Пише :Дејан Бешовић
Луковић даље наставља излагање о Ровцима “ После Косовске битке (1389) Вук Бранковић је једно време преузео улогу кнеза Лазара и две и по године опирао се потчињавању Турцима
ослањајући се на сарадњу с босанским краљем Твртком. Али, већ у јануару 1391. године Твртко умире и Турци повећавају притисак на Вукову област. Они су тачно годину дана касније, у јануару 1392. го-
дине, запосели Скопље, до тада у саставу Вукове области. Вук се посебним уговорима морао обавезати на вазални однос према султану Бајазиту, што ће бити основа статуса целокупне области Бранковића све до њеног коначног пада под турску власт 1455. године. Међутим,Вук касније није показивао очекивану лојалност према султану, па је Бајазит упао с војском у Вукову област и скршио његов отпор у јесен 1396. године. Тиме је његова политичка каријера била завршена, а он ће и физички бити ликвидиран наредне године. Највећи део Вукове области, — иначе од изванредене стратегијске важности за Турке, —
султан ће дати на управу Лазаревићима, док ће жени и синовима Вуковим оставити само мањи посед ради издржавања (у Дреници или у
околини Вучитрна и Звечана).Тако је настао разлог за дуготрајно
спорење и сукобе две феудалне породице у блиском сродству — Бранковића и Лазаревића. Смрћу моћнога краља Твртка 1391. године у босанској држави
настају крупне промене. Поред Твртковога слабог наследника, краља
Дабише, уздижу се три крупна феудална великаша — Хрвоје Вукчић,
Сандаљ Хранић и Павле Раденовић. Они ће због своје моћи и утицаја
на државни врх Босне („русаг босански“) добити епитет „русашка
господа“. Током две деценије од Тврткове смрти заокружују се области
„русашке господе“. Сандаљ Хранић је и титулу војводе и поседе (а они
нису били компактни), наследио од свог стрица Влатка Вуковића, који
је умро пре марта 1393. године.Успон Сандаља Хранића био је
несумњив од 1397. до 1404. године, о чему сведочи и растући углед
код Дубровчана и устаљивање његове титуле „велики војвода русага
босанског“. О поседима Сандаља Хранића знамо пак да су били пространи и да их је повељом потврдио мађарски краљ Жигмунд (Сигисмунд), као босански сизерен.Тако се све изразитије обликовала област породице Косача, којој ће најснажнији печат (а онда и коначно име) дати Сандаљев наследник
— војвода Стефан Вукчић (владао 1435–1466. године), који се 1448. године у манастиру Милешева прогласио за „херцега (од) Светога Саве“.
Он је још више проширио своје поседе.
Од краја XIV века област Косача је на истоку имала заједничку
границу с облашћу Бранковића, а на североистоку (на неупоредиво
мањем одсечку) додиривала се с поседима Лазаревића. После обрачу-
на с локалном властелом у залеђу Дубровника (Санковићи, Павловићи)
област Косача је на југосточним границама имала за суседа зетску об-
ласт Балшића. Од 1421. године и Зета ће се наћи у саставу Деспотови-
не, али су се границе Зете мењале у преломним догађајима током вла-
давине деспота Ђурђа Бранковића, што због освајачких настојања
Венеције, што због осамостаљивања зетске властеле Црнојевића. Према ономе што знамо о Сандаљу Хранићу, његова је територија у источном делу, према области Бранковића, била идентична с Твртковим тековима на рачун бивших територија Николе Алтомановића. О поседима Сандаљевог синовца и наследника војводе Стефана Вукчића
остало је много више података у изворима, тако да дају основа за поузданија закључивања, о чему ће даље бити речи. За територију ове
двојице војвода из рода Косача још је Константин Јиричек устврдио
да представљају „велику новоформирану област“, која је „захватала
северну страну Которског залива, с Херцег-Новим и Рисном до границе
которског градског подручја, затим град Оногошт (Никшић), град Сокол
на саставу Пиве и Таре, Дробњаке на планини Дурмитору, област пљеваљску и пријепољску и околину манастира Милешеве“.А Јиричеков ученик Владимир Ћоровић каже да је херцегова територија
обухватала „област од Цетине до Лима и Мораче, а на северу до Неретве
и ушћа Лима са нешто мало поседа и изван тог подручја“, те да су то
„границе старе Херцеговине које су у народу запамћене доста добро /b>
и које је све до краја XIX века чувала као своју дијацезу херцеговачко
захумска епархија“.
Границама земље „херцега (од) светог Саве“ посебно се позабавио
Михаило Динић још 1940. године, а уз свој рад приложио је и карту
херцегове територије,— коју и ми дајемо уз овај рад с корекцијама
које произлазе из наших истраживања. Истакавши оскудност историјских
извора, Динић је своје закључке засновао понајвише на подацима
из трију повеља што их је још 1914. године објавио аустроугарски
историчар и државник Лудвиг -Лајош Талоци (Ludwig von Tallóczy).
За те повеље Динић каже да су „изванредно значајне за историјску /b>
географију Херцеговине“. То су: 1) повеља арагонско-напуљског
краља Алфонса V од 19. фебруара 1444. године; 2) повеља „римског
краља“ Фридриха III од 20. јануара 1448. године; 3) повеља краља
Алфонса V од 1. јуна 1454. године. Овим повељама Стефану Вукчићу,
као вазалу, Алфонс V и Фридриха III потврђују поименично набројана
утврђења у његовој области. Прва повеља писана је на италијанском,
а друге две на латинском језику.
На основу података из тих повеља, границу између земље херцега
Стефана и српске Деспотовине Динић одређује веома опрезно, и
то по деоницама. За њега је најмање неизвесан северни део ове заједничке
границе, тако да констатује: „Од Комарана до ушћа Лима, све што је лево од те реке несумњиво је припадало херцегу. На десној обали сигурни смо само за долину речице Милешевке, стару жупу Црну
Стену, да је била у његовој власти. … Остављајући Лим, граница се
провлачила, између Брезе и Коморана, а како је Маоче било херцегово то је она свакако водила даље према Тари оним планинским венцем који чини вододелницу између Лима и Ћехотине.“ Ни одређивање средишњег дијела те границе за Динића не представља тешкоћу, иако је
у том дијелу она нешто неизвеснија: „Где је управо пресецала долину
Таре може се одредити са приличном сигурношћу. …Брсково је 1433.
године било у деспотовини, а у њој је остало свакако и доцније до пада
под Турке … — то је граница на Тари између Херцеговине и деспотовине
била између Брсковске жупе и Кричана, тако да Кричани остају херцегу.
То се сасвим лепо слаже с чињеницом да је Маоче било његово.“ Уз то
Динић напомиње: „Доцнија Херцеговина на подручју између Лима и
Таре знатно одступа од назначене. У Херцеговину је рачунато и Полимље
све до изнад Бијелог Поља, затим читави Колашин ,Морача и Ровце .“
(наставиће се)
