Пише: Дејан Бешовић
Кнез Богдан Љешњанин се прво доселио са Чева у Љешанску нахију па онда у Ровца. Имао је четири сина од којих су се развила братства: Вуковићи, Јанковићи, Јоковићи, Јововићи, Перишићи и Букилићи. За једну генерацију су старији у Ровцима од Никшића тј. Гојакових потомака. Због изразито високог наталитета и пренасељености Лијешња, које и поред чињенице да је најплодније и најпогодније за живот село у Ровцима, ипак често није могло да задовољи основне животне потребе пренасељеног становништва, али и због честих случајева крвне освете и из економских разлога, од давнина су његови становници напуштали своја огњишта и селили се у разне крајеве света. Тако су од Вуковића одсељени Радовановићи и Божидаревићи у Пећ (Метохија), као и Вуковићи одсељени у Штитарицу код Мојковца и Вуковићи из села Радовци код Ужичке Пожеге, који су потомци Старца Милије, чувеног Вуковог епског певача. Од Јанковића су Јанковићи из села Пусто Шилово у Горњој Јабланици (Србија) и Јошановићи одсељени у село Милошевићи (племе Дробњак) и у Орлане на Косову. Букилићи су се селили у Горњу Јабланицу (Србија) и на Косово Поље. Од Јоковића су Радојичићи и Ђуровићи из села Пусто Шилово у Горњој Јабланици (Србија), а сродни су им и Радовановићи из села Мркоња у Горњој Јабланици (Србија). Од Јововића су Лакићевићи из села Мркоње у Горњој Јабланици (Србија) и Радосављевићи из села Пусто Шилово у Горњој Јабланици (Србија). Од Перишића су пореклом Мировићи из Липова код Колашина и Вранешке долине. Братство Радуловићи кажу да потичу од оних Радуловића из Комана (Катунска нахија), а постоји и друго предање о томе да су Радуловићи староседелачко братство и да су пришли уз потомке кнеза Богдана Војинића. Велики број братстава са Лијешња се расељавао кроз векове и насељавао се у суседну Доњу и Горњу Морачу, па тако данас у тој области живи велики број братстава која су пореклом од кнеза Богдана са Лијешња. Највбројнији су у селу Ђуђевина (Јанкетићи, Ковијанићи, Ђурђићи, Бошковићи) и селу Рашко (Кљајићи, Рашчани, Ћетковићи) у Доњој Морачи, као и у селу Старче (Мујовићи, Марковићи, Перутићи) у Горњој Морачи.
Момир Савов Булатовић рођен је Београду, 21. септембара 1956.године од оца Сава и мајке Софије и био је Србо- црногорски политичар.Обављао је функцију предсједника Предсједништва СР Црне Горе од 1990. до 1993. године, а потом предсједник Републике Црне Горе од 1993. до 1998. године и предсједник Владе Савезне Републике Југославије од 1998. до 2000. године.Потицао је из официрске породице. Због природе очевог посла, породица се често селила тако да је Момир Булатовић рођен у Београду, а основну и средњу школу је завршио у Задру.У Црну Гору је дошао 1975. године, након чега је у тадашњем Титограду уписао Економски факултет. По дипломирању, постао је асистент на истом факултету, на предмету Политичка економија, а потом је стекао и звање магистра економских наука.
Политиком се почео бавити у студентској организацији Савеза комуниста Црне Горе. У вријеме политичких промјена, које су у Црној Гори извршене крајем 1988. и почетком 1989. године, стекао је знатан углед у јавности. На десетом конгресу Савеза комуниста Црне Горе, који је одржан у априлу 1989. године, изабран је за предсједника Предсједништва Централног комитета СКЦГ. На првим вишестраначким изборима који су у Црној Гори одржани у децембру 1990. године, изабран је за предсједника Предсједништва Црне Горе. Средином 1991. године, након трансформације СК Црне Горе у Демократску партију социјалиста Црне Горе (ДПС) изабран је за првог предсједника странке.
Као предсједник Предсједништва Црне Горе, учествовао је у преговорима о разрјешењу југословенске кризе, који су вођени током 1991. године. На изборној сједници Предсједништва СФРЈ која је одржана средином маја 1991. године, одбио је да гласа за избор Стјепана Месића на функцију предсједника Предсједништва СФРЈ, у знак протеста због хрватске и словеначке блокаде рада Скупштине СФРЈ. Био је један од потписника Београдске иницијативе, политичке декларације од 12. августа 1991. године која је предвиђала опстанак Југославије. Све до тог времена, Булатовић је досљедно заговарао опстанак Југославије и њено преуређење у савремену федеративну државу.Увидевши да се велика већина грађана Црне Горе залаже за опстанак заједничке државе, Булатовић је почетком 1992. године преузео улогу главног заговорника идеје о преуређењу преосталог дијела Југославије, што се у пракси свело на Црну Гору и Србију. На референдуму о државном статусу Црне Горе који је одржан 1. марта 1992. године, Булатовић је подржао останак Црне Горе у заједничкој држави са Србијом, што је 27. априла исте године довело до стварања Савезне Републике Југославије. Међутим, у вријеме преговора о уставном уређењу заједничке државе, Булатовић се залагао за што слабију федерацију, што је касније довело до многих проблема у функционисању СРЈ.Поучен непријатним искуствима из октобра 1991. године, Булатовић се током 1992. године пред лицем јавности приказивао као велики заговорник новостворене СРЈ, желећи да се на тај начин одбрани од све оштријих критика које су му упућиване од стране Бранка Костића и других искрених присталица даљег јачања заједничке државе. Након најаве Костићеве кандидатуре за функцију предсједника Црне Горе, Булатовић и Ђукановић су подијелили улоге, тако да је Булатовић током предизборне кампање успио да убиједи највећи дио бирача у своју подједнаку приврженост Црној Гори и заједничкој држави. Након побједе на предсједничким изборима, Булатовић је постао први Предсједник Републике Црне Горе, а на ту дужност је ступио почетком 1993. године.
Иако је током наредних пет година (1993-1998) обављао високу дужност Предсједника Републике, вођење политичких послова је препустио свом страначком колеги Милу Ђукановићу, тадашњем предсједнику Владе Црне Горе. У то вријеме, Булатовић се није противио Ђукановићевој политици сузбијања и разбијања српских националних и других опозиционих странака у Црној Гори. Чак и када је долазило до прекрајања састава Скупштине Црне Горе путем одузимања мандата опозиционим посланицима, Булатовић се таквој Ђукановићевој политици није супротстављао, што је довело до поновног нарушавања његовог угледа у широј јавности.
Суочен са убрзаним опадањем политичког утицаја, Булатовић је током 1997. године покушао да поврати стварну контролу над странком, како би осигурао кандидатуру за нови предсједнички мандат на наредним изборима, али тим поводом је у врху ДПС дошло до оштрог сукоба, пошто Ђукановић није хтио да се одрекне контроле над страначким апаратом. Њихов сукоб се потом пренио на цијелу странку, што је довело до њене подјеле на два крила: Булатовићево и Ђукановићево.На предсједничким изборима, који су у Црној Гори одржани у октобру 1997. године, два крила ДПС су истакла своје кандидате: Булатовића и Ђукановића.Иако је однио побједу у првом кругу, Булатовић је изгубио у другом кругу под сумњивим околностима , тако да је за новог Предсједника Црне Горе изабран Ђукановић, који је на ту дужност ступио почетком 1998. године. У међувремену, Булатовић је покушао да оспори исход избора, жалећи се на бројне неправилности, али без успјеха.У фебруару и марту 1998. године, Булатовићево крило ДПС се трансформисало у нову странку под називом Социјалистичка народна партија Црне Горе (СНП). За првог предсједника странке изабран је управо Булатовић. Недуго потом, његова странка је на савезном нивоу озваничила коалицију са Социјалистичком партијом Србије, а Булатовић је 20. маја 1998. године изабран за предсједника Владе СРЈ и на том месту остао је до 4. новембра 2000. године.Булатовићева влада СРЈ суочила се са отвореном непослушношћу владе Црне Горе.За вријеме Булатовићевог мандата на челу Савезне владе, догодила се НАТО агресија на СРЈ, која је трајала од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Булатовић је писао да од СРЈ није био тражен неки посебан уступак на Косову, него је циљ био да се СРЈ војнички порази, а покаже способност и „право” НАТО-а да то учини и да је то био дио „новог свјетског поретка” који су стварале САД.Послије избора 24. септембра 2000.године и наводног пораза Слободана Милошевића на изборима за предсједника СРЈ, у октобру 2000. и предсједник владе СРЈ Момир Булатовић поднио је оставку, али његова влада је наставила да ради до избора владе Зорана Жижића (такође члана СНП) 4. новембра 2000.године .
Преминуо је 30. јуна 2019. године у насељу Раћи код Подгорице гдје је и сахрањен 2. јула исте године.Постхумно је проглашен почасним грађанином Требиња.
( наставиће се )
