Пише :Дејан Бешовић

Имена пак Мораче и њене притоке Ибриштице вјероватно су старија и од Илира и њиховог присуства у нашим крајевима. Тако, познато је да су у Шпанији, прије наиласка првих индоевропљана (Келта), живјели Ибери, чији су потомци данашњи Баски. Тамо постоји и ријека старог имена Еброс. У баскијском, том прастаром језику, се иначе за долину и ријеке каже ибаи, иба/р/. Ово спомињемо због тога што је име ровачке рјечице Ибриштице исте основе, па свакако и истог поријекла. Скок мисли да је и име Бојане, својим завршетком, прединдоевропског поријекла, а Жупанић да су тога порекла: Ибар, Марица, Морава, Босна. Зато и смијемо научно  да тврдимо да је име Ибриштица, као и име ријеке Ибар у Србији, остало од прастановника наших крајева, од прединдоевропљана. Ово би ишло у прилог тврђењу археолога да је настарији начин живота у Црној Гори стајао у вези са Медитераном. Али и изнесени закључак археолога ишао би у прилог нашој тврдњи. Шуфлај мисли да је у арбанашка ријеч мал за брдо, као и називи љопе за краву, бер за овцу и маз за ждребе, те бројење по двадесетицама (два пута двадесет четврдесет, три пута двадесет шездесет) такође прединдоевропског поријекла. О таквом поријеклу арбанашке ријечи мал и остацима од двадесетинчног система бројања и Оштир је тако мислио. Уосталом, у Ровцима  је свагда било услова за сточарење, као и за одређене ратарске културе.Ровца су, сем тога, у прошлости била склоњен и од иоле значајнијих путева удаљен крај, па су и зато могла да остану по страни и изолована. Зато је и логично претпоставити да је у Ровцима одавнина  било људи гдје су могли мирније да живе. У ровачком селу Лијешњу очувано је неколико овећих камених гомила. Могли бисмо као сигурно да претпоставимо да оне потичу од Илира, мада о њиховом садржају за сада ништа не знамо. Садржај гомила у не много удаљеним Бањанима, и Готовуши кад Плеваља, које су раскопаване, истовјетан је као и садржај гомила са Гласинца и из сјеверне Арбаније, а што значи да су остале од Илира. Ни о садржају бројних камених гомила у Боки за сада не знамо много . Јован Ердељановић је мислио да ове томиле по Црногорским Брдима потичу од старих Срба. Једно јако врело у Ровцима назива се Нерини. За исти такав назив у Паштровићима Чедомир Вукмановић мисли да је илирског поријекла.

Да ли је штагод остало од Келта, и то такозваних јадранских Келта из групе Сенона, који су, после напада на Рим, дијелом отјерани у балканске земље, за сада не знамо. Вјероватно је да је у балканским земљама појам влах од тада почео да се употребљава, јер је познато да су Германи Келте називали Власима.

Када су данашњим српским земљама загосподарили Римљани, почев од трећег стољећа старе ере, дошло је дијелом до романизације затеченог балканског становништва, посебно Илира. Али било је и њиховог културног „конзервирања“. Црна Гора је добрим дијелом, а Ровца утолико прије, већ према својим географским особеностима, могла илирским групама добро да послужи да се и даље одрже. Уосталом зна се да су Римљани доста обазриво настојали да Илире што безболније уклопе у систем своје управе, поштујући им напримјер затечено племенско уређење са локалиим старјешинама, и племенским границама.

 Послије повлачења Римљана и наиласка Словена у 6. и 7. стољећу и Ровца су могла да добију ново становништво. Само, ово ново/словенско/ становништво до забачених Роваца свакако ће допријети нешто касније а не одмах по досељавању Словена у балканске земље. О броју, пак, и узајамним односима затеченог, мање или више романизованог, и словенског живља у овом подручју могло би само да се нагађа. Ти односи били су као и у другим и сусједним областима. Али, када се зна да је име планине Дурмитор, која од Роваца није далеко, романског поријекла и ако имамо на уму предања у Црној Гори и дијелу Херцеговине о ранијем становништву и етничким групама под именима: Матаруге, Кричи, Шпањи, Мацуре и неки други као о „старом свијету“, који би у основи си могли да представљају слој или изданак старосједилачког  балканског становништва, онда бисмо могли да тврдимо да је тих старинаца, макар и сасвим мало, било и у Ровцима. Као потврда за то била би нам географска имена: ‘Мацурјама у селу  Трмању, Мацуревине ливаде изнад села Лијешња, Мацур-бријег дио шуме Кунак у селу. Церовици, као и стара гробља за која се у Ровцима тврди да потичу од тог ранијег живља, а која се и називају “мацурским”. Гробаља са таквим именом има у Трмању, Лијешњу, Вељем Дубоком, Сретешкој Гори и на два места у Горњим Ровцима. Скоро једногласна су казивања у народу да су кости из тих гробаља, колико су оне којом приликом и откопане, дуже и масивније од костију савремених људи (у церовичкој планини Доли једно место се назива Грчки До. Да ли овај назив иде у ред остатака од старог становништва, предсловенског, или је дат негдје касније можда и људима православне вјере-грчко источне ? Иначе, и у Ровцима се чују казивања да су старосједиоци одавде бјежали “од кривог-западног ветра и крстате траве-папрати).

На основу, пак, назива за главне географске објекте у Ровцима (Мртвица, Каменик, Сиљевица, Рогођед…) као и самог имена Роваца, који су словено-српскиг  поријекла, могло би се претпоставити да тих старосједилаца и није било много те да је њихово словенизовање  рано завршено. (Или су се групе старосједјелачног живља јављале овамо само љети, са стоком?). Словенизовањф  као да се догађало мирније, уз одређену међусобну сарадњу и трпељивост. Ово кажемо на основи тога што је Мацур-јама, (снежаница у безводном Трмању, чије је име сложено од несловенског и словенског дела, могла и затеченом и новопридошлом становништву лети да буде једини извор снега, односно воде, и за људе и за стоку). Па и оно што видимо у Лијешњу и Вељем Дубоком да се гробља данашњег становништва налазе непосредно поред старих „мацурских“, говорило би не само о континуитету живота у овим насељима, већ и о одређеној сарадњи и заједаишгву ова два слоја. Дакле, први и малобројни словено-српски  досељеници могли су у Ровцима успјешно да се наслоне на старосједиоце и њихова искуства у начину живота и сналажења у овом крају. Само, понављамо, овамо су словенски досељеници (могли да се населе негдје касније а не одмах по досељавању из раније словенске постојбине).

Дакле, ово старије становништво („први“ или „стари свијет“) не смемо буквално схватити као од Словена затечено становништво. Мацуре, Матаруге, Кричи и други ‘били су само становници другачијег поријекла, који су овамо долазили, боравили или дијелом и стално живјели негдје у каснијим стољећима средњег вијека, рецимо у 13. и 14. а можда чак и у 15. столећу. То треба да су биле сточарске групе, покретне, вјероватно србо-малесорског  поријекла. Дијелом можда и романизоване. Њихова имена као да су дата по именима појединих лица. У једној повељи из 14. вијека , међу осталим лицима, помиње се Кричков син. И групно име Матаруге могло је доћи по личном имену. Уосталом, познато је да су се катунске групе сточара обично и називале у средњем вијеку по својим старјешинама. Сличан ће случај бити и касније када се племенске заједнице називају по личном имену свог наводног претка. На основу опет онога што се предања о Мацурима налазе у Ровцима, Морачи, Братоножићима и Васојевићима могли бисмо да претпоставимо да је то некада, рецимо крајем 14. или почетком 15. стољећа, била доста разграната групација издијељена у више катуна. Или се та група често кретала, па је од ње остало успомена на више мјеста? У турском попису Херцеговине (из 1477) пописане су влашке нахије Кричак и Матаруге, али не и Мацуре. Да ли они нису поменути зато што су можда у вријеме пописа били изван пописне територије, па су рецимо у Ровца и Морачу касније дошли, или пописом нису обухваћени зато што су већ тада били асимиловани и некомпактни за посебно пописивање?

Још је Павле Ровински забиљежио:  Раширена предања да су се ти староседеоци (Мацуре, Шпањи, Лужани, Букумире) међусобио свађали, клали и истребили, додајући и то да се у Морачи и Васојевићима о Мацурама говорило са подсмехом. У Ровцима и Морачи и сада се чује узречица „поклали се ка Мацуре”, а што значи до истребљења.“

Прије четрдесетак  година у средњем дијелу Трмањског поља, приликом неких ископавања, наишло се било на темеље неке зграде и неке старије гробове, у којима је, кажу , било и остатака керамике. Тај материјал није сачуван и о њему се ништа одређеније не може рећи.

У селу Горњна Ровца, у месту Грабље, очувана је стара црква, посвећена св. Николи. Предање тврди да је она старија 120 година од манастира Мораче (подигнутог 1252 године). У Петковићевом Прегледу наших старих цркава ни о овој нити о којој другој цркви у Ровцима нема података. Ако би било тачно ово што каже народно предање онда би то значило да је овдје и у 11. и 12. столећу било сталних насеља. Јер, камене цркве сигурно није подизало сточарско, номадско сиромашно  становништво.

У вријеме постојања Рашке и Зете као српских средњовјековних држава територија Роваца углавном је припадала Рашкој. Немања је, како се зна, ујединио те двије српске  државе. Његов унук Стефан, Вуканов син, имао је посједе у жупи Морача, гдје је 1252/3 подигао познати Манастир Морачу. Рашка се иначе, и касније, са посебном бригом односила према Зети. Свакако и зато да би преко ове успјешније одржавала везе и односе са приморјем. А ти односи и везе били су видни и добри. Поред осталог то се запажа и по приморским утицајима на манастирским грађевинама у Рашкој (црква св. Петра и Павла у Бијелом Пољу, манастир св. Ђурђа у Будимљи и Морачки Манастир). Познато је затим да су, као савладари рашких краљева, у Зети били принчеви Стефан Дечански и млади Душан,његов син .

                              (наставиће се)