Пише :Дејан Бешовић
Ближом околином и долином ријеке Лепенац, а (југо)западна избочина обухвата горњи ток ријеке Таре и горњи ток ријеке Мораче (као и оближње извориште ријеке Тушине — источне притоке Комарнице, која се пак улива у Пиву.При том ,наводи Академик Момчило Спремић о насеобини племена Морача каже : „Од Голије граница је ишла нешто на запад, с тим што је у Вуковој власти остајала Сјеница, па је скретала на југ, тако да су Пријепоље и Милешева од 1373. били у саставу Босне.Јужно од Пријепоља прелазила је Лим, те су Комарани, на левој обали, припадали Вуку, али је одмах на запад, код села Брезе, почињала босанска држава. По свој прилици, Вук је стекао Полимље јужно од /
Комарана, крај око Брскова и горњи ток Мораче, јер су после његове
смрти господари тих области били Турци, у време кад су одузели Бранковићима највећи део поседа. Вук је држао и Будимље, око данашњих Берана, као и изворишну област Лима, око Плава и Гусиња.“Дакле, по Спремићевој процјени на југозападу Вукове области
нашли су се крај око Брскова у долини Таре и сусједно подручје око
горњег тока ријеке Мораче. Границе Вукове области на идентичан начин
одређује и Јованка Калић, али у нешто краћим цртама.И овако сажет преглед досадашњих истраживања заједничке границе области Косача и области Бранковића јужно од ријеке Таре упућује
нас на то да се морамо вратити анализи темељног историјског извора
за нашу тему — трима повељама о посједима херцега Стефана Вукчића –
Косаче, које је још прије девет деценија први објавио Лајош Талоци.
Све три повеље у оригиналном тексту и с преводом на „хрватско-српски језик“ објавио је Марко Вего 1980. године . Свој допринос тумачењу ових повеља Марко Вего види управо у томе што је објавио фотоснимке оригинала двије повеља Алфонса Петог — из 1444. и 1454. године, до којих је, како сâм наглашава, „први дошао“. Изостао је, међутим,
фото-снимак треће повеље — Фридриха Трећег из 1448. године, до којег Вего очигледно није могао доћи.По његовом уверјењу ко се год буде
бавио топографијом мјеста средњовјековне Херцеговине, „неће моћи заобићи студиозни Динићев рад“, а он својим прилозима само „допуњује
Динићево излагање“.
Поред тога, Вего се детаљније осврнуо и на три повеље које су
претходиле повељи Фридриха Трећег о посједима херцега Стефана, а то су
повеља мађарског краља (и потоњег „римског“ цара) Жигмунда (Сигисмунда) и његових насљедника на мађарском престолу: краља Албрехта (Алберта) Другог Хабзбуршког (владао 1438–1439) и његове жене краљице Елизабете (владала 1439–1440), које још нису пронађене. Вегово
је мишљење да је Сандаљ Хранић предложио свој текст повеље краљу /Жигмунда на потврду у интервалу од 1407. до 18. маја 1418. године,
када је с мађарским краљем био у врло „тијесним и пријатељским односима“. Приближно датовање повеље краља Албрехта Другог и повеље краљице Елизабете знатно је лакше, јер су обоје веома кратко владали.То значи заправо да су све три ове повеље старије и од прве повеље Алфонса Петог (из 1444. године) o посједима херцега Стефана.
Вего је прокоментарисао „неке необјашњене податке о неким
средњовековни градовима, жупама и областима на подручју поседа
херцега Стефана и његових рођака кнезова и рођака Павловића“, али у његовом раду нема коментара о топонимима у граничном подручју с посједима Бранковића.Начин исписивања назива утврђења, жупа и области у све три
повеље о посједима херцега Стефана задавало је и задаје доста муке истраживачима. Још је Константин Јиричек устврдио да су „имена у овим повељама већи проблем од самих повеља “ .Вего се у наведеним радовима осврнуо на следеће топониме (утврђења, области, жупе): Дрина, Вратар, Виначац, Почитељ, Небојша у Вечерићу,
Цим (Цим у Вечерићу), Мост, Мостићи (Кепри-хисар), Биоград у жупи Неретва, Ком-град, Обаљ, Јелеч у жупи Гозба, Ходидјед у Врхбосни, Севрин-утврђење, Ђурђевац-утврђење (Свети Ђурђе), Кључ-утврђење, Прелиеп (Прилеп,
Прилип-утврђење), Осип, Островица-утврђење, Љубушки, Подринац, Са-
слон-утврђење, Медвјед-утврђење, Горица-утврђење, Сир-утврђење, Нечањ,
Ричине, Нови у жупи Горажде, Нови у жупи Лука, Бистрички град, Нечујно,
Јелеч, Китан-град, Вјенчац у Невесињу, Подринац, Тођевац, Дријева, Висући.Момиривац ,Поношевац ,Каменик ,Огњило ,Ђуђевина .
( сравни Вего 1978, допуњено издање Вего 1980а.)Коментаришући језичке особине ових повеља Вего је нагласио да су „поједина имена утврђења преписана с оригинала у сва три
штокавска наречја“ (мисли се на екавски, ијкавски и икавски изговор
у оквиру штокавског наречја примједба аутора ), што говори о постојању три
зоне с различитим рефлексима старог славјанског гласа јат у пространој херцеговој области. Канцеларија краља Алфонса Петог у Напуљу издала је повеље херцегу Стефану „по диктату, с тим што је писар краља Алфонса
V тражио слова или скуп слова да адекватно изрази име утврђења или
жупе“, а „понекад краљев писар измишља нека слова“.Такав начин исписивања ових топонима понекад није био успјешан, а ни посланици херцега Стефана нијесу имали јединствену графију нити јединствене графеме . –Честа је појава да се
предлог спаја с именицом која означава неки географски појам, што су
радили и дубровачки писари, — подсјећа Вего.Вегова издања повеља Алфонса Петог и Фредерика Трећег дају могућности за детаљну текстолошку анализу тих повеља, тј. за њихово, — може
се рећи, — ново читање. Резултате те анализе треба довести у везу с подацима које нам нуде турски катастарски пописи- дефтеру некадашње области Косача и области Бранковића из друге половине 14. вијека, јер се ради о вјеродостојним историјским изворима који су комплементарни повељама Алфонса Петог и Фредерика Трећег , посебно кад се ради о територијалној припадности
жупе Морача о чему се највише говори и пише у довољно неистраженом Морачком поменику .Да бисмо, пак, убицирали за нас кључне топониме из тих повеља
и уопште ваљано разумјели природу и правац протезања линије разграничења између области Косача и области Бранковића јужно од ријеке
Таре, потребно је претходно размотрити географске и комуникацијске
карактеристике тог граничног подручја.
Истовремено не смијемо испустити из вида природу граница у
средњем вијеку, о чему је код нас понајвише расправљао Андрија Веселиновић. Наглашавајући да се о томе може мало рећи због оскудности
извора и њиховога најчешће секундарног карактера,Веселиновић
констатује да се „у ранофеудалном периоду граница чешће схватала
као шири или ужи појас чија је ширина зависила од географских одлика терена“, те да је „погранични појас обично био ненастањен или пак слабије настањен због честих пограничних упада или харања гусарских и пљачкашких група“. Међутим, у доба Деспотовине државне границе утврђују се прецизно у свим дјеловима, о чему се деспот Стефан Лазаревића нарочито бринуо после Ангорске 1402. године, када
се привремено ослободио потчињености према Турцима: у брдовитим
и планинским пределима, уколико је крај насељен, граница се протеже границама атара најистуренијих села, а уколико је крај ненасељен, онда је „граница вероватно ишла планинским гребеном, развођем, планинском реком или другим природним објектима“,констатује Вего . У посљедњем пограничном тргу и у вријеме Деспотовине наплаћивала се и тзв. мимоходна царина,тако да је наплаћивање царине наговјештавало постојање границе у близини. У сваком случају, границе Деспотовине одређиване
су веома прецизно, а у насељеним мјестима водило се рачуна „о свакој
педи земљишта“. Веселиновић је детаљно анализирао границе српске
Деспотовине према свим сусједима и освијетлио околности под којима
су се оне мијењале, о чему су расправљали и други историчари ,филолози,антрополози и археолози који су проучавали Морачу као српско племе .
(наставиће се)
