Пише: Иван Милошевић
-I da završim jasno, bez patetike, ali s imenima i adresama: rehabilitaciju četničkog koljača guraju Ravnogorski pokret, dio političkih struktura u Crnoj Gori, ideološki krugovi velikosrpskog projekta i Srpska pravoslavna crkva kroz svoje isturene mantije. Mitropolit Metodije nije kolateralna figura – on je simbol simbioze oltara i noža. A ono najvažnije – na čelu Skupštine je četnički vojvoda Andrija Mandić. Pa vi saberite dva i dva.
Ko god rehabilituje Đurišića, rehabilituje klanje. Ko god mu podiže spomenik, podiže spomenik etničkom čišćenju. Ko god mu piše deklaraciju, piše deklaraciju vlastitog moralnog bankrotaJer istorija pamti. Grobnice pamte. A krv se ne briše pravnim fusnotama, ово је дио текста из јутрошње колумне на једном ДПС порталу.
Брате Павле, сметаш, као трн у оку, као кост у грлу, као да си сам ђаво, као да си се повампирио, па сисаш крв овим данашњим неокомунистима и њиховом друштву и привиђаш им се на сваком ћошку, не могу да сједну нормално у кафану, а да те негдје не примјете у ћошку и одмах протестују што си ту, што си још увијек жив, иако си мртав 80 година и нико ти гроб не зна. Сметаш као да си нека елементарна непогода, катастрофалан земљотрес, од кога се бјежи ко зна гдје и ко зна куда, али и тамо им не даш мира, окупљају се и кују завјеру како да те још једном опет убију, забију ти колац међу ноге и тако распетог изложе на тргу и организују јавно пљување и гађање у кокарду! И када те неко спомене у било којем позитивном смислу, нарогуше се као медвједи, срце им јаче закуца и само што не крену у нову револуцију, да још једном убију оно што су њихови идеолошки преци већ убили, сатрли и покрили тамом. Оптужују те за клање, а када их слушаш или читаш, проструји ти кроз мозак мисао да су и они за свашта способни и да им након 80 година није доста освете, него би обрнули још један круг, али темељитији од оног прије 80 година. Језа, брате Павле, језа и то она која се шири уз кичму, паралише руке, ноге, замагљује очи и мути мозак. Послије ње ти све постане јасно и схватиш да није нужно да вријеме пролази, да се смјењују годишња доба, људи старе и постају мудрији и сазнају нешто што раније нијесу знали. Умије вријеме и да стоји и да тапка деценијама у мјесту и да се прави да пролази иако не пролази. Умије да се закује у памћење и да све што долази из неког другог времена прогласи неважећим, сулудим, манитим и злочиначким!
И као да се баш то закивање времена у само себе и одбијање да пролази, да се мијења, стари и одлази, пројавило у Црној Гори и у душама оних који ових дана пишу о Црној Гори, а посебно о Павлу и његовим четницима. За њих вријеме не постоји, неком временском машином пребацили су се у вјечност и својим тезама о брату као издајнику и кољачу пореметили су и односе у том метафизичком неисказаном смислу. И са тих позиција и даље хране своје освете, своје идоле и јунаке, огрђу их велом само њима знане Истине и проповједају старе и вјечне приче. Павле и његови четници су клали и ништа друго боговјетни дан и ноћ нијесу радили осим што су клали, па опет клали и све тако клали. Какав Бата Живојиновић, више је жртава за собом оставио Павле и његови четници, али са разликом што је Бата филмском брзином таманио Њемце, а Павле је то радио у Фочи, Вишеграду и свуда гдје се појавио!
А када још неко запјева о Павлу или напише неки документ да није све било како су писали и срицали комунисти, подигне се сва халабука овога и онога свијета и само што нови и савремени неокрсташи не крену у тријебљење губе из торине и чишчења некрста од комунистичког крста. Ништа тако не уједини неокомунисте разних боја, нација и корелација, као Павле и његови четници. Уједине се око боја са Павлом као свјетски пролетери и под хитно траже увођење пролетерске диктатуре. И немају милости! Траже да полиција и тужилаштво све своје капацитете, посебно оне шпијунске, ангажују на терену и открију све Павлове јатаке и приведу их њиховој правди. А њихова правда зна се каква је, такве правде нема нигдје на свијету, такво право и правица нигдје се није показало на планети као међу Србима и њихова правда се памти за вјеки вјекова и не умире. Иако се броји на стотине хиљада побијених и затрпаних без гроба и крста, за њих таква правда је правденија и за копље виша и боља од сваке друге правде или неправде. Нема код њих градације и нарације о праву и правици, када те они оцјене и залијепе етикету издајника, злочинца и кољача, више нема ко шта да пита или преиспита, све је познато, једном за свагда дато и свако дијете када крене у вртић треба да схвати смисао њихове револуционарне правде и да се ње придржава као пијан плота и да са њом живи док не умре. Нема код нових комуниста ни црвић сумње да комунизам није задња безбожна објава и нема тог мајчиног сина који ће их натјерати да барем ревидирају једну ријеч и заклетву Титу, Моши и Кочи. Нема тог мајчиног сина који им може изаћи на мегдан да им каже да није све било како они кажу, одмах га претворе у неку халапљиву аждају или вампира који сиса ђавољу крв и шири зло на планети!
И џабе им је одговарати колико су комунисти клали и стријељали, а у томе их слиједили муслимани, Хрвати, Албанци. Ништа то није и не може се поредити са четничким клањима, уколико је код њих било 100.000 побијених, а код Павла 1000, веће је ово 1000 од 100.000 и не могу се те две бројке поредити, па да планета стане и математика наглавачке излети негдје у космос. Њихова математика је кристално јасна и једина кристална ноћ коју они признају је она Павлова и четничка, своју не виде и неће да виде, заборавили су је, избрисали из памћења и уџбеника, у том погледу су ревидирали 100 одсто и не виде оно што сви остали виде, али ћуте и чуде се како то је прошло 80 година, а све је остало исто и тапка тамо негдје у 1945. години и нема намјеру да из ње искорачи ни дан, сат или минут!
Павле, брате, мутна су времена и сваким даном све мутнија. И твој споменик не да комунистима мира и због њега не скидају петокраку, Неретву и Сутјеску. Мутна времена, брате, мутна. Да знам гдје је тај твој споменик, па да га поклоним овдашњим комунистима, ваљда би мало оладили и престали да траже, истражују и на брата кидишу!
