Пише :Дејан Бешовић

Кнез Никола Милошевић – Васојевић, рођен је 1797. године у селу Лопате, у Лијевој Ријеци, од оца кнеза Станише (Михајла) Милошевића и мајке Јоване (Ане), ћерке харамбаше требјешког Лазара Никшића. Мали Никола Милошевић Васојевић се заједно са групом Требјешана населио у Новоросијском срезу Одеске губерније 1804. године, где је раније постојала Славеносербија. Његово школовање трајало је од 1806. до 1818. године и завршио је војно-инжењеријску академију. У Петрограду је службовао као војни инжењер. Радио је на разграничењу Књажевине Србије и Османског царства 1830. и 1831. године као члан Међународне комисије. После неспоразума са српским књазом Милошем Обреновићем (1815-1839; 1858-1860) прихвата место генерал квартер – мајстера свих сувопутних турских путева и тиме се ставља у службу Османског царства. Због карактера свог посла обилазио је крајеве Османског царства и 1835. године обрео се у Скадру.

предак свих Васојевића  из Лијеве Ријеке оснивача кнежевине Холмије, који је главом платио своју замисао да оснивањем ове кнежевине буде стожер и за окупљање и обједињавање осталих брдских српских племена, како би се тим чином створила јака српска држава од старе Црне Горе и Брдских племена. Међутим, владајућа династија Петровића је како тада, тако и касније такве тенденције сурово кажњавала, јер је у свему тежила да има примат, па и у случајевима када је то штетило општим српским интересима. Тако је наведену замисао то главом платио 1844. године.Са уједињењем Бјелопавлића и Пипера са четворонахијском Црном Гором, након величанствених побједа на Мартинићима и Крусима и стварањем државе са два ентитета Црне Горе и Брда, као и каснијим придруживањем њима и других брдских племена, само за неко вријеме је изражавало њихове племенске специфичности и препознатљивости које су давале квалитет тој држави. Међутим, династија Петровића је тежила да брдска племена, која су се са великим жаром ујединила са Црном Гором, унификује и преточи у црногорски идентитет, укидајући касније из назива државе ентитет Брда, бришући њихове препознатљивости, које су се временом све више губиле, али не спорећи њихов заједнички српски именитељ. У конкретном случају термин Црна Гора није ваљано изражавао идентитет Брдских племена. Брдска племена су и у суровим условима турске окупације опстајала као самостална племена и услед упућености једних на друге, као и везивањем за четворонахијску Црну Гору и обратно, кроз међусобне помоћи у невољама и кроз друге облике сарадње (без обзира на повремена међусобна трвења).О томе су детаљно писали:Никола Губеринић , Донко Ракочевић Миљан Станишић и Горан Киковић.

Мојсије Зечевић  Виницка , 1780 — 1850  био је свјетовни и духовни владар племена Васојевића крајем осамнаестог и почетком деветнаестог вијека.Заједно са Петром Првим  и Петром Другим  Петровићем Његошем, био је једна од најзначајнијих личности у историји  Црне Горе . Заједно са Петром Првим Петровићем радио је на ослобођењу црногорских племена, повратку исламизованих Срба православној вјери. Петар Први га је именовао да га замијени на „столици“ док млади Раде Томов није дошао на престо. А када је дошао, Мојсије је „одлучно стао уз младог Његоша, „чије се право на престо оспоравало“. Успоставио је везу између Црне Горе и Србије и помогао Карађорђев устанак . Обављао је важне државне и световне дужности за вријеме Петра Другог Петровића. Много је учинио да се Васојевићи и друга Српска планинска племена уједине у једну државу, Црну Гору. Његов рад је наставио војвода Миљан Вуков Вешовић.Игуман Мојсије Зечевић је обновитељ „Васојевићког закона у дванаест тачака“. Писао је молитве и епске пјесме које су забиљежили његови савременици, међу њима и Сима Милутиновић из Сарајева . Преко педесет његових епских песама објављено је у разним новинама и антологијама.Сахрањен је испред манастира Ђурђеви Ступови , гдје је служио и као свештено-монах .

Велики војвода Петар Бојовић рођен у Мишевићима код Нове Вароши, 4/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) био је српски и јвојвода.Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. Послије српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, гдје је остао пет година. Мијењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин ђенерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однијела побједу у бици на Брегалници, а послије рата био је командант трупа Нових области на Косову ,Метохији и Маћедонији.

У Првом свјетском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ 21. августа 1914. године на Јевремовачкој коси, па је смијењен са мјеста команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успио је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донијета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада децембра 1915.године ,постављен за начелника Врховне команде. Поднио је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе што је у Аустро- Угарској војсци било равно лчину фелдмаршала.Послије рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је за  начелника Главног генералштаба војске Краљевине СХС у јануару 1921. године. Децембра исте године стављен на располагање, а убрзо и пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора цјелокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, усљед малољетности краља Петра Другог Карађорђевића , за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би послије капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. Преминуо је у дубокој старости.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.Током Другог светског рата, због старости није учествовао, али је 10. децембра 1942. године упутио писмо армијском генералу Дражи Михаиловићу подржавајући Југословенску војску у отаџбини.Посетио га је 1943. године Херман Нојбахер, генерални опуномоћеник министарства спољних послова Рајха за Балкан и Грчку. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха. Војвода је њемачком изасланику одговорио на течном њемачком језику :

Са лица надменог Пруса није се могло разабрати како је примио ове ријечи. Стари војвода је на крају рекао:

Њемац је овај став и жељу старог ратника прихватио и до краја рата обије стране су се држале тог договора. Њемци војводу за све време рата нису дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом највећем  противнику из Првог свјетског рата.Запажено је да је шетао по својој башти обучен у свечану војводску униформу.Окупацију је проживио у изолацији и дочекао ослобођење.

Овдје доносимо писмо Великог војводе Петра Бојовића Првом герилцу Европе Армијском генералу Драгољубу -Дражи Михаиловићу:

                            ( наставиће се)