Пише: Иван Милошевић
-Данас док се боримо за равноправност и правду суочавамо се са системом који је глув на потребе својих грађана, који нас оставља подијељене, незаштићене и необавијештене. По ко зна који пут подсјећамо да је живот без насиља, дискриминације и страха основно људско право, а не привилегија, поручиле су даме из Центра за женска права поводом 8. марта.
Нека даме опросте, али уколико се добро сјећам, оваквих захтјева и шетњи поводом 8. марта није било у вријеме ДПС-а. Дијељење су руже, парфеми, евоциране су успомене из прошлога вијека и нешто слично, али није било критика на тадашњи режим да је глув на потребе грађана и да грађане држи у некој врсти информативног, економског и идеолошког казамата! Уколико је било, нека даме из наведеног Центра, схвате овај текст као новинарски промашај! Ипак, моја могућа заборавност није разлог да нешто не кажем о данашњем времену бунта!
Протесте схватам као позитивне појаве, а посебно када се неко буни и када је у том бунту досљедан и не бира вријеме нити режим када изражава своје неслагање са друштвеним појавама. Међутим, таквих је све мање или их ја не препознајем, а на сцени и улици су људи или барем већина њих која је претходних 30 година ћутала и ћутњом подржавала бивши режим. Након што је ДПС смијењен, одједном се та ћутња претворила у сталне протесте и захтјеве да нам буде боље. И ваља то захтијевати, ако треба и сваки дан, али гдје сте били и гдје је био тај бунт током три деценије владавине ДПС-а! Пошто га није било, имам велику резерву према садашњим протестима, посебно дијела НВО, чији су се представници тек данас сјетили мањка грађанских права, политичких и осталих слобода, дискриминације, фантома у бирачким списковима и неисплаћених зарада! Својим бунтом као да прижељкују повратак старог режима, јер ваљда је тада било боље и није било оволико протеста и устанака као данас!
Када видим раднике који су деведесетих година остали без посла и плата, а који данас траже да се им све то надокнади и када им се у ово вријеме ипак живот осмјехне и понешто добију од државе, како да се не сјетим да ништа од тога нијесу тражили у вријеме ДПС-а. Један НВО активиста данас пребројава фантом бираче и шаље приговоре о изборном туризму, а у вријеме ДПС-а надгледао је изборе, саопштваоа резултате, али фантом бираче није помињао. Па, није ваљда да су се ти фантоми појавили тек након изборног пораза Мила и дружине! Били су и још су у бирачком списку ти фантоми, али у данас су постали видљиви, док су раније били невидљиви! Или је наведени НВО активиста напрасно прогледао и доживио чудо и пронашао фантоме тамо гдје их је увијек било, али их он раније није видио!
Дошло је боље вријеме када свако може да каже да нешто не ваља, па је добро када то раде и они који су претходних деценија ћутали и ћутњом подржавали тадашњи режим. Ипак, ваља подсјетити на то вријеме тродеценијске ћутње и то не да би се открили некадашњи ћутолози, него да би се истакао барем тај грам слободе који је дошао након смјене ДПС-а!
Надам се да ће бунта бити и даље и да ће у редовима бунџија бити сви којима је оспорено неко право и да бунтовници са разлогом неће мјерити своју устаничку енергију размишљајући о томе ко је тренутно на власти. Треба се бунити и тражити да будеш слободан када су на власти и они којима си дао глас и због тога их не треба штедјети. Напротив, што си више имао повјерења у њих, треба бити што гласнији против њих када то повјерење изгубе!
Нијесам сигуран да је већина данашњих протеста мотивисана том потребом. Превише је бивших ћутолога у њиховим редовима и чак су данас најгласнији када се бране људска права. Ваљда се нагомилала дуго третирана ћутња у вријеме ДПС-а, па се данас разлила по улицама Подгорице и осталих градова. Понекад ми се чини да се данас од некадашњих ћутолога не може доћи до ријечи!
Није то добро, добри моји, што би рекао Нермин!
