Пише: Дејан Бешовић
Васко Костић у монографији Подвизи Бокеља ван Боке ,из „Стручна књига“ Београд 2001 .године. каже :
Чим је објављена књига „Подвизи Бокеља“ (Београд, 1992), читаоци су протестовали што у њој нема најславнијих страница историје Боке. Сматрао сам да је важније забиљежити оно што је мање познато и о чему нема довољно (или уопште нема) писаних извора. Устанци православних Бокеља против моћне Аустроугарске Царевине заиста су славне странице историје Боке, али о томе има довољно литературе. Ипак, читаоци и то траже, кроз лако штиво и на једном мјесту, па сам се потрудио и написао II књигу. У њој сам истакао највећа јунаштва и најзначајније побједе устаника. Већ током писања те књиге схватио сам да ни то неће бити довољно, па сам по њеном завршетку приступио писању ове књиге, треће истог жанра, али о подвизима Бокеља ван Боке.У првом поглављу је неколико значајнијих подвига бокељских помораца који нису имали никакве везе са организацијом „Бокељска морнарица“. Тој организацији је све приписано што је било позитивно у Боки, али то нема никакве основе. Чак ни њихов највећи слављеник, капетан Иво Визин, није био члан те организације. Чак што више, баш у вријеме док је он опловљавао свијет, није постојала ни Которска морнарица, која је раније укинута, нити њена насљедница Бокељска морнарица, која је основана када се Иво Визин вратио са пута око свијета.Друго поглавље садржи подвиге Бокеља и њихове заслуге у устанцима српских маса против Турака. Нису могли бити изостављени ни подвизи Бокеља у грчком устанку и у Гарибалдијевим походима, па је то сабрано у Трећем поглављу. На крају, у Четвртом поглављу је неколико подвига којима није мјесто у претходним темама. У општем смислу, све што важи за прву књигу „Подвизи Бокеља“, важи и за ову књигу, па и овдје понављамо из прве књиге.“
Многи догађаји локалног значаја, ма колико били интересантни, остају непознати изван ужег подручја у којем су се збивали, јер их историографија занемарује. За њу су важнији глобални догађаји и имена главних вођа, макар они били тирани, злочинци, расипници, лудаци или кукавице. Обични људи остају безимени, своде се на безличну масу. Изостају описи њихових личности и подвига. Без њих, усамљене вође не би могле стварати историју, па не би ни било важнијих догађаја. За разлику од историографије, у народном сјећању дубље остају урезане, и теже се бришу, успомене на патње, напоре, јунаштва и друге подвиге обичних људи, на њихову проливену крв и зној, на њихове расуте кости по њивама и камењарима, по високим планинама и морским дубинама.
Главнина грађе за ову књигу је проистекла из колективног народног сјећања, али сам користио и писане изворе у којима сам пронашао макар какве трагове оних збивања, која су боље остала у народном сјећању. Ријетке податке из писаних извора сам користио за упоређивање, усклађивање датума, имена и других појединости, која теже остају у памћењу или се разликују у усменим предањима разних села.С обзиром на изворе, књига је намијењена једнако љубитељима легенди и предања као и оној читалачкој публици која воли историју а нема времена или могућности да проучава обимне научно – историјске расправе, често тешким стилом писане, преоптерећене цитатима, фуснотама, страним изразима, полемикама и доказима. Овдје докази нису потребни. Ко овдје пружене податке не може или не жели прихватити као историјске истине, нека их прихвати као легенде или предања. И то је духовна култура која заслужује да се забиљежи и тако спаси од потпуног потонућа у дубине заборава.
За разлику од раније објављених збирки, које сам назвао „легендама“, зато што их нисам прочишћавао од фантастичних примјеса и што нисам раздвајао вјероватно од невјероватног, у ову збирку нисам уврстио оно у што ни ја нисам повјеровао. Зато сам убијеђен да неће много погријешити ни читалац који податке из ове књиге прихвати као историјске истине“.Костић даље каже у монографији :
„Бококоторски залив има развијену поморску традицију још од давнина. Бокељски морепловци и бродоградитељи били су познати по својим једрењацима још у средњем вијеку. Пловили су Медитераном са изврсношћу и бавили се поморском трговином. Углед вјештих и учених бокељских морепловаца допирао је до руског двора. Познато је да је Петар Велики посебно тежио да унаприједи морнарицу и бродоградњу своје земље. Слао је руску омладину у поморске земље западне и јужне Европе да изучавају поморске науке и занате; послао је 90 кадета да изучавају поморске науке и поморске вјештине, и то: 22 у Холандију и 28 у Венецију. И сам је путовао у Холандију да се обучава у поморским вештинама.
Млетачки сенат је ангажовао капетана Марка Мартиновића (Пераст, 1663 – 1716), који је у то вријеме био добар стручњак за наутички наук, математику, хидрографију и бродоградњу, да обучи 17 руских кадета, кнежева и бољара, стављајући му на располагање школски брод у власништву капетана Ива Лазаревића, како би Мартиновићеви ученици могли да примијене стечено теоријско знање у пракси. Након курса предавања одржаних у његовој приватној поморској школи у Перасту 1697. године, Марко Мартиновић је повео повјерене му руске кадете на школски излет преко Јадрана до италијанске луке Бари и назад.
Други школски излет одржан је љета 1698. године, такође преко Јадрана. У Херцег Новом сусрели су Петра Андрејевича Толстоја (1645 – 1729), који је такође студирао у Венецији, а касније постао руски државник и дипломата (од 1702. до 1714. године, руски изасланик у Цариграду). Толстој и његови пратиоци отпутовали су у Пераст, гдје су боравили код разних породица. Тада је Петар Андрејевич упознао Матију Змајевића, који ће касније бити веома користан руском цару својим препорукама. Написао је политичко-географски преглед „Состојние народа турецкога“, а водио је и „Дневник“, који је такође објављен као веома занимљив документ, тим значајнији што је то први руски штампани документ о нашем крају.“
У наставку је цијенимо да је овдје битно напоменути што о Бокељима каже и један од најобразованијих Срба 20.вијека Лазо М.Костић као и надасве Владика Жички Николај Велимировић у свом дјелу „Моје успомене о Боки „- Жича 1933 .године те тако заокружити цјелину прије појединачног изношења, појединих репрезентативних аутора из саме Боке од њеног насељавања до данашњих дана .Битно је свакако напоменути и то да је Српска Бока которска невјеста Српског Јадрана ,одувијек имала не само честите и умне патриоте већ и оне који су се готово миленијум ипо борили што пером што мачем за право ,част и слободу Српскога народа у овом српском заливу који је његовао „олтар прави на камен крвави „како то каже Његош у најзначајнијем дјелу Српског језика Горском вијенцу.
(наставиће се)
