Пише :Дејан Бешовић

Пипери као једно од брђанских племена и као историјски регион, обухватају област коју чини троугао између ријека Зете и Мораче, сјеверно од данашње Подгорице. Територија највише иде уз Морачу, те се са источне стране Мораче граничи са сусједним племенима Братоножићима и Кучима, на сјеверу са племеном Ровци, на западу са Бјелопавлићима, а на југу ка Спужу и Подгорици. Од области и већих насеља могу се истаћи Сеоца, Завала, Стијена, Радовче, Потпеће, Свиба, Радећа, Рогами, Црнци, Баћи, Ријека, Ожеге, Близна, Мрке и друга. То су углавном била стална или полустална насеља, која су последица слободнијег начина живота и зато су доста разбијеног типа. Код Пипера, појам „кућа“ је означавао не само један дом или како се често назива и „дим“ (огњиште), већ некад и више домова груписаних у једном мањем мјесту.

Међу природним цјелинама се истиче област названа Пиперска гора која се може поделити на јужни дио између села Радовча и села Расловића и сјеверни део који иде у планине. Њен спомен се налази и у народним пјесмама записаним у Његошевом делу Огледало српско. Пиперска гора је кречњачки крашки предио са разноврсним појавама краста и пространим стеновитим површинама. Јужнији дио ка Зети има више зеленила са шумарцима и виноградима.Као и код осталих српских брђанског племена, код Пипера мање самоуправне јединице јесу катуни и села.Ипак, у периоду 15. вијека, постојала је на територији Пипера и Лушка жупа, коју су формирали Лужани, старо српско становништво словенског поријекла у том дијелу и који припадају старијем слоју Пипера.Она је споменута и у тзв .дјелу Љетопис Попа Дукљанина ( извјесније је рећи Барска хроника прим.Д.Б.)  као једна од девет жупа на територији Зете. Што се тиче катуна, они су настали под утицајем географије и номадског начина живота, а наслијеђени од старосједјелаца Влаха. Може се рећи да су се они у 15. вијеку потпуно утопили у сеоску организацију, те 1485. године област Пипера уопште не разликује много од кнежине у данашњој Србији која је у то време такође почела да се развија. Родовска структура у то вројеме није била развијена, и тек нешто касније се почиње да се јавља и започиње  сложен процес саплемењавања и формирања правих племена у каснијем смислу те ријечи.Постоје различити видови на то зашто су се формирала српска племена као таква, односно да ли је то преузето из самих Словена који су дошли у те просторе, или је племенска организација из 16. вијека више последица преузимања формације од несловенског становништва.Из раније српске историографије, етнолози попут Јована Ердељановића су сматрали да је на формирање такве племенске организације највише утицало становништво словенског порекла који су као племена дошли на Балкан. Племена су била формирана, како због тога, тако и због природних одлика терена због којег је било повољније сточарство и формирање мањих организација. Та организација се током времена изгубила захваљујући формираним средњовјековним српским државама, да би се касније приликом пада тих држава та организација поново вратила, али у измијењеној форми у виду данашњих племена.Слично виђење има и познати српски научник и утемељивач српске географије Јован Цвијић.Ипак, он указује на то да „Племена која су споменута у млетачким документима с почетака 15. вијека, међу којима и Пипери, нису иста као племена након турских освајања, већ да је ипак дошло до одређених промена захваљујући српским досељеницима из различитих крајева, као и другачијих услова“. Та стара племена су се претворила у језгра за новија, чиме су се на њих додала и многобројна братства досељеника. Некад је то новије становништво, било околно или досељено другдје, постало већина, па су се нека мања племена попут Крича утопила у већа, попут Дробњака.

                               ( наставиће се)