Пише : Дејан Бешовић

При крају 18. вијека Ровчани су прихватили и дио избеглих Требјешана у ствари део племена Никшићи, настањен око брда ‘Требјесе, недалеко од самог града Никшића, по други пут „похараних”, и протјераних од никшићких „Турака“, а који су Требјешани од 1789. до 1792. као избеглице, били у Бјелопавлићима. Од стране Турака похарани су 1794. и Кучи и Ровчани. Године 1796, црногорска војска је, уз помоћ Пипера и Бјелопавлића, потукла турску војску на Мартинићима и Крусама, после чега ће ова два брђанска племена и да се припоје Црној Гори. По једном запису, Ровчани и Морачани су те године ратовали са Турцима на „Лопатама”, ондашњој матици племена Васојевића. После победе над Турцима на Мартинићима и Крусама владика Петар Први Петровић -Свети Петар Цетињски  добија велики углед не само као духовно лице већ и као војсковођа. И не само у Старој Црној Гори. Отада он умирује завађена и уједињује расцјепкана племена, успоставља законе и суд: једном речју ствара темеље државе. Од тог времена ће и Ровчани све више да се окрећу Црној Гори. Владика Петар Први  из Манастира Стањевићи, године 1799. пише посланицу Морачанима и Ровчанима, саветујући их да живе мирно и сложно.Ровчани иначе тврде да нису били Турцима подложни онолико колико рецимо сусједни им Морачани. У прилог овоме и сада показују места, границом према Доњој Морачи, гдје су држали страже. Тај гранични простор зато и називају „Стражница“.

Устанак у Моравској Србији Брђани су свакако дочекали са радошћу. Године 1809. Морачани и Ровчани су, са осталим Брђанима, срели и дочекали Карађорђа на Суводолу, недалеко од Сјенице. По предању, тада је морачки војвода Мина Радовић  добио од Карађорђа барјак. И Ровчани имају предање да је њихов војвода Коћа био на том дочеку и да је тада његовом синовцу, Тошку, Карађорђе такође дао барјак. Исте године Скопљак паша удара на Морачу и Ровца с намјером да их примора на поновно плаћање харача, који су они били отказали још прије петнаестак година. И, после отпора, бојева и нових невоља, Ровчани и Морачани се и формално, 1820, двадесет и четири године после Пипера и Бјелопавлића, прикључују Црној Гори. Од тада ће, а под утицајем власти са Цетиња, и у Ровцима локална племенска организација почети да се мијења и нестаје. Ровца ће касније бити капетанија. Све до уједињења Црне Горе и Србије 1918. године.Послије битке на Граховцу (1858) и комисијског разграничавања Турске и Црне Горе, Црна Гора је проширена у правцу Колашина на Горње Липово, Речине и дјелове Бјеласице. Ровчани ће после тога у том правцу стати у већем броју да се исељавају из овог дотадашњег завичаја. Ослобођењем Никшића 1877.године  и Колашина 1878.године  и Колашинских Поља 1886. у ослобођене крајеве, поред других Брђана, иселиће се и знатан број Ровчана. Ослобођење сусједних градова Подгорице, Никшића и Колашина иначе је имало велики и вишеструк значај и за Ровца. Од тога времена они ће несметано моћи да са својим производима иду на тамошње пазаре, појединци да одлазе у школе и да се уопште слободније и живље крећу.Додајмо овдје и сљедеће. Прво, када су Турци брижљивије пришли обнављању никшићкога града, а од 17. вијекс када су почели да подижу и ново утврђење у Колашину (као области), та два насеља постаће позната уточишта потурчењака, озлојеђених осветника и убица. Зато су Никшић и Колашин (као насеља) све до ослобођења ових мјеста, код околног становништва били на злом гласу. А Ровчани су се некако, иако удаљени, налазили између ових „тврдих“ и „љутих“ градова и „крајина”. Друго, одметање Скадарских и херцеговачких везира од централне власти у Цариграду, у прошлом вијеку , изазвало је код Црногораца и Брђана не само недоумице, већ им је то сигурно доносило и нових тешкоћа.Поставља се овде и питање зашто се Кучи често помињу и истичу као нека врста руководећег племена међу Брђанима, уз које су се, опет, ако не увијек а оно веома често, јављали и Ровчани? Прије свега, Кучи су својим бројем били значајнија, ако не и највећа група (племе). Друго, они су се налазили између сјеверне Арбаније, важног сједишта турских војних снага, с једне, и за Турке често немирне Црне Горе, с друге стране. Треће, својим унутрашњим саставом ово племе чинили су Срби и Малисори , а његови припадници су исповедали двије вјере и двије  вјероиоповести (највише је православних, мање католика а најмање муслимана). Зато ‘су на „истовјерну” браћу из овога племена могли да рачунају, и рачунали су, не само Црногорци већ и Млечани и Турци. Њих Турци често хоће да покрену на Црногорце (што им понекад дијелом и успева), а Црногорци и Млечани опет на Куче свагда рачунају против Турака. Кучи су, дакле, растрзани између спољних сила и својих домаћих племенских интереса. Због свега тога је њихова новија историја била изузетно сложена и тешка. Малобројни Ровчани као да су све то разумијевали, па су свагда и желели да им помогну. Да су им Кучи били непосредни сусједи  помеђаши, који би можда имали потребе и за ровачким планинама, као што је то био случај са Пиперима и Бјелопавлићима, Ровчани свакако не би онако несебично и безрезервно подржали Куче у свакој прилици.Прије него пређемо на то како је џемат -катун сточара са повластицама отпочео стварање организованије заједнице-племена Роваца, која ће као таква постојати све до почетка прошлог вијека , да укратко поновимо два-три основна податка о Ровцима.

Године 1441. Стефан Вукчић онај који се прогласио за херцега и по коме ће његове земље да се назову Херцеговина провалио је из Херцеговине у горњу Зету и заузео крајеве до ријеке Мораче. То значи и Ровца. Сјеверни крајеви Црне Горе до тада су, иначе, припадали Рашкој, рјеђе Зети. У жупи Морачи, граничној области Ровцима, половином 13. столећа (1252/3) Немањићи су подигли познати манастир Морачу. У 13. и 14. вијеку  од манастира Мораче далеко неколико часова хода, развио се и цветао рудник, трг и насеље Брсково у коме је кован и први српски новац. Најкраћи пут од мора за Србију, полазећи од Рисна и Дубровника, ишао је преко Никшића, Манастира Мораче и Брскова. Тај пут је пролазио преко Роваца, која, колико знамо, нису нигдје у тадашњим споменицима и поменута. То свакако и зато што су становништвом била мала, затурена и безначајна.

Турци су године 1465. освојили земље херцега Стефана и његових синова. И, у попису новоосвојених до. тада херцегових земаља, из године 1477, уписана су и Ровца као џемат од 51 домаћинства, са влашким повластицама и Вуксаном као кнезом. Овде џемат ваља разумјети као катун, а катун је у оно вријеме означавао и економску, и друштвену и правну јединицу. Била је то и врста војне јединице. Џемат Ровца истовремено је тада предео и као „нахија Ровца“. Додуше, влашка нахија није морала да значи и нахију у административном погледу. То је био и први, нама познати, писани помен Роваца. Зато је и јасно што одатле почињемо у трагању за временом и начином Роваца у  уобличавању у племе.

Из наведеног пописа, гдје је убиљежено име сваког домаћина (умјесто данашњег презимена уписивано је име оца), у коме је поменуто око сто личних имена, јасно се види, када су у питању Ровца, да се ту радило о Српском  становништву. Тек неколико имена као Влахо, Станул, Братул и Прибил су несловенског влашког поријекла. Додуше, лична имена из средњовјековних повеља, као уосталом и из овог турског пописа, нису сигурни подаци о нечијој етничкој припадности. То због тога што се јављају овакве комбинације: отац има несловенско, а синови словенска имена, или, отац има словенско а синови несловенска имена. А баш такав случај је и са именима из овог турског пописа, у коме читамо да је Богдан Влахов, а Божидар Прибилов, док је Станул Љубин а Братул Дајков. Толико што се тиче ондашше етничке припадности Ровчана. Уосталом, до тога времена је затечено ромаинизовано или нероманизовано становништво  уопште у динарским крајевима већ било словенизовано.У поменутом попису џемата (односно катуна) Роваца запажа се и ово: од 51 домаћинства на почетку списка налазе се 5 Стјепових синова, 4 Срезова и 2 Влахова. Зашто ово спомињемо? Зато што народно предање тврди да су Шћепо, Срезо и Влахо били браћа (а синови Гојакови). Али, предање никада не пропусти да каже да су ова тројица имали и четвртога брата — Булата, те да је Вуксан, у попису поменути ровачки кнез, био Булатов син. Овоме можемо да верујемо, јер Вуксан је у попису наведен као кнез. Кнез је опет био ослобођен дажбина које остали имају да дају, па му је самим тим презиме по оцу изостало. У попису нису убиљежени ни његови синови, јер ни они нису били порески обвезници. Затим, у попису није могло да се прочита име Николина оца. Биће сигурно да је то био Влахо. Ровачко предање саопштава да је Влахо имао синове Богету и Николу. Неки „трбушчићи“ -мали родови братства Влаховића и доводе своје поријекло баш од Николе, сина Влахова. То су: Селићи, Ницовићи, Дуровићи, Марићи, Јуковићи, Мартиновићи, Вељовићи, Новаковићи, Милићевићи и Пековићи. Као Влахови синови у попису се помињу Богдан и Вук. Богдан из пописа и Богета из предања свакако су исто. Потом, у попису се међу тим прво пописаним домаћинствима јавља и Мара, удовица Владова. Име Владовог  оца није уписано, а може бити да је и он био син неког од ова четири брата. Због чега ове ово износимо? Због тога да би се видело да су онда на челу катуна Роваца уписана 13 (или 14) домаћинстава која су међу собом била блиски крвни сродници. То је већ био мали род. Из тога рода је и старјешина катуна. А овај мали род, који је онда чинио једну четвртину свих ровачких домаћинстава, сасвим јасно, могао је да буде, и свакако је био, језгро и зачетник окупљања око себе и других несродника овога катуна. Утолико прије ако се претпостави да је и после тога било и нових (појединачних) усељавања на територију Роваца. Као прву заштиту инородни досељеници могли су да нађу код неког домаћег рода. Зато су ови, да би били јаче, радо и прихватани. У сваком случају, родовска заједница, особито јача, могла је појединцима само да импонује. Дакле, стварање Роваца као организованије групе могло је да отпочне самим почетком 16.вијека , када су и сами пописани Ровчани нарасли природним прираштајем (из пописа се види да су појединци имали већи број дјеце) као и новим усељавањима, којих је сигурно морало бити. Природно је да су међусобна стапања и несродника убрзавана међусобним женидбеним везама. Да су одређени тон организовања дали и давали досељени Никшићи, иако су у почетку чинили само једну четвртину свих Ровчана, могло би се закључити и на основу говора Роваца који припада источнохерцеговачком дијалекту. Толико  што се тиче времена у коме је отпочело уобличавање Роваца у племенску заједницу.

                          ( наставиће се)