Пише :Дејан Бешовић

-Момир Миров Војводић рођен је у Поношевацу, код Ђаковице, 18.фебруара 1939 .године био је  професор ,сенатор ,посланик  пјесник,филолог ,лингвиста . Са двије и по године живота (1941) је морао са осталим Србима да избјегне насиља албанских нацифашиста, који су затирали сваки траг српског постојања на том етбжничким српским  просторима. У књизи из 2005. Ребра Проклетија, објавио је сјећање своје мајке Милке о изгону са родног огњишта. Након рата се нијесу могли вратити у свој родни крај, јер је комунистичка власт 1945.године донијела закон о забрани повратка Србима у Метохију, Македонију и на Косово и тако дала легитимитет великоалбанском пројекту геноцида над српским народом.

Основно школовање завршио је у Горњој Морачи и у манастиру Морачи, гимназију похађао у Никшићу и Пећи, а студије југословенске и опште књижевности на Филолошком факултету у Београду као најбољи студент свих генерација од оснивања Беиградског универзитета .Добитник награде „Никола Вулић “ . Радио је као професор српског језика и књижевности у средњим школама у Подгорици и био посланик у Скупштини Црне Горе и Народној скупштини СР Југославије.Никада се није помирио са изгоном Срба са Косова и Метохије, па је та неправда Албанаца и комуниста обиљежила велики дио његовог књижевног рада. Највише пјесама и књига је посветио Косову и Метохији. Записао је да: 63 Васкрса васкрсава у жељама родно огњиште у Метохији, које данас Буш и Бијела кућа поклањају Арнаутима за доларе“. Осамдесетих година 20. вијека био је потписних свих петиција српских интелектуалаца упућених државним органима, са захтхјевима да се заустави терор албанских екстремиста над Србима на Косову и Метохији. Сматрао је да онај наш пјесник који не запјева о косовској судбини Срба и није српски пјесник. Страдање Срба на том простору је поредио са страдањем и уништењем многих Јермена, а Проклетије је сматрао српским Араратом.Момир о себи каже Игром судбине рођен сам у Метохији 1939. године, из које су ме изгнали Арнаути, осокољени фашистима 1941. године, па сам на очевој руци од двије године избјегао уз Руговску клисуру, заштићен од арнаутских кољача њемачким оружјем све до врха Чакора, у Доњу и Горњу Морачу, донебесје мог дјетињства…У Метохију су ми 1946. године забранили повратак комунистички усрећитељи српског рода. У Метохији је и данас сва моја очевина, искон моја, велмошко и себарско моје постојанство. Два пута сам бјежао из Метохије: први пут у претку војводи Богићу, који испред турског коца и конопца избјеже уз режање арнаутских очњака преко Хотског Хума и Врања у Доњу Морачу 1467. године…”, ријечи су Момира Војводића, који се упокојио 10. марта 2014, а рођен 18. фебруара 1939.године . По многима припада плејади највећих српских пјесника у историји српског језика .МОМИРОВИ СВЕТЛОСНИ ПСАЛМИ

– Матија Бећковић пише : Песма Момирова постала је средишња жижа памћење, опомена несмирено/ несмирајног бунотвничког усклика; усмерена и премерена ходочасничко православном путањом са крстом молитве, кроз поетска завештања и Светога Саве и Деспота Стефана Лазаревића; Песма која је пробраним и просијаним самогласним језичким обиљем отелотворила целовиту слику националног удеса лексичко-сновидновним песничким венцем. И која је до задњег исписаног слова о српском пострадању и изгибенију, била у непрестаној полемици са грозоморним јављем.Јован Дучић је записао да ће „лиричар постати великим песником само ако одговори на три велике истине: Бога, Љубави и Смрти.“ И додаје још“да је свака песма уједно и молитва“У садејству са овим великим истинама Момир Војводић је до задњег животног трена исписивао заветно песничко слово, трагао за најпотпунијим исказом, призивом из наслеђа песмотворио језичку светлост, овековечивши спознајно-национално-историјски простор језичком молитвом. Та готово псалмична мелодија сабрала је најтајније истине духовног нашег бића, мене и промене, вере и невере, клонућа и узлете, поразе и победе, искушења и одолевања. Та реч – суђеница одувек је била судбинско усмерење, та реч Косово.

Најистакнутије збирке поезије Момира Војводића :

Превео је поему ДЕМОН, М. Ј. Љермонтов. књига „Стварања“ (1999). низове пјесама руских пјесника: А. С. Пушкина, Ане Ахматове, Марине

Цветајеве, А. Блока, Б. Пастернака, Ј. Бродског, 0. Мандељштама, Н. Заболоцког, Беле Ахмадулине, Виктора Бокова, Сергеја Главјука… Превод СОНЕТНОГ ВИЈЕНЦА Прешерновог, објављен је у Летопису Матице српске, 1979. у октобарском броју, за који је професор словеначке књижевности проф. Димитрије Вученов написао преводиоцу у својству главног уредника Летописа и надлежног за словеначку књижевност да је то „најбољи превод Прешернове славне поеме на српски језик“.По нашем скромном мишљењу Момир Војводић је највећи српски пјесник са највећим општим образовањем у српској повјесници . Аутор овог фељтона написао је више десетина приказа збирки поезија Момира Војводића. Умјесто омажа доносимо и прву пјесму Момира Војводића коју је написао као десетогодишњак 1949 .године

                     НЕБЕСКА СРБИЈА 

Планета цијела у помрачини.

                          ( наставиће се)