Насловна Почетна Анатомија једног перформанс ритуала: Пагани и штерике!

Анатомија једног перформанс ритуала: Пагани и штерике!

„Ова болест није на смрт“

(Јов.11,4)

Био је то један сасвим обичан дан у Цетињској богословији. Након заједничке молитве са ђацима, обавио сам послушања везана за дужност васпитача у школи. Погледао сам на часовник у зборници и схватио да је до првог часа остало још доста времена, те одлучио да празан ход прекратим тако што ћу прочитати најновије вијести на интернету. Међутим, оно што ми је привукло пажњу јесте слика на једном од портала. На њој је био приказан један врло необичан и мени до тада непознат религиозни обред. Наиме, група људи са маскама и заставама је на шахти одвода за канализацију запалила једну већу и неколико мањих штерика. Уникатност ритуала ме је навела да помислим да се исти одвијао у неком од руралних дијелова Неготинске крајине, у којем један дио становништва још увијек практикује влашке паганске обичаје. Убрзо сам пронашао и видео клип самог догађаја и да су се у једном тренутку учесници обреда прекрстили на православни начин…

Алтернативни рок музичар Зоран Маринковић, чији је бенд добио назив по једној од књига Ф. М. Достојевског, једном приликом је изјавио да му се у историји Православне цркве посебно допада чињеница да Црква, када је дошла на ове просторе, неке народне обичаје није потиснула, него их је сачувала на тај начин што их је христијанизовала. Дакле, коегзистенција хришћанских момената са паганским обичајима није ништа ново и оригинално, будући да такве примјере још увијек имамо у неким балканским предјелима. Међутим, када сам мало боље погледао видео снимак, препознао сам зидине Старог града у Будви, које се налазе на пар минута хода од цркве Свете Тројице, у којој већ више од десет година служим као ђакон. Након преслушавања говора неких од учесника скупа схватио сам да овдје није у првом плану био сам ритуал, за који морамо рећи да га овај древни медитерански град никада до сад није видио, иако је у својој дугој историји запамтио многе религије и култове. Наиме, овдје се најприје радило о политичком перформансу, који је великим дијелом био уперен против Цркве.

Непосредно након смрти А. П .Чехова, познати религијски философ Лав Шестов написао је чланак о стваралаштву славног писца, у којем га је назвао пјесником безнађа. Према Шестову, у току цјелокупног свог књижевног рада, Чехов је радио само једно – убијао је сваку људску наду. Морам да признам да се никада нисам слагао са оваквом оцјеном Чеховљевог стваралаштва. Међутим, ове Шестовљеве ријечи се итекако могу пренијети на наше вријеме. Штавише, баш оне најбоље описују климу која влада у црногорском јавном простору. Наиме, након 30. августа ове године родила се нова нада, коју је почела да гаји већина становника у земљи. Људи су почели да вјерују у васпостављање друштва у којем неће постојати вербални линч за сваког ко се осјећа или мисли другачије у односу на владајућу номенклатуру. Многи су повјеровали у могућност остварења идеје слободе говора. Понадали смо се да је коначно прошло вријеме у којем су се свештеници хапсили само због тога што су служили Литургију, те да фамозни НКТ више неће забрањивати људима да иду у цркву, прослављају крсно име и друге православне празнике. Но, као у поменутом чланку Лава Шестова, испоставило се да поред још увијек владајућих структура, у јавном простору постоје и не тако бројни, али истовремено и необјашњиво утицајни гласови, који се, заједно са поменутим структурама, труде да сваку од тих нада обесмисле. Тако је и горепоменути перформанс-ритуал био само још један у низу неуспјелих покушаја укоријењивања безнађа. Све ово нас упућује на закључак да тај дио јавности карактерише одсуство духовног здравља. Међутим, као хришћани дужни смо да се надамо да ово духовно обољење није болест на духовну смрт. Јеванђељска наука нас обавезује на вјеру да ће доћи до преображаја у душама људи који сачињавају те структуре и сегменте друштва. Јер се „дванаест часова у дану“ (Јов. 11, 9) увелико навршило и крајње је вријеме да они који ходају у тами и ноћи коначно угледају свјетлост. Надајмо се да ће та вјечна свјетлост макар толико обасјати њихове душе и умове да ће се у њима искоријенити мржња према другом и другачијем.

Ђакон Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом Граду Будви

Најновији чланци

Мило Ђукановић: Еци, пеци, пец, потписао сам законе, еци, па на Уставни суд!

Потписао сам Указе о проглашењу закона након што их је Скупштина поново изгласала 20. јануара 2021. године. Дилеме које сам имао и због којих...

Ана Брнабић: Незгодно отићи тамо одакле сте протјерани!

Српска премијерка Ана Брнабић казала је да „има у виду“ позив црногорског колеге Здравка Кривокапића да посјети Црну Гору, наводећи да је незгодно посјетити...

Духовна герила: Сагоревање на друштвеним мрежама

Оскудним и формализованим маркетиншким језиком казаће се да је неки догађај „запалио друштвене мреже“. Нећемо рећи „новинарским језиком“, премда и њега карактерише једноставност и...

Клинички центар: Враћена „Косовка дјевојка“!

Иако је Клинички центар Црне Горе у фебруару 2019. године, преузео слику “Косовка дјевојка”, која је крајем 2016. године уклоњена из хола Ургентног центра...

Гојко Перовић: Ђукановић неуморан у прављењу подјела, не разумије цркву и историју!

Антицрквени тонови који су се данас могли чути са Конгреса Демократске партије социјалиста (ДПС) збуњују људе, свађају браћу и наносе друштвену штету, оцијенио је...