Пише: Дејан Бешовић

Године 1423. борбу у Зети  препушта свом сестрићу Ђурађу Бранковићу чији су се посједи граничили са ранијим посједима Балшића.Односи између Српске деспотовине и Млечана су оставили затегнути и послије склапања мира код Св. Срђа на Бојани , 12. августа 1423. године, обзиром да сва спорна питања -Будва, солане у Грбаљском пољу, Паштровићи, Луштица и дјелови Скадарског и Барског дистрикта нису била ријешена. Нови уговор између Венеције и Ђурђа Бранковића у доба постизања договора представника деспота Стефана Лазаревића склопљен је 26. августа 1424. године у копаоничкој Плани. Како су и даље остали значајни територијални спорови, Венеција је предлагала међународну арбитражу византијског цара, принцепса Ахеје, или комуне Фиренце, Сјене, Анконе, па и Болоњски или Сијенски универзитет. Без предлагане арбитраже, 26. априла 1426. године са скадарским капетаном Франћеском Квирином, склопљен је трећи споразум. Деспотовини је остала Ратачка парохија , код Бара и солане Балшића, са поданицима, у Грбаљском пољу, а Венецији су поред неких утврђења припали и Паштровићи. Након овога, деспот Стефан је препустио управу над Зетом сестрићу, па се Ђурађ са породицом августа 1426. године преселио у зетско приморје. Пошто су мјешовите комисије утврдиле разграничења, потписан је и нови уговор између Ђурђа и представника Венеције Франћеска Квирина 11/24  новембра 1426. године у Дривасту. Уз приближавање турске војске, изненадном смрћу деспота Стефана 19. јула 1427. године, пропао је и покушај да се независност Србије и очува. Величину његове државничке и ратничке способности приказује и то да је његова смрт, по наводима савременика, „изазвала ужас у народу“.Ђурађ Бранковић рођен је 1375 .године кнез и деспот, владао је Зетом од 1427 до 1456. године. Смрт Стефана Лазаревића затекла је новог господара у Зети, којом је управљао у име деспота. Ђурађ се одмах вратио у Србију, ради рјешавања крупнијих питања. За српског владара је признат од стране турског султана и угарског краља. Добивши деспотску титулу од византијског цара, сазидао је и престоницу Смедерево. У Зети су се за његове власти коју је представљао војвода Алтоман одметнули властелини Ђурађ и Љеш Ђурашевић, нудећи се Венецији, али их је ова одбила, сматрајући да су они још увијек „поданици и вазали господина Ђурђа“.По смрти деспота Стефана, Ђурађ Бранковић преузима власт у врло тешким околностима. Трогодишње примирје склопљено између Жигмунда и Мурата, омогућило је Ђурђу да се помири са Турцима и влада Српском деспотовином као вазал. Владајући у бурном периоду балканске и европске историје, овај је деспот доживио и то да Турци распишу уцјену за његову главу, као и ослепљење својих синова од стране Османлија, 1441. године. Исте године, привремено је изгубио Горњу Зету и град Бар у Доњој Зети продори босанског војводе Стефана Вукчића -Косаче. Нису успјели деспотови покушаји продора у млетачки дио Доње Зете, 1448. године. Ђурађ Бранковић се потпуно повукао из Зете осим града Медуна у Кучима послије сукоба са Млечанима и горњозетском властелом, односно након два војна пораза која су му нанесена  од млетачког војводе Стефана Црнојевића, 1452. године.Српско-млетачки уговор од 14. августа 1435. године, склопљен је у Смедереву, у тешком тренутку за Деспотовину, јер је истицао споразум са султаном. Стијешњен између двије велесиле Турске и Угарске што је Венеција добро искористила, преговарајући у за њега најтежем тренутку, довео је својим попуштањем одрицањем од територија и права у незавидан положај своје достојанственике у Зети. Одредбама уговора, Венецији између осталог припадају и „катуни Црне Горе“ (у то вријеме узак појас планина, до врхова масива, уз море, а изнад Котора, Грбља и Будве и више Паштровића. Млечани су уз споразум додали и дугачак списак штета које су венецијанским поданицима учинили војвода зетски Алтоман, властела Ђурашевићи, Барани, Будвани, Његуши и други деспотови људи, до најситнијих појединачних примјера детаљисање и прецизност су били одлика Млечана што је за Србе било несхватљиво ситничарење“. Тражена је и наплата дугова самог деспота Ђурђа, као и почившег деспота Стефана Лазаревића. Млечани нису заузимали велике посједе одједном, већ су дугим и стрпљивим радом на терену придобијали „кућу по кућу“. До 1435. године српској су деспотовини, у приморју Зете, одузели све, сем: Бара и Будве. Велико вијеће, у Венецији, 31. децембра 1435. године, изабрало је Ђурђа Бранковића, са синовима и наследницима, за млетачког грађанина и племића -свечани документ написан је 26. марта 1436. године и на њега стављен златни печат Млетачке републике чиме је истовремено српски деспот постао и члан Великог вијећа.

Ратом у Зети, уз савезништво Стефана Црнојевића, босанском војводству Стефана . Вукчића  Косаче је припојена Горња Зета и освојен град Бар у Доњој Зети.

Покушај освајања Бара године 1448. Војводе у служби српског деспота Ђурђа Бранковића: Алтоман (1.) и Стефан Црнојевић (2.); Паштовићи (већина) на страни српског деспота (3.). Плаћена ратничка дружина Мркојевића, у служби Млечана (4.)Када је Ново Брдо пало под турску власт 1441. године и напади се наставили на остале дјелове Србије — Ђурђу Бранковићу је на управу остала само Зета. У немилости код Турака, продором босанског војводе и турског вазала Стефана Вукчића Косаче уз савезништво са војводом Стефаном Црнојевићем, којем је Косача узео сина за таоца, Ђурађ привремено губи Горњу Зету и град Бар (Доња Зета) 1441. године. Турци су упали у остале дјелове Деспотовине, избјегавајући Зету и намјењујући је свом вазалу Стњфану Вукчићу – Косачи. Након повратка на власт, деспот повраћа Горњу Зету и 1448. године врши војну офанзиву на млетачка упоришта градове у Доњој Зети. Међутим, његове војводе Алтоман и Стефан Црнојевић, којима се придружује већина Паштровића, не нападају бедеме Бара. По свему судећи, како пише Новица Ракочевић : насјели су на лукавство Млечана, који су Алтоманове људе успјели да увјере у издајство Стефана, гласним позивима са тврђаве, проносећи гласине о савезништву Млечана са горњозетским војводом и потурајући Алтоману фалсификовано писмо. Нападачи под командом војводе Алтомана су доведени у заблуду, па се у нереду повлаче. млетачки војвода из Бара, Данило Ђурић, користећи прилику, уз помоћ плаћене ратничке дружине Мркојевића, у потјери наноси веће губитке Алтомановим одредима. Стефан Црнојевић, у брдима изнад Бара (гдје је био размјештен његов дио војске) успијева да избјегне заробљавање, захваљујући, како је записано, калуђеру Исајији (за казну, касније му је од стране Млечана одузет виноград) и Андрији Бриску (под пријетњом вјешала протјеран са свих млетачких посједа). За други деспотов поход на приморје, није јасно како се одвијао. Помиње се упућивање Ђурђевих снага на Бар, међу којима и 1000 Мађара, као и штета коју је деспотов војвода Стефан Црнојевић са својим одредима починио у околини Котора: пљачкајући, палећи куће и сијекући винограде, све до зидина града. Већ 1451. године, Которани воде акцију за придобијање горњозетског војводе, који је под командом српског деспота представљао велику опасност за подручје Котора. Године 1452. деспотов војвода Стефан Црнојевић прелази на страну Млетачке републике. Узима титулу млетачког војводе и гуши побуну у Грбљу (фебруара исте године) чиме спречава и буну у Паштровићима- Димитрије Вујовић .То је био разлог да реагује деспотов војвода из Подгорице, Алтоман, који уз учешће турских одреда и дијела војника из Горње Зете, пали готово све куће у селима која су припадала Стефану Црнојевићу (од 590, попаљено је 570 објеката). Кнез Раде Кнежевић послилник код Алтомана у Подгоричкој хроници. датованој 1453 .године биљежи : Након тога, војвода Алтоман у свом напредовању, на прилазима Доњој Зети, доживљава неочекиван пораз од војске Стефана Црнојевића. Ни слање нове Ђурђеве војске није уродило плодом. Под командом Тома Кантакузина, 14. септембра 1452. године, Ђурђеви одреди доживљавају нови пораз од Стефана Црнојевића. Деспотове снаге бивају потиснуте из свих предјела Горње Зете, осим из тврђаве Медун. Последњи траг деспотове власти у Зети везује се за почетак 1456. године, када је своју тврђаву Медун (годинама одсјечену од остатка Деспотовине) мада је посада жељела прићи Млечанима, Ђурађ предао Турцима.Проучавањем Подгоричке хронике као и Морачког љетописа долазимо до података да је кнез Раде Кнежевић од Подгорице потомак Митрополита Германа Зетског из братства Ивеза ( Ивезићи су данас смјештени на четри километра југозападно од Подгорице у засеоку Подбријеге – Дајбабе – испод истоименог манастира који је основао Свети старац Симеон ( Саво ) Поповић 1897 .године ) Брат од стрица посљедњег господара Зете из династије Балшића, Балше III, Стефан Балшић (Дубровчани су га називали Стефан де Мармонте) покушао је од Ђурђа Бранковића да поврати изгубљене области у Зети, на које је сматрао да има право. Остао је без подршке и ови покушаји из 1429. године нису му успјели. Након тога Стефан Балшић је пришао Млечанима и за њихов рачун ратовао у Ломбардији и Фурланији. Породици Мармонте, која је имала посједе у Апулији, губи се сваки траг око 1480. године.Ђурађ Вуковић Бранковић Приштина, 1377.године , познат и као Ђурађ Смедеревац, био је српски деспот, други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара. Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.Ђурђев отац, Вук Бранковић, једини је након Косовског боја 1389. године, пружао отпор Турцима. Турци 1391. године заузимају Скопље, а исте године умире Вуков савезник, босански краљ Твртко Први Котроманића. Вук је приморан да постане Бајазитов вазал. На тај начин је данком одржавао мир са Турцима. Вук, међутим, није дуго био веран султану Бајазиту Првом . Није се одазвао његовом позиву да учествује у бици на Ровинама. Турци му одузимају дио територија. Турци су до јесени 1396. године коначно уништили Вука Бранковића. Вук је постао жртва пропасти Никопољског крсташког рата 1396. године. Султан Бајазит Први је највећи дио његових области додијелио кнезу Стефану Лазаревићу у суштини само области које су некада припадале кнезу Лазару, Звечан, Јелеч и Глухавицу запосјели су Турци. Мара је остала на неком запуштеном дијелу територије. Кнез Стефан Лазаревић је постао водећа личност међу српском властелом. Бранковићи су се пред битку код Ангоре учврстили у Приштини. Овладали су барем мањим дијелом очевих територија. Прихватили су вазалан однос према султану Бајазиту Првом. Михаило Динић је одредио територије којима су Бранковићи успели да овладају до 1402. године. То су били посједи на Косову, дио Полимља, сјенички крај и Брсково. Турци су задржали Звечан, Јелеч и Глухавицу који остају у саставу Скопског крајишта.Огромне промјене на Балкану изазвала је навала Монгола на источну границу Османског царства. Турски емири у Малој Азији прелазе на страну кана Тимура, освајача Индије, Месопотамије, Персије и Златне Хорде. Султан Бајазит Први  је све снаге усмјерио на свог противника. У бици код Ангоре 28. јула 1402. године, учествовали су Лазаревићи и Бранковићи. Султан Бајазит Први је тешко поражен и заробљен. Одведен је у заробљеништво у коме је следеће године извршио самоубиство. У Турској избијају немири. Монголи допиру до Егејског мора освајајући Смирну. Султан Бајазит Први је имао петорицу синова: Сулејмана, Ису, Мусу, Мустафу и Мехмеда. Најстарији, Сулејман, настојао је да овлада европским дијелом царства са центром у Једрену. Од српских владара у ропство падају Гргур Бранковић и султанија Оливера; обоје су ослобођени након преговора кнеза Стефана и монголског владара. Српски кнежеви су се са ратишта враћали преко византијских територија. Кнез Стефан и кнез Вук Лазаревић кренули су најприје у Цариград. Сам византијски цар Манојло Други  налазио се тада на путовању на Западу гдје је молио за помоћ . У Паризу је сазнао за вијест о поразу Турака која је продужила живот Византијског царства за наредних пола века. Његов савладар, цар Јован Седми , је августа 1402. године, обдарио Стефана деспотском титулом, у царству највишом након цареве. Тиме је Србија стекла статус деспотовине.У Цариград је дошао и Ђурађ Бранковић. Дошло је до неслагања између њега и деспота Стефана, о чему појединости нису познате. Мавро Орбин биљежи „Да је разлог била потајна жеља Ђурђа да се придружи емиру Сулејману. Деспот Стефан је наредио да се Ђурађ затвори. У Србији се није знало за њихов сукоб. Ђурђа је ослободио човек по имену Родоп. Ђурађ је побегао емиру Сулејману од кога је тражио војну помоћ за борбу против деспота Стефана. Добио ју је. Одељење српске војске које се враћало у Деспотовину нападнуто је у близини Једрена. Постало је јасно да се тим путем не може натраг у Србију. Турци и Бранковићи запосјели су саобраћајницу која је пресијецала Косово и Метохију и водила преко земље Бранковића. Деспот Стефан и кнез Вук су се, после краћег задржавања на Лезбосу, упутили у Зету. Искрцали се код зета Ђурђа Првог Балшића у Улцињу. Крајем октобра 1402. године, из Бара се деспот Стефан са војском од 260 људи упутио ка средишту земље, ка Жичи. Избјегавани су путеви које су запосели Турци. Недалеко од Грачанице чекале су их турске и Ђурђеве чете. Дана 21. новембра вођена је битка код Грачанице -Трипољска битка. Деспот Стефан је кнезу Вуку наложио да нападне Ђурђа, а сам је напао Турке. Турски вазал, Угљеша, прешао је на Стефанову страну. Тиме је знатно допринио исходу битке. Турци и Ђурађ су потучени. Лазаревићи се повлаче у Ново Брдо. Деспот Стефан је пребацивао кнезу Вуку непознавање ратне вештине. У бици га је потиснуо Ђурађ Бранковић. Кнез Вук је одлучио да напусти земљу и пребјегне емиру Сулејману. Крајем 1403. или почетком следеће године, деспот Стефан је кренуо у напад на Бранковиће. Пре октобра 1404. године измирио се са кнезом Вуком. Протјерао је турске посаде из земље и угушио све устанке. Изгледа да се крајем 1404. године помирио са Бранковићима.Током живота кнегиње Милице није било озбиљнијих сукоба између деспота Стефана Лазаревића и његовог брата кнеза Вука. Кнегиња Милица је умрла новембра 1405. године. Крајем 1408. године, избило је отворено непријатељство међу браћом. Турци су га подстицали. Њихове чете су ранијих година харале по Србији. Посебно јак био је напад јануара 1407. године у параћинском крају. Турцима је пришао кнез Вук који се, изгледа, није слагао са братовом проугарском политиком. Кнез Вук Лазаревић и Ђурађ Бранковић харали су по јужним областима Српске деспотовине. Деспоту Стефану је у помоћ притекао угарски краљ Жигмунд који је на пролеће 1409. године, у Србију упутио Пипа Спана, а почетком маја је и сам дошао. Најжешћи напад био је на љето исте године када Турци продиру до Београда. Деспот Стефан се повукао у Београд гдје је одбио да се преда Турцима, али је отпочео преговоре са братом.По доступним подацима  изгледа да је кнез Вук тада добио јужни дио земље. Заједно са Бранковићима, признао је врховну власт емира Сулејмана. Области Бранковића биле су под двојном, српско-турском управом.Ђурађ је 1410. године учествовао на Сулејмановој страни у бици код Космидиона, док је деспот Стефан Лазаревић учествовао на страни емира Мусе. У бици је поражен емир Муса, а емир Сулејман шаље кнеза Вука Лазаревића и Лазара Бранковића да преузму власт у Српској деспотовини. Покушај је завршен безуспјешно јер су кнез Вук и Лазар заробљени у Филипопољу од стране Мусиних људи. Кнез Вук Лазаревић је убрзо погубљен. Емир Муса је покушао да уцијени Ђурђа помоћу брата Лазара да пређе на његову страну. Ђурађ није пристао. У бици код Хадријанопоља поново учествује на страни емира Сулејмана. Емир Муса је због тога исте године погубио Лазара.

Емир Сулејман је 1411. године убијен од стране Мусиних људи. Емир Муса је преузео власт у европском дијелу Турске. Убрзо је променио политику. Почео је своје савезнике да претвара у непријатеље. Стефановим посланицима пријећено је у Цариграду. Раскид је био неизбјежан. Деспот Стефан је са војском напао пиротски крај када му је емир Муса понудио преговоре. У Мусиној војсци која је опсиједала Селимврију налазио се Ђурађ Бранковић. Односи са емиром Мусом изглађени су захваљујући Ђурђевој мајци, Мари Бранковић. Емир Муса није имао поверења у Ђурђа те је покушао да га убије, најпре сипајући му отров у храну. Ђурађ се од отрова само разболио. Емир Муса је послао људе да га убију. Међутим, Ђурађ је сазнао за емирову завјеру те је склопио договор са Византинцима из Селимврије. Инсценирао је напад како би заварао емира Мусу. Опкољениви  су му отворили капије града те се Ђурађ, заједно са својим људима, успео склонити. Он је покушао да ступи у везе са ујаком и да се врати у Србију. На јесен 1412. године у Србију се из Солуна вратио Ђурађ Бранковић. Преговори са деспотом Стефаном окончани су успешно. Извори биљеже да га је деспот Стефан прихватио као сина, а нешто касније га одредио за наследника.Против емира Мусе су устали и угарски краљ Жигмунд који шаље Јована Моровићког, и србо-босанског  војводу Сандаља Хранића, који се крајем 1411. године оженио деспотовом сестром Јеленом, удовицом Ђурђа Стратимировића -Балшића. И Византија је стала на страну емира Мехмеда и обезбиједила му бродове и чамце  за пребацивање трупа у Европу. Деспот Стефан је са војском кренуо из Крушевца на прољеће 1413. године ка Овчем Пољу. Емира Мусу напуштају највјернији савезници, укључујући и Евреноса. Деспот Стефан је код Скопске Црне Горе предао заповједништво Ђурђу Бранковићу. До одлучујуће битке дошло је код села Чаморлу 5. јула 1413. године. Пресудну улогу одиграла је српска војска. Битка је завршена поразом емира Мусе који је погинуо приликом бијега. Власт је преузео султан Мехмед Први (1413-1421). Грађански рат у Османском царству тиме је завршен.Током владавине деспота Стефана Лазаревића, Ђурађ је био друга личност Србије. Деспот Стефан је умро у својим педесетим годинама. Ђурађ је тада био истих година. За разлику од деспота Стефана, имао је многобројну породицу. Женио се два пута, други пут са Ирином (у српским епским пјесмама позната као проклета Јерина) Кантакузин 1414. године. Ђурађ Бранковић се истакао у Другом скадарском рату. Рат је избио 1419. године између Млетачке републике и Балше Трећег  Балшића који се желио окористити ратом Венеције и угарског краља. Балша Трећи је умро 1421. године. Своју државу завјештао је ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу, који наставља рат са Венецијом.Деспот Стефан Лазаревић је на љето 1423. године ратовање у Зети препустио своме сестрићу Ђурђу Бранковићу. Ђурађ је те године  са 8000 коњаника пред Скадром. Орбин пише : Република светог Марка је била спремна на преговоре. Са Франческом Бембом Ђурађ се састао код Светог Срђа. Склопљен је тзв. Скадарски мир. Венецији је остао Котор, Улцињ и Скадар; Србима Бар, Дриваст, а обећана им је Будва и скадарска провизија. Предвиђена је размена заробљеника. Миром су задовољене обе стране, али Зета није била спокојна. Било је спорних питања: област северно од Скадра, Луштица, грбљанске солане и Ратачка опатија. Такође, српска страна тражила је Паштровиће. Војвода Никола је на лето 1425. године у Венецији где преговара са Млетачком републиком. Млечани нису желели плаћати данак за Котор који су раније давали Балшићима, одуговлачили су са предајом Будве и нису се слагали са предајом Паштровића. Коначан мир склопљен је 1426. године у Вучитрну. Република није била дужна да плаћа данак за Котор, добила је Паштровиће, Грбаљ, 100 кућа Андрије Хумоја у скадарском дистрикту, которске солане, утврђене прелазе на Бојани. Деспотовина је добила солане Балшића, опатију Светог Николе на Бојани, Будву и Ратачку парохију. Последње обавезе извршене су 1434. године. Регулисано је питање трговине сољу у Будви. Споразумом је одређено да се убудуће у Будви може продавати со деспота и његових поданика, произведена на њиховој територији.Пред крај живота деспот Стефан је оболео, а није имао дјеце. Због тога је према обичају сазвао државни и црквени сабор у Сребреници код Страгара (руднички крај) у духу немањићких традиција. Тамо је позвао све присутне да Ђурђа прихвате за његовог насљедника, а од Ђурђа је тражио да следи његову спољну политику. У Тати је деспот Стефан 1426. године водио преговоре са угарским краљем Жигмундом који је Ђурђа прихватио за насљедника и деспота уз услов да се Угарима врате Београд и Голубац, Мачва и крајеви западно од Дрине.Милош Благојевић биљежи : Средином 1427. године умро је деспот Стефан Лазаревић у месту Главица (околина данашњег Крагујевца) од срчане капи (19. јул). Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Манасији.Од свих средњовековних српских владара, деспот Ђурађ је био највећи пријатељ Дубровчана. Остао је то до краја своје владавине. Ђурађ је на власт дошао у тешким околностима. Турци су заузели Ниш и Крушевац, а нападали су и Ново Брдо, највећи рудник у земљи. Ново Брдо је ипак издржало Муратову опсаду. На вест о Стефановој смрти Ђурађ је пожурио у Београд. Краљ Жигмунд је прекинуо ратовање у Влашкој и дошао у Београд да прими територије које су му припале по уговору у Тати. Признао је Ђурђа за владара и уврстио га у ред барона угарске круне. Ђурађ је тешка срца морао предати престоницу. У граду се подигла бура, чуле су се трубе, а калуђер у ритама је ишао улицама и запомагао. У саставу Деспотовине остала је околина Београда. Супротно уговору, Ђурађ је задржао Мачву. Краљ Жигмунд није успео да поседне Голубац. Јеремија, заповедник града, тражио му је 12.000 дуката колико је наводно платио деспоту Стефану за поседовање града. Ђурђа су пред капијама Голупца напали Јеремијини људи. Потом је Јеремија предао град Турцима. Не зна се да ли је краљ Жигмунд примио поседе са друге стране Дрине које му је такође дуговао Ђурађ, а не зна се ни који су то тачно градови. Краљ Жигмунд је решио да Голубац заузме силом. Подигао је тврђаву Светог Ладислава преко пута Голупца. Турцима је стигло појачање те се краљ Жигмунд почетком јуна 1428. године повлачи. Овим поразом је изгубио мало угледа што му је у Србији остало. Пошто је Угарска одустала од рата, Ђурађ није могао ни помишљати на наставак сукоба са Турцима. Турци су му поручивали да Србија не припада њему, већ деспоту Стефану, те да сада припада султану. Ђурађ је морао да пристане на тешке услове: на турску врховну власт и данак од 50.000 дуката годишње, иако је деспот Стефан за већу државу плаћао 40.000. Такође је прихватио и војне обавезе према Турској (2000 коњаника и војсковођу)“

На ширем подручју Зете су вођене честе борбе са Млетачком републиком на једној и Османским царством на другој страни. Током времена, Млечани су успјели да успоставе своју власт у приморским градовима, а Турци су 1456. године преузели тврђаву Медун, посљедње упориште Српске деспотовине у Зети.

                  ( наставиће се )