ПИШЕ: Срђан ЂОРЂЕВИЋ

Прошло је скоро 10 година од дана када је Младомир Ћурчић, национални прегалац из села Шуме (данас општина Ивањица), објавио своју прву књигу – ”Парастос у Клисури”.

Читаоци су се могли упознати најпре са једним монструозним злочином из децембра 1941. године, а затим и са једним од начина и показатеља колико је комунистичка идеологија дубоко зарила своје канџе у најдубље поре свих обележја некадашње традиционалне Србије. У овом случају мета је била, до дан данас вероватно и најугледнија институција међу српским народом – Српска православна црква. Ја се овде нећу освртати на имена и кривце зашто је један српски манастир себи дозволио тако нешто, већ препоручујем свима да прочитају књигу, упознају се са историјским чињеницама, и сами донесу свој суд о претходним догађајима.

Ћурчић се у свом вишедеценијском раду по правилу сусреће са омертом државних институција, тихим бојкотом свог рада и, може се слободно рећи – константном опструкцијом (свакако најпознатији пример је ћутање и ускраћивање за одговор локалне самоуправе на више хиљада потписа у петицији која носи захтев да главна улица у Ивањици понесе име најпознатијег Ивањичанина у историји ове вароши – ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића). Све то Ћурчића не омета и не спречава да и даље ради на расветљавању историјских чињеница, првенствено писањем књига, а сада је отишао и корак даље – уз помоћ верног народа, дана 19. новембра 2024. године, недалеко од цркве Светог Илије Громовника на Градини, подигнут је споменик Ђенадији Ђорђевић, искушеници манастира Светих Архангела Михаила и Гаврила у Клисури, која је 9. децембра 1941. године претучена и силована од стране комуниста које су предводили ”народни хероји” Милинко Кушић и Милосав-Мићо Матовић, а затим заклана од стране још једног ”народног хероја”, Словенца Виктора Зевника.

Књига ”Парастос у Клисури” је у међувремену дочекала и своје друго издање, у порти манастира са спомен-плоче посвећене погинулима за слободу и даље се злослутно верном народу осмехује име Милосава-Мића Матовића, по Милинку Кушићу име носе основна школа и главна улица у Ивањици, Виктор Зевник има једну од највећих улица у Ариљу, кости Ђенадије Ђорђевић су ко зна где, али Младомир Ћурчић и сви они који су на било који начин помогли подизање овог споменика одужили су свој део дуга и према Ђенадији Ђорђевић и према српској историји, али и према истини и будућим генерацијама српског народа.

Бог душу нек прости Ђенадији Ђорђевић и дарује јој Царство небеско.

извор: погледи