Пише: Дејан Бешовић
Стефан Други Црнојевић умро након 1505. године је био српски средњовековни великаш у Зети, односно Црној Гори. Као други син зетског владара Ивана Црнојевића (1465-1490) и млађи брат Ђурђа Црнојевића (1490-1496), одиграо је значајну улогу у политичким збивањима између 1496. и 1499. године.У јесен 1496. године, Стефан Црнојевић је на Цетињу обавијестио свога брата Ђурђа, тадашњег владара Зете, да турски султан захтева од Ђурђа да одмах дође у Цариград на поклоњење, или да напусти своју државу.
Уочи ескалације, Турци су из Зете уклонили Стефана, који се повукао у српски манастир Хиландар, гдје се замонашио узевши име Марко. Током наредних година, боравио је у Хиландару и Цариграду, а последњи пут се помиње 1505. године.
-Скендер Црнојевић, рођен као Станиша Црнојевић године 1457., био је трећи син зетског владара Ивана Црнојевића (1465-1490). У младости је као талац послат у Цариград, где је напустио православље и примио ислам, добивши име Скендер. Када је 1513. године створен санџак Црна Гора Kara Dağ, постављен је за првог санџакбега и на тој дужности је остао до смрти, око 1530. године. Столовао је у Жабљаку Црнојевића.Да би доказао оданост новом турском султану, зетски господар Иван Црнојевић је око 1485. године свог најмлађег сина, четрнаестогодишњег Станишу касније се помиње и као Станко послао у Цариград као таоца. Младог Станишу Турци су преобратили у ислам и том приликом је добио име Скендер. Као погранична област према млетачким посједима у приморју, овај вилајет је за Турке био од посебног значаја. Усљед честих буна и немира на пограничном подручју, турски султан Селим Први (1512-1520) је на почетку своје владавине одлучио да Скендера Црнојевића на основу његовог порјекла постави санџакбега на том подручју, што је и учињено 1513. године, када је створен нови санџак Црна Гора, који се простирао од доњег тока ријеке Мораче до млетачких градова Котора и Будве.Као турски управитељ, Скендер Црнојевић је користио и стари печат Црнојевића, са двоглавим орлом. Потписивао се као: „санџак црногорски и всој диоклитијанској земљи господин“. За вријеме своје власти, био је омражен међу поданицима, због наметања пореских обавеза у износу вишем од прописаног, на шта су се надовезивале и друге злоупотребе власти. Због његовог зулума и похлепе црногорци су 1519. године подигли буну која је угушена интервенцијом турске војске (околних санџак-бегова, са више од 10.000 војника). Након ових догађаја Скендер Црнојевић остаје и даље на власти, али наставља да влада још суровије, све до смрти 1530. године.Столујући у Жабљаку Црнојевића, одржавао је везе са својим рођацима у Венецији, а првенствено са својим синовцем Константином Црнојевићем, сином Ђурђа Црнојевића.По доласку у Црну Гору, према народном предању, Станиша је једно време био у селу Бушате, па су га зато прозвали Бушатлија Станко. Вјероватно су се по томе његови наследници звали Бушатлије, као на пр. у 18. веку скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија. Махмуд-паша Бушатлија из Скадра, који крајем 18. века предузимао опсежне војне походе Црну Гору, тврдио је да је директан потомак Станише, односно Скендера Црнојевића и да му је (стара) Црна Гора и престоница Цетиње дједовина. У тим походима Бушатлија током битке на Крусима 1796. године дословно изгубио главу од трупа Петра Првог Петровића -Његоша. Глава му је одсечена и као језиви симбол црногорске победе однета је у Цетиње. Његов потомак Махмут Бушатлија се 2014. године повратио у православну вјеру. Џеладин-паша Зогољић, Џелал-паша Зогољић, као и његов син, албански краљ Зогољи Први од Албаније воде директно поријекло од Станка Црнојевића, из села и племена Бушат.Mотив преласка Станка Црнојевића у ислам обрађен је у српској књижевности много пута. Прво га је обрадио народни гуслар, што је касније многим епским пјесницима била инспирација да опишу трагедију последњих Црнојевића, мада сви различито:
У народној пјесми Женидба Максима Црнојевића син Ивана Црнојевића који се потурчио жени се „из Млетака”.
По овом предању Лаза Костић је написао драму Максим Црнојевић.
Овај мотив је присутан и у историјској драми Ђуре Јакшића Јелисавета (Јелисавета, кнегиња црногорска). Написао ју је 1863. под радним насловом Последњи Црнојевићи, али је касније, после консултација са Стојаном Новаковићем, који му је помогао и код штампања, промијенио наслов. Драма Јелисавета је штампана државној штампарији у Београду 1868. Код Ђуре Јакшића је мотив мало другачији. Према историјским чињеницама из Млетака је само Ђурђева жена, а млађи Станиша се потурчио и уз помоћ Турака напао брата.
Са оваквом историјском концепцијом наступио је и Сима Милутиновић – Сарајлија у Дики црногорској, објављеној 1835.године.
У драми Балканска царица Николе Првог Петровића -Његоша из 1854.године узет је исти мотив, само што овде жена јунакиња није Млечанка већ Даница, властелинска ћерка, идеал црногорске жене.
-Црноје Ђурашевић је потомак Ђураша Вранчића, а његови потомци су се презивали Црнојевић – Ђурашевић, да би се Ђурашевић из презимена изгубило и на крају остало само Црнојевић. У историјској документацији, а због тадашње језичке несавршености, презимена Црнојевић сусрећу се још и као: Цьрноевићь (као што је то на печату Иван-бега), Чрноевићъ, Чрноевичь, Черноевичь и Чарнојевић.Ђурађ и његов брат Алекса (Љеш) по коме је град у данашњој Албанији добио име били су господари територије Паштровића Луштица и брда изнад Котора и Будве за вримеме владавине Балше Трећег . Породица Ђурашевић била је грана породице Калођурђевић. Њени чланови су заузимали најистакнутије положаје на двору Балше Трећег Ђурађ је био глава породице. Ђурађ је био један од свједока наведених у повељи коју је издао Балша Трећи када је основао цркву манастира Прасквица 1413. године. Присутни су били и Ђурађев син и Алекса Паштровић, изасланик Сандаља Хранића- Косаче . Ђурашевић је изабран за сведока, а можда и извршиоца повеље Балше Трећег , јер је у то вримеме владао Паштровићима, Луштицом и брдима изнад Котора и Будве. Након смрти Балше Трећег, одбили су млетачке позиве да пређу на страну и прихвате млетачки врховништво, остајући лојални новом господару Зете, српском деспоту Стефану Лазаревићу . Контролисали су 10 сланих бара у Грбаљској долини близу Котора . Ђурађ и његов брат Алекса саградили су манастир Ком у периоду између 1415. и 1427. године, када је Горња Зета била у рукама Црнојевића. Млечани су 10. марта 1420. године обећали да ће именовати Ђурђа и његовог брата Алексу (Љеша) за гувернере Будве.Димитрије М. Калезић (2002). И – О . Савремена администрација. стр. 1010 . КОМ, манастир са храмом посвећеним Успењу Прес- вете Богородице подигнуте између 1415. и 1427. године каже “ на источним падинама острва Одринска гора, западно од Жабљака Црнојевића, као задужбина Ђурђа и Љеша Црнојевића, који се у историјским изворима подигли браћа Ђурђе и Алекса “
Зарија Бешић у Историјским изворима -Београд пише 1970 .године : Од 143 сона поља которска је општина располагала је само са 32, док су остала припадала Балши (34), зетском митрополиту (24), Луштичанима (27), Ђурашевићима (10).
Исти аутор даље закључује :
„Примамљивим млетачким позивима нису се одазвали ниЂурашевићи нити су помишљали да заузму одметнички став свогпретходника Радича Црнојевића. Поред Ђурђа, и Љеш је постао„деспота Степана воевода“ .
(наставиће се)