Пише :Дејан Бешовић
Млетачка Албанија –Albania Veneta је бивши млетачки назив за историјску и географску област која је у раздобљу од 1392. до 1797. године обухватала разне млетачке посједе у сјеверним областима данашње Албаније и јужним областима данашње Црне Горе. Током историје, просторни опсег млетачке власти у овим областима се често мењао, што је доводило до разних промјена у значењу појма Млетачка Албанија. Стварање ове области започело је 1392. године, када су Млечани успоставили своју власт у Скадру.Из тог првобитног упоришта, Млечани су наставили да шире своју власт у областима данашње сјеверне Албаније, а њихове претензије су се потом пренијеле и на подручје тадашње Доње Зете, која је обухватала приморске области данашње Црне Горе. Током прве половине 15. вијека, на том простору је вођено неколико ратова између Млетачке републике на једној и Зете, односно Србије на другој страни.Упоредо са ширењем млетачке власти, ширио се и појам Млетачке Албаније, који се у то вријеме протегао и на подручја око Улциња, Бара, Будве и Котора. Крајем 15. вијека, Млечани су изгубили Скадар и остале посједе у данашњој сјеверној Албанији, након чега је појам Млетачке Албаније сведен на млетачке посједе у Доњој Зети. Пошто нису жељели да се одрекну својих претензија према изгубљеним подручјима у Албанији, Млечани су задржали поменути појам из политичких разлога.
Током 16. вијека, након губитка Улциња и Бара, појам Млетачке Албаније је сведен на преостале млетачке посједе око Будве и Котора. Током 17. и 18. вијека, упоредо са поновним ширењем млетачке власти на простору Боке Которске и Грбља, постепено се ширио и појам Млетачке Албаније, који је на крају обухватао све млетачке посједе од Паштровића до Херцег-Новог. Према одредбама Кампоформијског мира из 1797.године цјелокупно подручје Млетачке Албаније припало је Хабзбуршкој монархији, која је ту област реорганизовала у посебну управну јединицу под називом: Которско господство.Термин има упоришта у Драчкој теми која је била дио Византије.
Стварање Млетачке Албаније започело је 1392. године, када je Млетачка република успоставила своју власт у Скадру, који је постао њихово главно упориште у сјеверној Албанији. Крајем 14. и почетком 15. века, Млечани су настојали да одрже и прошире своју власт у областима данашње сјеверне Албаније, али повремено су трпјели и значајне губитке, тако да се просторни опсег њихове власти на том подручју често мијењао.
Године 1420. године успели су да држе већи део обале под својом контролом. Млечани су успјели да врло брзо асимилишу локални далматински језик у свој венецијански језик. Млетачке земље око Котора од 1420. до 1797. године звале су се једним именом „Млетачка Албанија” и биле су дио Млетачке републике.Када су Турци у 15. веку почели да заузимају балканске земље, хришћанско словенско становништво у Далмацији се вишеструко увећало због бројних избјеглица. Данашња јужна албанска обала, а дијелом и црногорско приморје изгубљени су на рачун Османског царства 1571. године. Већ крајем 17. вијека романско становништво Млетачке Албаније било је у мањини, према италијанском историчару Оскару Рандију у Етнопијској књизи етничких сусрета и фузије:
„Албанија” се користила као еквивалент за српско „Поморје” у титулама на латинском језику. Назив су прихватили и и користили Ђурађ Други Балшић и биограф деспота Стефана Лазаревића.
У прољеће 1797. године, Млетачка република се нашла у веома тешком положају. Склапањем Леобенског уговора од 18. априла између Француске републике и Хабзбуршке монархије започет је процес комадања млетачког државног подручја. Иако је садржао одредбе о будућој промјени статуса Млетачке Истре и Млетачке Далмације, Леобенски уговор није садржао изричити помен Млетачке Албаније. Стога је током љетњих и јесењих мјесеци 1797. године дошло до појаве различитих тумачења по питању будућег статуса те територије. Хабзбуршка страна је сматрала да се под ширим појмом Млетачке Далмације подразумева и подручје Млетачке Албаније, односно Боке которске, док је француска страна покушала да оспори такво тумачење, ради вршења додатног дипломатског притиска на бечки двор.За то вријеме, на подручју Млетачке Албаније, односно Боке которске, дошло је до низа локалних политичких заплета. У градским срединама су се појавиле различите идеје о будућем политичком статусу те области, а ради смиривања општих прилика у Будву је пристигао и црногорски владика Петар Први Петровић –Његош. Током љета 1797. године, бечки двор је одлучио да успостави директну контролу над читавим подручјем, након чега су хабзбуршке трупе запосјеле Боку которску. Тиме је Млетачка Албанија фактички престала да постоји, а ново стање је озваничено Кампоформијским миром 17. октобар 1797. године.Ови млетачки посједи протезали се од јужне границе Дубровачке републике до Драча на албанској обали. Млетачки посјед никада није ишао даље од 20 км од обале Јадранског мора. Након 1573.године , јужна граница помакла се до села Куфин код Будве, јер су Османлије окупирале Бар и Улцињ у Црној Гори. Након тога, млетачке земље биле су концентрисане око Боке которске и укључивале су градове: Котор, Рисан, Пераст, Тиват, Херцег Нови, Будва и Сутоморе.
(наставиће се)
