Пише :Дејан Бешовић
-Тодор Божинин Булатовић ,рођен 1938 .године у Горњим Ровцима -Колашин .Основно образовање стекао у Горњим Ровцима а Гимназију у Подгорици .Медицински факултет завршио у Београду гдје је завршио ,први из Црне Горе специјализацију из педијатријске кардиологије а касније се сели у Подгорицу .Са супругом Цаном има двоје дјеце : Дејана и Данијелу .Упокојио се 17.јануара 2020 .године у Подгорици .
–Ранко Јагошев Булатовић,рођен је 1955. године у Колашину. Један је од оснивача ПСД „Требаљево“, а касније и ПСК „Требаљево“. У клубу је обављао функцију благајника и секретара, а 05.12.2010. године изабран је за председника клуба. Током кризних година стално је одржавао рад клуба плаћајући путовања на бројна такмичења из сопствених средстава.
Био је члан организације скијашких судија и предсједник те организације за градове Колашин, Мојковац и Бијело Поље. На такмичењима је обављао дужности од судије до техничког делегата. Као планинар, учествовао је у више експедиција и меморијала у Црној Гори.
Посебно је био посвећен развоју нордијског скијања у Црној Гори, где је истрајношћу и напорним радом створио такмичарски тим у свом клубу, а затим и црногорску репрезентацију у нордијском скијању, са којом је учествовао: 2015. године на Светском првенству одржаном у Фалуну (Шведска), 2017. године на ФИС Светском првенству одржаном у Лахтију (Финска), и 2018. године на Зимским олимпијским играма у Пјонгчангу (Јужна Кореја).Његов рад и даље спортске планове прекинула је тешка болест, од које је убрзо преминуо 1. јануара 2019. године.
–Вељко Влаховић ,Рођен је 2. септембра 1914. у селу Трмање, код Колашина. Његов отац је био капетан прве класе Милинко Влаховић (1881—1930), командант Ровачког батаљона Војске Краљевине Црне Горе, a после њене капитулације, заједно са братом Тошком Влаховићем (1890—1917), један од вођа Јабланичко-Топличком устанку 1917. године.Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Подгорици и Београду. Студирао је машинство на Техничком факултету у Београду, на Чешком техничком универзитету у Прагу, на Сорбони у Паризу и дипломирао на Московском државном универзитету Ломоносов.Веома се рано, још као средњошколац, укључио у раднички покрет. У Београду је 1932. године изабран за секретара Удружења средњошколаца београдских гимназија, које је тада било језгро револуционарног, средњошколског покрета.
Ступајући на студије машинства на Техничком факултету у Београду, по природи систематичан, радан и упоран, убрзо је постао један од истакнутијих бораца и руководилаца напредног студентског покрета у Београду. У Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је примљен 1933, а у Комунистичку партију Југославије (КПЈ) 1935. године, као већ истакнути студентски активист.
Средином тридесетих година, студенти Београдског универзитета били су покретачи и организатори бројних политичких акција у граду и на Универзитету. Влаховић је већ тада био један од истакнутих организатора и руководилаца борбе београдских студената за аутономију Универзитета, слободу науке и културе, против националистичких удружења и полицијске страховладе, за демократске слободе и друштвени напредак земље. Био је члан од оснивања, а од 1935. до јула 1936. године, и председник Акционог одбора стручних студентских удружења на Београдском универзитету, и један од најистакнутијих организатора и руководилаца великих студентских штрајкова (фебруара 1935. и 4. априла 1936) у Београду. Због тога је хапшен и интерниран у концентрациони логор у Вишеграду (14. фебруара до 20. марта 1935) и искључен с Универзитета за 1935/1936. годину. Пре и у току штрајкова путовао је у Загреб и Љубљану због координације заједничке акције студената ова три велика универзитета против тадашњег режима.
Заједно с Лолом Рибаром учествовао је у формирању акционих комитета и у припремама југословенске студентске делегације за Светски омладински конгрес у Женеви, одржан у јесен 1936. године.Половином 1936. године, по одлуци партијског руководства на Универзитету, да би избегао хапшење, отпутовао је у Праг, где се одмах укључио у рад партијске организације југословенских студената у овом граду, и убрзо изабран за заменика секретара партијске организације.
Учествовао је у Шпанском грађанском рату, као борац Интернационалних бригада. Крајем јануара 1937. године, с групом од 26 југословенских студената, из Прага се илегално, преко Париза, пребацио у Шпанију. Из првих дана његовог боравка у Шпанији потиче и његово познато писмо студентима Београдског универзитета, у коме их позива на акцију давања свестране помоћи шпанском народу у борби за његову слободу.На ратишту изгубио ногу .
Читава Вељкова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби. Браћа Бранко и Душан, су погинули као високи војни руководиоци НОВЈ, а сестра Дуња и брат Мишо су носиоци Партизанске споменице 1941. И Вељкова мајка Мијојка је такође била активни учесник НОР-а.Преминуо је 7. марта 1975. у Женеви. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.Послије Другог свјетског рата , обављао је најодговорније партијске и државне дужности:потпредсједник Вијећа народа у Народној скупштини ФНРЈ,
председник Одбора за просвјету Савезног извршног вијећа (СИВ),
председник Спољнополитичког одбора Народне скупштине ФНРЈ,
замјеник министра иностраних послова ФНРЈ, од 1951. до 1952. и
директор листа „Борба“ (1953).Био је члан Савјета федерације и имао чин резервног генерал-мајора ЈНА.Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске велике звезде, Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звијездом и Орден братства и јединства са златним вијенцем. Носилац је и иностраних одликовања, попут совјетског Ордена Лењина, шпанског републиканског Ордена ослобођења, мађарског Ордена заставе, Ордена пољске обнове и других. Орденом народног хероја Југославије одликован је 27. новембра 1953. године.
Преминуо је 7. марта 1975. у Женеви. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
( наставиће се )
