем Браунбек, чији је задатак да шири религиозне слободе у свијету познат је по следећем приступу: „Ако желите да ваша земља буде безбједнија и у њој мање тероризма, дајте јој више религиозне слободе. Безбједност и мир су њени „побочни ефекти. О томе говоре сва истраживања, и ми смо је дужни ширити по цијелом свијету“, или „… било која црква или религиозна група имају право да живе како желе. То је њихово право! То није сфера у коју држава уопште не треба да се мијеша“.
Мјесец дана после сенатора Грејема прес-служба председника Црне Горе саопштила је да се током разговора са америчким државним секретаром Помпеом, поред осталог, разговарало о снажењу унутрашње политичке стабилности и унапређењу вјерских слобода кроз израду Закона по највишим европским стандардима. Убрзо затим је уследило усвајање Закона о слободи вјероисповијести. Ако се томе додају посјете предсједника и премијера Црне Горе Ватикану, јасно је да је тајминг усвајања Закона брижљиво биран.
Неки примјећују да није случајно што је то био први дан католичког Божића?
Ако се наведеним изјавама и посјетама високих америчких званичника Црној Гори дода и изјава бившег главнокомандујућег америчких копнених снага у Европи Френклина Бена Хоџиса да је Српска православна црква главна пријетња за довршавање посла на Балкану, више је него јасно одакле је потекла иницијатива и одређено вријеме за усвајање спорног закона.
Поменули сте идентитет. Да ли се у Црној Гори заиста обликује нови национални идентитет?
Модерне европске нације углавном су стваране на „природан начин“ током дужег временског периода на темељима јасног језичког континуитета, етничког идентитета, заједничке културе, историјске свијести и националне државе (као израза њене пуне суверености), на етничким територијама на којима су вјековима живјели. За разлику од политичког (грађанског) и органистичког модела стварања савремених националних држава и одговарајућих националних идентитета, који се везују за 19 вијек, синтетички модел је нешто новијег датума и углавном асоцира на дио простора Средње и Југоисточне Европе, прије свега простор бивше СФРЈ, чије је разбијање означило почетак последње фазе у конституисању синтетичких нација на пост-југословенском простору.
Насупрот сувереним нацијама, које су се стварале на природан начин током дужег временског периода, синтетичке нације су стваране под пресудном улогом псеудонационалних елита окупљањем етније, дјелова различитих народа или различитих вјерских идентитета истог народа, на једном простору, стварајући и градећи синтетичку свијест о припадању једној политичкој заједници и њеној новоформираној државној јединици. Велико историјско кашњење је код носилаца ових процеса произвело насушну потребу да приступе деконструкцији, односно разарању других националних идентитета не би ли новом синтетичком идентитету, у фази његове убрзане конструкције и консолидације, прибавили недостајући историјски, језички, културни, религијски и симболички садржај. Инжењеринг укључује све – од отимања језика и писма, затирања културе, сакаћења традиције, брисања памћења, репрограмирања свијести, прогона традиционалних религија, фалсификовања историје, потирања државности, кидања територије, негирања суверености, до мијењања колективног кода.
Како сматра проф. др Љубиша Деспотовић, главни садржај градње синтетичких нација на простору бивше СФРЈ углавном је везан за процес деконструкције идентитета српске нације. Феноменологија настанка синтетичких нација свједочи да се њихово дизајнирање и редизајнирање постојећих етничких и конфесионалних идентитета неријетко стављало у функцију страног фактора. Да сумирам – ако је битна разлика између суверене и синтетичке нације у томе што се ова последња може измислити и у кратком политичком поступку увести у живот, суверена нација је стварана несвесним социјалним процесима који су трајали више вјекова. А да се процес обликовања новог, латиничног идентитета у Црној Гори одвија по препознатљивом клишеу говори и то што се паралелно одвија и процеса деконструкције свега што може представљати сметњу, у првом реду свега што подсјећа на ћирилично-српску културу.
Предсједник Ђукановић изјављује да неће повући усвојени закон о слободи вјероисповијести и каже да се може разговарати само о његовој примјени. На другој страни Црква одбија било какве разговоре док се Закон не повуче. Куда све ово води?
Све политичке потезе које је најављивао током своје дугогодишње каријере, од којих су неки такође били хазардерски, али не у мјери као овај, предсједник Ђукановић је реализовао. То говори да се ради о доследном политичару. Његове изјаве да неће дозволити да „савремена Црна Гора живи под диктатом вјерске организације која представља реликт прошлости“, оптужбе да Српска православна црква покушава да чува инфраструктуру Велике Србије и омета европски пут Црне Горе“, те да је у мисији „посрбљавања“ Црне Горе, недвосмислено говоре да ће и овога пута у реализацији свог наума ићи до краја. Свог или Српске православне цркве у Црној Гори, видјећемо. Уступци било које врсте тешко да се могу очекивати јер би били тумачени као признавање пораза.
На другој страни је Митрополија црногорско-приморска са своје три епархије, која не пристаје на разговоре нити одустаје од организовања литија и молебана све док спорни Закон о слободи вјероисповијести не буде повучен. Сходно величини и значају светиња које брани свештенство је спремно да се жртвује у тој одбрани. У томе има подршку огромног броја грађана Црне Горе, међу којима нису само они који се декларишу као Срби. Ту су и Црногорци који говоре српским језиком, иду у Српску православну цркву, стављају знак једнакости између аутохтоних Срба и Црногораца, и себе сматрају неотуђивим дијелом српства; Црногорци муслиманске вјероисповијести, који поштују светиње и своје коријене; као и припадници бошњачке заједнице.
Проток времена, на који је прије свега рачунала актуелна власт као фактор који би могао допринијети паду интересовања грађана за учествовање на литијама, показао је да иде на руку Митрополији црногорско-приморској. Број учесника литија и молебана, који до сада није виђен у православном свијету, свакодневно расте и већ сада знатно превазилази критичну масу која би, да је то главни мотив Цркве, а није, могла срушити црногорски владајући режим. Збијање редова и нервозне изјаве представника власти указују да је режим свјестан незавидне ситуације, која не може бити промијењена чак ни под претпоставком да у репресивном апарату влада чврсто јединство.
У судару силе мача и силе духа, дух увијек побјеђује, говорио је Наполеон. Али не мислим да је било ко из власти заговорник насилног рјешавања проблема и изазивања ширег конфликта, иако се понекад могу чути оштри тонови. Развој догађаја у овом правцу мимо воље црногорских политичких одлучилаца могу изазвати заинтересоване снаге изван Црне Горе у случају да процијене да им расплет не иде на руку. А тада неријетко, по већ уходаном сценарију распиривања хаоса, у игру ступају „непознати снајперисти“ који по припадницима снага реда или учесницима протеста дејствују и са кровова амбасада, послије чега улицама теку ријеке крви. Таквих примјера је много, од „крваве недеље“ у Русији 1905. године, до украјинског „мајдана“. То је оно што не треба испустити из вида у овако конфликтним ситуацијама.
Дакле, Ви не искључујете могућност да би у Црној Гори могло доћи до покушаја насилног расплета ситуације?
Већ сам Вам рекао, ако се знају улози који су на столу не искључујем могућност да се посегне ка продубљивању кризе и покушају насилног наметања рјешења. Али не од стране Српске православне цркве. Таква акција прије свега може бити покренута из страних центара моћи заинтересованих да Црна Гора остане у орбити њиховог утицаја, уз подршку испостава у земљи. Реализацију пројеката од стратешког значаја, када је у питању висока политика, увијек прати реализација једног или низа тактичких задатака, што понекад подразумијева и елиминацију сувишних или потрошених политичких лидера „туђим рукама“.
