Пише :Дејан Бешовић
Почетком 7. вијека, на шири простор Боке досељавају се српска племена, након чега настају и прве кнежевине: Дукља на југоистоку и Травунија са Конавлима на сјеверозападу. Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областима потврђује и франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства – Annales Regni Francorum– забиљежио, под 822. годином,“да су Срби народ који држи велики дио Далмације – ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur.“
Током 11. вијека, шире подручје Боке налазило се у саставу државе Војислављевића, а средином 12. вијека долази до привремене обнове византијске власти у приморским градовима и областима.Крајем 12. вијека, Бока постаје саставни дио српске државе Немањића, а Котор добија посебан значај као један од најзначајнијих градова средњовјековне Србије. Током друге половине 14. и прве половине 15. вијека, на ширем простору Боке смјењују се власти Балшића, Котроманића, Српске деспотовине, Косача и Црнојевића.Током средњовјековног раздобља, становништво Боке је било хришћанско, једним дијелом православно, а другим римокатоличко. Православни хришћани су потпадали под надлежност Зетске епархије, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава Немањић . Прво сједиште ове епархије било је управо у Боки, на Михољској превлаци у Манастиру Светог арханђела Михаила. Најзначајнија римокатоличка установа у овој области била је Которска бискупија, која је од српских краљева из династије Немањића добила посебне привилегије у виду надлежности над римокатоличким трговачким колонијама у цјелокупној унутрашњости средњовјековне Србије.Српско поморје или Поморска земља, односно Српско приморје или Приморска Србија -Serbia Maritima, називи су за историјску област која је током средњовјековног раздобља обухватала српске земље на источној обали Јадранског мора, првенствено у јужној и средњој Далмацији и непосредном залеђу, обухватајући простор од ушћа ријеке Цетине на сјеверу до Скадарског језера на југу. Током средњег вијека, у српско поморје су спадале: Неретљанска крајина, Захумље, Травунија, Конавли и Дукља, односно Зета. У различитим периодима, тим областима су владале српске династије Властимировића, Војислављевића, Немањића, Балшића, Црнојевића и Косача.Српско поморје се простирало од Скадарског језера на југу, од ушћа ријеке Цетине на сјеверу, изузимајући Дубровник. Током раног средњег вијека, на том подручју су створене српске кнежевине Дукља, Травунија, Конавли, Захумље и Неретљанска кнежевина.
Све ове области, које су лежале у залеђу Горње Далмације, означаване су за вријеме владавине династије Немањића као „Поморска земља”. У позном средњем вијеку, приморски градови у области Поморја су постепено потпали под власт Млетачке републике, а областима у залеђу су потом овладали Турци. Током Првог свјетског рата, силе Антанте су Лондонским уговором из 1915. године предвиделе да поменуте области након рата припадну Србији и Црној Гори.Српске земље у држави Немањића биле су подијељене у двије категорије: загорске и поморске. У поморске земље улазиле су Зета, Хум и Травунија с Конавлима, а у загорске Рашка, Босна и остале. Већ крајем 12. вијека, Вукан Немањић се као владар Дукље и Травуније потписивао и као владар Далмације, што се односило на тадашњу Горњу Далмацију, односно на обалски појас од Бојане до Неретве. У 13. вијеку пуна титула владара Србије, у којој су наведене приморске земље: Зета, Хум, Далмација и Травунија, биле су замењене тратком титулом, у којој су те земље означене једним термином – Поморске земље. Повеље су почињале интитулацијом: „Ја грешни Стефан, венчани краљ, намесник господин свих српских земаља и Дукље и Далмације и Травуније и Хумске земље”, а завршавале су се потписом који је гласио: „Стефан, по милости божјој венчан краљ и самодржац свих српских земаља и поморских”.
(наставиће се)
