Пише: Дејан Бешовић

 Матија Бећковић потиче из братства Бећковић-Драшковић. Прадједа по оцу Вујо Драшковић, се први од Драшковића прозвао по свом дједу Бећку Драшковићу – Вујо Бећковић.Матијин дједа Нишо Вујин Бећковић је био предсједник ровачке општине и народни посланик на Подгоричкој скупштини 1918. године када је уједињена Српска држава .Матија је  рођен  у Сенти, гдје му је отац као краљевски официр службовао. Мајка Зорка Таушан била је ћерка  солунског добровољца Миладина, насељеног у Кањижи. Породица се више пута селила а кад је почео Други свјетски рат, склонила се из Новог Сада, код свог рода у Веље Дубоко. Основну школу завршио је у селу Веље Дубоко, ниже разреде гимназије у Колашину и Славонском Броду (код тетке), а вишу гимназију са матуром у Ваљеву. Његов отац Вук Бећковић био је официр војске Краљевине Југославије. Остао је вјеран официрској заклетви, придружио се четницима у Ровцима. Био током грађанског рата у Црној Гори командант Ровачког четничког одреда. При крају рата 1944. године придружује се главнини Југословенске војске у отаџбини и креће са њом ка Западу, гдје је била савезничка војска. Али током повлачења гине у једном окршају, уз пут негдје у Словенији.

У шестом разреду ваљевске гимназије Матија  је освојио прво мјесто на Литерарном конкурсу. За први књижевни хонорар добио је новчану награду од 12.000 динара, од којег је купио карирани сако; по том сакоу је и данас препознатљив. Прву пјесму „Прелудиум” је штампао као гимназијалац 1957. године у Младој култури.Школске 1958/59, године уписао се на Филолошки факултет у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.Прву књигу, посвећену својој животној љубави, која носи наслов са њеним именом је објавио 1962. године. Поема је доживјела изузетан успјех, а сљедеће 1963. године примљен је као познати стваралац, у Удружење књижевника Србије у Београду. Касније ће бити изабран и за његовог предсједника.

Бећковићеви прозни и поетски текстови приређивани су за позориште и извођени на домаћим и страним сценама. У Народном позоришту у Београду је 1978. године изведена „Међа Вука Манитога”, а потом монодраме „Рече ми један чоек” и „Не знаш ти њих”.У Загребачком театру ИТД, Казалишту младих, Јазавцу, Театру ММ, Српском народном позоришту, Клубу М, изведене су позоришне представе по Бећковићевим текстовима.

Написао је сценарио за кратки играни филм Повратак на родно дрво.

У Савременом позоришту у Београду изведена је 1970/71. комедија „Београд некад и сад”, са истоименим комедијама Јована  Стерије Поповића и Бранислава Нушића.Написао је двије телевизијске драме и двије једночинке за дјецу које је Телевизија Београд емитовала 1966. и 1967. године.Адаптирао је са Бориславом Михајловићем -Михизом „Горски вијенац”, представа је изведена на сцени Народног позоришта у Београду.Драмска поема „Че – трагедија која траје” (са Душаном Радовићем) преведена је на њемачки језик (Che: Tragödie, die andauert, Frankfurt am Main 1969) и енглески (Che: Permanent tragedy, New York 1970).

Записи из књиге „О међувремену” преведени су на енглески под називом „Random Targets“ 1970. године.За дописног члана САНУ изабран је 1983. године, а за редовног 1991. године. Члан је Српског ПЕН центра, као и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у којем је активан од самог оснивања 2012. године.Матија Бећковић је 1989. године добио Седмојулску награду за књижевно стваралаштво. Борачке организације су се његовом избору јавно противиле. Као лауреат је приликом додјеле тог високог друштвеног признања одговорио: Ја пристајем да награду нисам заслужио, али не пристајем да сам крив што сам је добио. Како му је пребацивано да је син четника (из четничке породице) у интервју часопису „Дуги“ је „ставио тачку“, на таква идеолошка промашена питања: Четник је ко је био четник. Партизан је онај ко је био партизан. Поделе на четнике и партизане биле су ратне поделе, и требало би да буду завршене са ратом. А такву поделу намећу људи који без те поделе не би постојали.“

Академик Бећковић је један од ријетких академика који су Слободана Милошевића критиковали још 1991. године (нпр. „Српска војска је заузела Скадар и Једрене, а ова не може Борово Село и Тење (Време, 2. 12. 1991). Током његове владавине  учествовао је на бројним протестним скуповима. Бећковић је девесетих сковао крилатицу да је Србија скоро истребљена нација. Предлагао је да се у Београду подигне споменик у који би се ставиле кости палих Срба и свих простора гдје Срби живе и из свих временских периода, споменик од стакла и бетона, како би сви видели колико је жртава .Од 2009. године је Председник Фонда Слободан Јовановић у Београду.Почасни грађанин Суботице постао је 2016. године.У Горњем Милановцу му је приређена изложба у јануару 2023.Његова изабрана дјела у 15 томова објавили су Матица Српска и Архив Војводине 2024.године .Бећковић се активно залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почевши од 2001. године, подржавао је рад „Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе“, којим је предсједавао Бећковићев дугогодишњи пријатељ, академик Љубомир Тадић. Одбор је заступао став да држављанима Црне Горе који имају пребивалиште у Србији мора бити омогућено да учествују на предстојећем референдуму о државном статусу Црне Горе.Почетком 2005. године, Бећковић је учествовао у стварању Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе, а обављао је и функцију потпредсједника у огранку тог покрета за подручје Србије. Бећковић је активно подржавао ставове српских политичких странака у Црној Гори и других унионистичких организација које су се поводом кључног питања о неопходној референдумској већини залагале за принцип апсолутне већине у односу на укупан број бирача.Међутим, када су представници Европске уније средином фебруара 2006. године формулисали компромисни предлог о квалификованој већини од 55% у односу на број важећих гласова (укупан број изашлих, умањен за број неважећих листића), у руководствима унионистичких странака у Црној Гори дошло је до промјене дотадашњег става у правцу прихватања компромисног предлога. За прихватање тог предлога се тада изјаснио и Бећковић, верујући да ће изборни праг од 55% бити недостижан за поборнике независности Црне Горе.[16] Тим поводом је 20. фебруара 2006. године изјавио: „Реч Европске уније је пала и ми је прихватамо, без обзира ко је шта захтевао и шта би више волео.“

Академик Матија Бећковић,добитник је 78 највећих државних и црквених признања ,како домаћих тако и иностраних .Најзначајнија његова  дјела су :

Вера Павладољска (библиофилско издање Радомира Стевића, 1962); налази се као експонат у Гутенберговом музеју и Музеју модерне уметности у Њујорку.

Метак луталица (Просвета, 1963)

Тако је говорио Матија (Просвета, 1964. и 1965)

О међувремену (Матица српска, 1968)

Че – Трагедија која траје (Са Душаном Радовићем, независно издање Слободана Машића 1970, Рад, 1989)

Рече ми један чоек (Просвета, 1970, 1976)

Међа Вука Манитога (СКЗ,1976, 1978)

Леле и куку (Просвета, 1980)

Поеме

Служба Светом Сави (Глас цркве, 1989)

О Његошу (Глас цркве, 1988)

Кажа (СКЗ, 1988)

Мој претпостављени је Гете (књига разговора)

Косово најскупља српска ријеч (Глас цркве, 1989)

О Његошу (Глас цркве, 1988)

Хлеба и језика ( Цетиње 1997 ) 

Послушања ( Београд 1997)

Пут којег нема (СКЗ, 2009)

Служба пустињаку цетињском (СКЗ, 2013)

Праху оца поезије (СКЗ, 2016)

Три поеме (2016)

Био је смак света: изабране и нове песме (Фондација Група Север, 2018)

Црна Гора: Име једне вере (Вукотић медија, 2020)

Најнанија  (СКЗ, 2022)[42]

Наћертаније (СКЗ, 2023)

Поеме, 2. том (СКЗ, 2023)

Мајка Зорка (Вукотић Медија, 2024)

Нигде никог, немамо куд (Вукотић Медија, 2025)

                             (наставиће се)