Пише : Дејан Бешовић

Петар Ораховац је бугарски љекар и јавна личност, пионир организованог здравственог рада у Бугарској и предсједник Народне скупштине Бугарске . Отац је академика, професора, доктора Димитра Ораховца, који је био  ректор Софијског универзитета.Рођен је 30. јануара 1857. године у Орахову, Османско царство, данас у Црној Гори, Кучка област. Следећи је закон у Русији. Године 1875 прекинуо студије и укључио се у устанак у Босни и Херцеговини 1875–1878, након чега је учествовао у српско-турском рату (1876). Послије рата се вратио у Русију и дипломирао медицину у Москви.

Насељен у Бугарској године 1884. и радио је као окружни љекар у Кули, Ловечу, Видину и окружни љекар у Ловечу и Софији. Постављен је за директора Софијске општинске санитарне службе (1898), а 1901–1902. за директора Државне санитарне инспекције (1901-1902). Петар Ораховац је међу оснивачима и руководиоцима Бугарског љекарског савеза и оснивач Бугарског љекарског друштва. Године 1909–1910 је изабран за члана и предсједника Врховног љекарског савјета. Од 1895. године водио прву школу за сестре милосрднице у Бугарској, а од 1900.гидине  био први управник болнице Црвеног крста -данас Болница „Николај Пирогов“. За вријеме његове администрације почела су да се користе прва амбулантна возила за хитну медицинску помоћ. Учествовао у уређивању часописа „Медицина“, „Бугарски доктор“ и „Медицински прогрес“. Аутор је низа радова посвећених санитацији и покретач је првог здравственог законодавства у Бугарској.

-Василије „Васа” Чарапић, (1768 – 1806), познат и као Змај од Авале, био је један од најистакнутијих бораца и јунака у устанку против дахија. Учествовао је у Првом српском устанку против Османског царства.Овај знаменити војсковођа рођен је 1768. године у Белом Потоку испод Авале, а погинуо 29. новембра 1806.г. у борби за ослобођење Београда. Његова породица поријеклом је била из племена Кучи у Црној Гори, а занимљиво презиме добила је тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима. Отац Васе Чарапића звао се Велимир Чарапић.

У Аустријско-турском рату, 1788–1791, борио се као добровољац на страни Аустријанаца, против Турске. Након рата изабран је за кнеза Грочанске нахије. У Српској народној војсци, организованој 1797. године, био је буљубаша. За вријеме Сјече српских кнежева 1804. побјегао је на Авалу и организовао чету, са којом је у марту 1804. код Лештана из засједе убио јаничаре под дахијом Алијом Кучуком и крџалије под Алијом Гушанцем. Изабран је затим за грочанског војводу.

Као фрајкор Васа Чарапић је учествовао у Кочиној крајини. У рату између Турске и Аустрије Васа Чарапић се борио као добровољац против Турака.Том се приликом одликовао изузетним јунаштвом, па је стекао и велики углед. Због тога је на нахијској скупштини изабран за кнеза грочанске нахије. Васа је био познат и по једној ствари – великој мржњи према Турским окупаторима , која је постала пословична.Чарапић је постао војвода грочанске нахије у устаничкој војсци. У почетку је требао да са Авале прати на кретање дахија у Београду. Након сукоба код Дрлупе, Карађорђе се договорио са четама Јанка Катића, Симе Марковића и Васе Чарапића да спрјечавају испаде Турака из Београда. Када је у помоћ дахијама из Јагодине према Београду кренуо Кучук Алија са Гушанцем и крџалијама Карађорђе је поручио Јанку Катићу и Васи Чарапићу да направе засједе са обије стране Авале и да га сачекају. Турци су успут заплијенили велику стоку, а Васа Чарапић им је припремио засједу у Лештанима. Када их је Васа напао из заседе Турци су се успаничили, сматрајући да се ради о нападу главнине устаничке војске. Погинуло је много Турака, а остали су се дали у бијег према Београду оставивши много блага и оружја.Та велика побједа прославила је Чарапића.Тада је он спалио турски хан и одметнуо се у хајдуке. У планини је провео једну тешку зиму и једва је преживио. Прича се да је, када је гора почела да листа, ставио сребрњак у прво олистало дрво које је видео, опалио из пиштоља и од радости ускликнуо: „Е, чик сад Туро, Васа стече крила!”.Окупио је око себе чету храбрих људи у борби против Турака. Име Васе Чарапића посебно се прочуло када је пресрео код Лештана Турке крџалије, са злогласним харамбашом Гушанцем на челу, разбио их и стекао велико благо. Све што је добио подијелио је народу -шаком и капом.По почетку устанка постаје један од главних војсковођа, а Карађорђе га је толико цијенио да је био један од ријетких који је у његов чадор смио да уђе ненајављен. По легенди био је мало наглув, али чак и у сну, када би чуо да неко изговара ријеч Турци, скакао је, повлачио ороз и нишанио спреман да опали.Карађорђе се 1806. двоумио да ли да крене на Београд. Ипак, по наговору самог Чарапића, ријешио је да нападне. Остале старјешине српске нису вјеровале да је могуће освојити Београд, али Васа је добро познавао прилике и наговарао Карађорђа да ударе. Напад је почео у зору 29. новембра, муњевитим упадом Срба унутар зидина. Васа је са 3.000 својих војника напао шанац код Стамбол капије, отприлике код почетка данашње  Скадарске улице, међутим, када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо „За мном, браћо!” турски куршум га је погодио у крста.

„Гле, изеде ме пас, закон му његов! … Не бојте се! Ено пева Чамџија!” рекао је тад храбрећи своје саборце. Милосав Чамџија је баш у том тренутку узјахао турски топ на бедему и запевао на сав глас. Пренијет је у Карађорђев шатор, гдје се за живот борио још два сата, а онда је издахнуо. Пред смрт позвао је брата Танасија и рекао да га сахрани у манастиру Раковица. Жеља му је испуњена, а по наредби краља Петра Првог Карађорђевића  читав вијек касније (1910) подигнут му је споменик.Београђани су у част јунака назвали улицу од Трга републике до Студентског трга. Споменик Васи Чарапићу је управо на мјесту гдје је погинуо, недалеко од улице која добила име по њему.

Током борби за ослобођење Београда 1806. године, Васа Чарапић је смртно рањен у јуришу на Стамбол капију. Борба за ослобађање Београда 1806. године није имала изразитог хероја, лик око кога би се конституисао мит о победи. Српски губици у борбама нису били велики, а сматра се да је погинуло око педесет бораца, од којих је најугледнији био војвода Васа Чарапић, командант војске Грочанске нахије. Погибија прослављеног јунака многих битака уклапала се у општу и популарну представу о националном хероју који даје свој живот за отаџбину, што је иницирало да се Васа Чарапић произведе у централног хероја за ослобођење Београда 1806. године и као такав уведе у колективну свијест београдских Срба.Поред традиционалног меморисања освајања Београда кроз пјесме и приче, које спонтано настају током и непосредно након борби, важан фактор су биле и историјске синтезе догађаја попут дјела Леополда Ранкеа –Die Serbische Revolution, објављеног у Хамбургу 1829, као и текстови објављени у београдској Голубици, 1842. године, приписивани карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу. Значајна улога у креирању меморије и конституисању националног идентитета и хероизацији појединаца припала је и визуелним уметностима. Једна од најранијих представа Васе Чарапића јесте акварел Анастаса Јовановића“ Смрт Васе Чарапића на Стамбол капији“, који се у литератури датује у 1860. годину, а вјероватно је настао неколико година раније, односно прине повратка Обреновића на власт. Отприлике у исто вријеме, између 1856. и 1858. године, Стеван Тодоровић је насликао монументалну композицију Васе Чарапића. Сценом доминира идеализовани лик Васе Чарапића насликан према неком његовом рођаку из Белог Потока.

Новак Милошев Вујадиновић (1835-1892) је српски јунак из Куча, који се посебно истакао у бици на Фундини 2. августа 1876. године када је 5000 бораца одбранило своје породице од 20.000 турских војника. Том приликом посјекао је 17 турских глава. Руски цар га је одликовао орденом за највеће јунаштво на Балкану, а Збор Руса сабљом у којој су била уграђена 74 драга камена. Краљ Никола је на превару узео ову сабљу од Новака, наводно да му прода драго камење и тако да се Новак материјално обезбиједи. Међутим, новац за продато драго камење никада није стигао у Новакове руке, а од овог драгог камења обезбеђивана је спрема за Николине удаваче. Ова сабља се чува у Народном музеју на Цетињу, а на њој је такође изгравирано: „Сјечем душмана у боју, који клечи не ударам.“

-Митар Лаковић потпоручник црногорске војске у биткама за Скадар и Ђаковицу и један од најистакнутијих припадника племена Кучи, Он је приказан је на фотографији која се може наћи у бројним свјетским војним енциклопедијама.

Наиме, ријеч је о приказу насталом након напада на Дечић 27. септембра 1912. године, у којем је Лаковић задобио тешке повреде.Тане -пушчани метак, како се прича, прошао је испод његовог лијевог рамена, кроз плућа, и изашао дијагонално, изнад појаса, па се претпоставља да је љекар користио гвоздену шипку, дужине пола московске мазге (пушке), да би извршио неку врсту гвоздене „дренаже“.

Метак је извађен, а краљ Никола је наводно први изговорио традиционално „Срећне ране, јуначе“ и поклонио Лаковићу сребрну табакеру. Шансе да Митар преживи биле су мале, али је Кучки јунак живио скоро шест деценија након рањавања.

„Треба рећи да се Митар Лаковић дуго лијечио у Прагу од тешких рана које је задобио на Дечићу и да је касније живио у Подгорици и Београду. Није имао дјеце. Међутим, имао је изглед јунака, иако га је пробушио непријатељски метак, ‘од банде до банде’, како се то   говори у Кучима и Црној Гори “, пишу историчари.

Умро је 1971. године и сахрањен је у Медуну, а управо  фотографија са тешком прострелних раном  се налази на његовом гробу.

– Академик проф. др.Веселин Перић,рођен је 1930. у Загоричу. До 1992. је радио као професор Природно-математичког факултета у Сарајеву, након чега напушта Сарајево. Био је професор на Универзитету у Подгорици, и професор Универзитета у Источном Сарајеву (Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву и Електротехнички факултет Универзитета у Источном Сарајеву). Био је један од оснивача Академије наука и умјетности Републике Српске, и члан њеног предсједништва. Постао је дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске 1996, а редовни 27. јуна 1997. године. Преминуо је 3. децембра у Подгорици у 80. години живота.

Илија Машанов  Петровић рођен је Косору, код Подгорице, 6. септембар 1938. Српски је историчар и публициста . Бави се српском историјом новијега времена.Основну школу је похађао на Ублима (код Подгорице) и Пашићеву (Змајеву), нижу гимназију са малом матуром у Змајеву, а велику матуру положио је у Новом Саду, у Другој вишој мешовитој гимназији ‘Јован Јовановић Змај’ (јуна 1956). Студирајући ванредно, дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи за историју (јануара 1967).Од 1994. објавио више од стотину књига, а за разне стручне часописе написао приближно толико дужих или краћих текстова, углавном са тематиком из српске историје с почетка и краја XX века; за Енциклопедију Новог Сада написао стотинак прилога: о личностима значајним за националну и културну историју Новог Сада, о српским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918, о ПТТ саобраћају, о планинарима; сарадник у првој књизи Српског биографског речника (А-Б); открио један забрањени Зборник Матице српске за друштвене науке (из 1959); на светло дана изнео забрањену књигу „Хрвати у светлости историске истине“, Београд 1944, потписану “презименом” Псуњски, дешифровао овај псеудоним и научној и стручној јавности представио њеног аутора Велишу Раичевића (Трепча, код Андријевице, 1903 – Београд, 1972).На дан кад је отишао у пензију, 31. марта 2000. године, у Главној пошти у Новом Саду нашао се у продаји пригодни коверат са његовим ликом, а истога дана, у истој тој пошти био је у редовној употреби и пригодни поштански жиг са његовим ликом; тек неколиким личностима у Другој и Трећој Југославији припало је овакво признање за живота.Био је министар за информисање Републике Српске Крајине .Од дјела су му издвајамо : –Ка пореклу Дрекалову: По књигама староставним, Нови Сад 2009, стр. 301; 

                          (наставиће се)