Пише : Дејан Бешовић

Свакако у доба Кандинског рата (1644-1669)  спада догађај, о коме прича народно предање. По том предању Свештеник и велики војвода Братоножића Пејо Станојев је имао веома лијепу сестру, Видосаву. Кад је она једном чувала стоку у Малој Ријеци, наиђу туда султанови момци, који су путовали по царевини, па је украду и на силу одведу са собом. Због њене особите љепоте пошаљу је самом султану у Цариград. Она је међутим за све вријеме непрестано ћутала и није хтела ни ријечи проговорити. Султан је обасипао милошћу и даровима, али ни то није могло сломити њену тугу. Султан онда нареди, да је оставе у једној одаји, а да пред одајом поставе стражу, да пази хоће ди кадгод проговорити. И заиста, савладана тугом и чежњом за својом браћом и за својим завичајем, она је почела гласно туговати, па је, како каже  предање, тада изговорила и ове стихове:

Стража чује ове речи Видосавине и јави султану. Султан је дозове и запита, ко су јој то Пејо и Станоје. Она му онда исприча све, кога има на дому, те султан нареди, да се позову Пејо и Станоје. Ови се заиста крену: Пејо, који је тада био поп, млађи му орат Вујо и још тридесет одабраних браственика. За Станоја није поуздано, да је ишао са њима; а по једном предању он је не само ишао тамо него је на уласку у Цариград с коња дохватио и ударио руком о горњи праг градске капије (толико је био висок), те кад је то јављено султану, он је после наредио, да се то место у капији за спомен изреже. Султан је био изненађен кршним растом, снагом и лијепом опремом у Пеја и осталих Братоножића, па их богато обдари и учини Пеја војводом над цијелом облашћу “од Лопара до Ивовика” (по П. Мајићу: од реке Зетице код данашње Плавнице у Доњој Зети, до реке Љешнице у Старој Србији и да по један ферман Пеју и брату му Вују Станојевом. За Пејов ферман кажу, да је изгорио приликом неког пожара, а за Вујов ферман причају, да га и сад чува капетан Никола Вуков Дмитровић, официр (код П. Мајића има забележено, да су »Фрагменти од тога фермана и данас код Ђока Вукова Дмитровића на Пелевом Бријегу).  Академик Растислав Петровић биљежи : Кучи у два маха сјајно побиједише истог Сулејман-пашу. Тако су они могли после бити углавном самостални и помагати Млецима у новом рату против Турака, који се завршио Карловачким Миром, 1699. год. По том су миру Црногорци и Брђани остали под Турском, па дакле и Братоножићи. Докле су остали под Турцима, не знамо. Из историје митрополита Василија видимо, да су међу црногорским и брђанским племенима, која су се 1711. године на позив руског цара Петра Великог дигла против Турака, били и Братоножићи. Међу тадашњим помоћницима владике Данила помиње се и војвода Милош Братоножић „.

Вјетерник или Вјетарник и Планивица су и сад братовошке планине; Веруша је висораван и ријека на сјеверо-истоку од Братоножића; Брскут је братоношка ријека и предео ,највеће село Братоношко.Веле, да тај ферман није до сад нико прочитао.

Братоножићи су дакле тада устали против Турака и вероватно, да су још од тада па за све вријеме кучког војводе Радоње Петровића и још после њега дуже вријеме за војводства његова наследника Илије Радоњина, дакле у првој половини 18. вијека и коју годину после тога, били слободни и у савезу с Кучима. Митрополит Василије помињући у једном писму кучког војводу и губернатора, Илију Дрекаловића, вели: »Под његовом губернаторском влашћу налазе се четири војводства: Васојевићи, Братоножићи, Тузи и Груде«. Тако су Братоножићи 1738. год. помогли Кучима, да победе и одбију Турке, а 1706. год. учествовали с осталим Брђанима у одбрани Црне Горе од Турака.И за време Шћепана Малог чини се, да су Братоножићи били слободни и стојали у вези са Црном Гором, па тако и после Шћепанове смрти. Наравно да та слобода није била потпуна независност, него се увек рачунало да су бар по имену саставни део турске царевине а њихова слобода се сматрала као одметништво. То тврди уствари и писац кратког »историјско-географског описа Црне Горе на руском језику из године 1757, »Јован Стефановић Балевић Албано-Црногорац из Братоножића.“ Он каже за Црногорце, да су слободни и да прибрајају овојим владавинама и неке пограничне округе као: Куче, Братоножиће, Васојевиће доње и Горње; Пипере, Ровчане, Морачане, Бјелопавлиће »који иако су од православскога народа српскога, опет су у самој ствари поданици турски…“ (в. Марка Драговића у помен. књизи, стр. 121).

У вријеме Прве похаре Кучке, 1774. год. Братоножићи нису смјели помагати Кучима, него су им напротив сметали да пребјегну преко њихове области. По братоношком предању једини су Пелевчани помогли Кучима, те успјеше да ноћу пређу тајно преко Братоножића у Ровца. Зато Турци опљачкаше Братоножиће, нарочито Пелевчане, до голе душе и скадарски везир објеси четири главна Пелевчанина (поп-Машка и брата му Асана Шћепанова Премовића, Радоја Премовића и Радована Спахијина Павићевића). И војвода Марко Миљанов описујући Кучку похару помиње пљачкање Братоножића и вели да се тада с благом братоношким саградио мост код Подгорице, који се зове Везиров Мост. Од тада су Братоножићи били под турском влашћу. Али кад се Црна Гора после побједе над Махмуд-пашом (1796) прошири до самих Братоножића, и њихова је потчињеност Турцима без сумње сасвим олабавила. Они су стално нагињали Црној Гори, и од времена владике Петра Другог Петровића  и рачунали су се као саставни део Црне Горе. Предање зна и који су поименце били владичини капетани у Братоножићима „У Доњим Братоножићима Вуко Милошев Премовић, а у Горњим Братоножићима, т. ј. у Брскуту, поп Радоје Секуловић и да је била заведена »гвардија“. У вријеме кнеза Данила најприје су били Братоножићи изневјерили Црну Гору, заведени турским подмићивањем и обећањима, али су затим ускоро поново пришли Црној Гори. Кад је 1859—60. год. црногорско-турска комисија одређивала међе између Црне Горе и Турске, Братоножићи остану у Црној Гори“Овај нам преглед политичке прошлости приказује Братоножиће као засебно, јасно одијељено племе за све вријеме од кад о њему имамо први историјски податак, т. ј. од средине 15. винека. Видимо да су Братоножићи имали најтјешње односе са својим сусједима Кучима и врло често дијелили са њима добру и злу судбину. Узрок је тијесној вези између Братоножића и Куча њихова близина, а посљедица је честих односа међу њима било и етнички утицај једних на друге.

                           ( наставиће се )