Пише: Дејан Бешовић

Иако такозвана Хрватсја Православна Црква  још није успјела да се упише у Евиденцију вјерских заједница у Хрватској због административних препрека садашње власти,  процјењујемо да је питање дана када ће се то десити, након чега ће самопроглашени архиепископ самозване ХПЦ Александар и његови промотери у Хрватској појачати своју кампању и лов на сљедбенике, чији је број, према званичним подацима, достигао скоро 16.000. Та бројка је, ако погледамо остале вјерске заједнице, не рачунајући Римокатоличку цркву, велика и врло интригантна, а намеће се питање ко су ти људи који се изјашњавају као Хрвати православне вјеоисповијести у вријеме када се спроводи похрваћење и покатоличавање Срба у Хрватској ?.На питање ко су ти људи,  већину вјероватно чине Срби који су ратовали у Хрватској војсци, чији број је између 10 и 12 хиљада, а њихов вјерски и национални идентитет открива то што имају удружење „Хрватски бранитељи православне вјере“.

-Чак и да се сваки од 12.000 тих „бранитеља“ уписао као Хрват православне вјере, што баш и није вјероватно, остаје питање ко су остали и на основу чега су постали Хрвати православне вјере. Осим тога, у такозваној ХПЦ рачунају и на то да ће им прићи и Бугари, Руси, Македонци, Црногорци и припадници других националности који се декларишу као православни вјерници, тако да они оперишу и са цифром од 40.000 потенцијалних сљедбеника, што је још интригантнија и опаснија бројка од садашње .

Одбацујемл тезе да је ријеч о карикатуралној организацији без икакве моћи, утицаја и шанси да оствари циљеве, која је, уз чињеницу да још није ни уписана у регистар вјерских организација, подијељена на неколико струја.Прву чине сљедбеници иницијатора пројекта „ХПЦ“ Иве Матановића из Задра, декларисаног усташе који је све до смрти 2016. године истицао да је био припадник Усташке младежи, да је преживио Блајбург и да му је отац био усташки официр у логору Јасеновац.Након његове смрти,  у први план је избио „архиепископ“ Александар /Иванов/, који је у Хрватску дошао 2013. године из Бугарске, гдје је био оперски пјевач и градоначелник у једном мјесту, а прије тога и свештеник.Трећи експонирани заговорник ХПЦ је садашњи самозвани архиепископ загребачки и предсједник такозваног Светог синода Хрватске православне митрополије Бонифације Шкулић из околине Задра, који је рођен као Хрват по имену Андрија и крштен као католик.

– Тај Шкулић, који каже да је примио православље, тврди да је добио сагласност Грка да оснује ХПЦ. Исто то покушава и овај бугарски распоп Александар. Све три групе су се такмичиле ко је вјеродостојнији и оригиналнији настављач ХПЦ из времена НДХ и Анте Павелића. Сви они траже од Васељенског патријарха томос као што су добили Украјинци и Македонци, а што покушава и непризната ЦПЦ у Црној Гори –

Додатни проблем је, то што их у намјери да православну цркву на територији Хрватске одвоје од Београда и српске Патријаршије подржавају освједочени србомрци са утицајем у Хрватској, али и ван ње попут новинара Јурија Крсника, Тихомира Дујмовића и Марка Јурича, који промовишу такозвану ХПЦ и помажу јој да шири бројне историјске фалсификате.Истичемо да тих историјских подвала има у изобиљу, а највеће су теорија да Митрополија у Сремским Карловцима „није била српска него хрватска, да се у вријеме Аустроугарске, на чијој територији је била, звала Хрватска ерхиепископија и да је била историјска црква Хрватског краљевства, па је, сходно логици промотера ХПЦ, и отац Николе Тесле био хрватски свештеник, а један од најзнаменитијих Срба Хрват, баш као и чувени научник Милутин Миланковић“.Осим тога, „архиепископ“ Александар се хвали како „доказао да Карловачка архиепископија никада није донијела одлуку о придруживању српској цркви у Краљевини СХС, па „де јуре још постоји“, а тврди и да српска црква до 1920. није постојала и да се име СПЦ први пут помиње у Уставу СПЦ из 1947. године.Иако је јасно да су тврдње Бугарина, који се осјећа и изјашњава као Хрват упркос томе што у Хрватској живи десетак година, вјеродостојне колико и његова уобразиља да је архиеископ, сматрамо да сви ти фалсификати у Хрватској падају на плодно тло и самозваном поглавару непризнате цркве дају вјетар у леђа у намјери да се докопа имовине СПЦ, што је примарни циљ читавог пројекта.СПЦ је одвајкада у Хрватској и има богату имовину. То нису само храмови, шуме, ливаде, виногради и друга материјална добра, већ и иконе, фреске и ризнице. Зато промотери ХПЦ сањају да се дочепају тог богатства, што је њима вјероватно и важније од статуса њихове организације . Вјерујемо да они од својих намјера неће одустати и да рачунају са тим да ће након премијера и предсједника Хрватске Андреја Пленковића и Зорана Милановића, у којима виде препреку за упис у Евиденцију вјерских заједница, на власт доћи неко ко ће им омогућити да се региструју, а потом им помоћи да по угледу на Македонију и Украјину, крену у офанзиву на томос Васељенског патријарх .Дужни смо  указати и  да је недавно и хрватско-аустралијски конгрес из Аустралије, који је веома јак у тој земљи, писао Пленковићу и критиковао га што крши Устав и не дозвољава ХПЦ да се региструје, помињући њихово право на сопствену цркву и слободно вјерско опредјељење.Зато је та такозвана ХПЦ опасност, јер се све више лобира за њу. И СПЦ и држава Србија, као и сви Срби у матици и расијању, ту пријетњу би морали да схвате озбиљно и да јој се супротставе док све не оде предалеко -.Српска православна црква (СПЦ) је највећа и најутицајнија верска организација  у српском народу . Такође је најпривилегованија од седам „традиционалних“ верских заједница које су признате Законом о вјери из 2006. године. Истраживања јавног мњења доследно показују да је Црква убједљиво најпоштованија институција у друштву са највише повјерења. Смрт Светопочившег  Патријарха Павла 15. новембра након дуже болести ставила је Цркву на важну раскрсницу у њеном развоју. Очекивани избор и устоличење новог патријарха крајем јануара 2010. биће пресудни у обликовању покушаја СПЦ да своју улогу усвоји у данашњој Србији. Српска православна црква (СПЦ) је аутокефална („самоуправљана“ или „самоуправна“) православна црква која укључује епископије (епархије) у Србији, на Косову, у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Хрватској и у ближем и даљем иностранству, укључујући Канаду и Аустралију, Сједињене Државе. Међу аутокефалним православним хришћанским црквама, СПЦ заузима шесто место по старјешинству  после Константинопоља (Истанбул, Турска), Александрије (Египат), Антиохије (Сирија), Јерусалима (Израел) и Москве (Русија). Различите процене наводе да је број присталица СПЦ широм света између 8 и 12 милиона. Према попису становништва Србије из 2002. године, 85% становништва, или 6,3 милиона људи, изјаснило се као православци. (Напомена: Отприлике пет процената становништва били су римокатолици, а још три процента муслимани. Протестантске групе су представљале нешто више од једног процента становништва. Завршна напомена.) Поред тога, више од 97% етничких Срба је одговорило да су православци. Иако неке невладине организације и мањинске вјерске заједнице оспоравају ову последњу цифру, јасно је да је православље преовлађујућа религија у Србији. У Србији по Уставу нема државне вјере; међутим, закон о црквама и вјерским заједницама из 2006. године, који је УСГ критиковао као дискриминаторан и захтева измене, признаје седам „традиционалних“ верских заједница: Српску православну цркву, Римокатоличку цркву, Словачку евангеличку цркву, реформисану хришћанску цркву, евангелистичку и јеврејску цркву, исламску заједницу. Као „традиционална“ заједница, СПЦ је била изузета од инвазивног и оптерећујућег процеса регистрације и ужива повлашћени третман као што је ослобађање од пореза. Влада такође субвенционише плате за српско православно свештенство које ради у другим земљама. На челу СПЦ је Патријарх, који се сматра првим међу једнакима, а чија је пуна титула Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски. Патријарх се бира доживотно на засиједању Сабора,или Свети архијерејски сабор. Павле, 44. Патријарх српски, преминуо је 15. новембра после 19 година као Патријарх . Устав СПЦ предвиђа 90 дана за избор новог патријарха, а 25. новембра је најављено да ће изборна седница Сабора почети 22. јануара након обележавања традиционалних 40 дана жалости. Већина коментатора сматра да би Сабор желео да новог Патријарха постави до 27. јануара, на Дан Светог Саве, оснивача и првог архиепископа СПЦ. Свети архијерејски сабор, или Сабор, окупља све епископе СПЦ. Према уставу СПЦ, Сабор је обавезан да се састаје једном годишње, али је у последње време одржавао седнице два пута годишње у пролеће и јесен. Свети архијерејски сабор је највише тело у црквеној јерархији и као такво је овлашћено да доноси обавезујуће одлуке које се тичу вјере, богослужења и унутрашње дисциплине. Сабор бира стјарешине православних богословија, одобрава наставни план и програм наставе православне вјеронауке у средњој школи и одговоран је за „морално васпитање омладине“. Такође надгледа Свети синод, или црквену владу, и дјелује као највиши црквени судски ауторитет у споровима између архијереја и канонским грешкама архијереја или патријарха. Свети Архијерејски  Синод, тијело од пет архијереја  на чијем је челу Патријарх, у суштини свакодневно управља Црквом. Сабор именује чланове Синода на двогодишњи мандат, а половина Синода се мијења сваке године. Свети Синод је одговоран за „подршку догматском и канонском јединству и сталне контакте са свим аутокефалним црквама“ и за унапређење хришћанске вјере. Викиликс депешом 0000431 пише 28 .августа 2008 Тренутно на челу са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, који је и старатељ СПЦ након Павлове смрти, Синод надгледа рад архијереја, обавља низ административних функција и делује као судски орган за спорове између епископа. Остали чланови Светог Синода тренутно су Епископ бачки Иринеј, Епископ нишки Иринеј, Епископ далматински Фотије и Епископ захумско-херцеговачки Григорије. И Иринеј и Григорије се сматрају предборцима, уз Амфилохија, за следећег патријарха. Процедуре избора патријарха (СБУ) .Тренутне изборне процедуре, које би могле бити оспорене уочи 22. јануара, су компликоване. Најмање две трећине од 44 епископа мора бити присутно да би седница Сабора била валидна. У поновљеним круговима гласања, бискупи идентификују три „финалиста“, који су морали да служе као бискуп пет или више година да би били номиновани. Пензионисани епископи не могу бити именовани нити гласати. Да би се пласирао у финални круг, кандидата мора подржати најмање половина бискупа.Коначни избор је „слепо жребање“ или „апостолски избор“ у коме најстарији монах са титулом архимандрита, који представља „руку Божију“, бира Патријарха бирајући једну од три запечаћене коверте са именима кандидата. Нови патријарх се обично поставља у Саборној цркви у Београду дан након избора, док се завршна свечаност одржава у старом седишту Српске православне цркве у Пећкој патријаршији (Косово). Иако су га аналитичари СПЦ дуго сматрали фаворитом за наследника патријарха Павла, митрополит Амфилохије је стално губио позицију у односу на потенцијалне кандидате епископа бачког Иринеја и епископа Григорија. (Изборна анализа СПЦ ће бити објављена септембру.)  Истраживања јавног мњења доследно су показала да СПЦ ужива поверење јавности, посебно у поређењу са владиним институцијама, а неки посматрачи верују да се овај тренд генерално одржава у последњих 20 година. Резултати анкете Балкан Монитора 2. децембра показали су да 67% испитаника има поверење у СПЦ и друге верске институције, за разлику од 37% у судове, 35% у владу и 22% у политичке странке. У Депеши БЕОГРАД 00001512 003 Амбасаде САД  ОД 004. 10. (СБУ) каже се : Излив емоција после патријархове смрти, који се може приписати његовој понизности и монаштву, додатно је појачао утисак да СПЦ остаје угледна снага у друштву. Више од 600.000 људи из целе Србије и региона изашло је на улице на дан Павлове сахране, а многе хиљаде су стајале без речи у километарским редовима током целе ноћи током тродневне жалости да одају последњу почаст. Посматрачи Амбасаде били су запањени свечаношћу која је обележила ове догађаје, посебно тишином поштовања, испрекиданом само звуком ципела које ударају по земљи, током погребне поворке у обично ужурбаном центру Београда. Са изузетком владике Григорија који се возио аутомобилом као господар литије, митрополит Амфилохије .Када волите грчки народ“, понудио је он, „можете видети његову унутрашњу моћ“ и помоћи му да постигне велике ствари. Он је рекао да да би то урадио, намерава да затражи од Светог Синода да предузме неке реформе унутар Цркве Грчке — административне и у „понашању Цркве .Депеша Амбасаде САД-е  АТИНА 00000271 002 ОД 002 људи по основним питањима“,пише о покушају Митрополита Амфилохија да сузбије утицај Грка на прозелитирању Хрватске Православне Цркве  Изражавајући свој „уздржани оптимизам“, он је обећао да ће „уложити све напоре“ да ради са народом у том правцу, али није прецизирао реформе које се разматрају. КОМЕНТАР ——- 7. (Ц) Током тридесетоминутног састанка, и амбасадор и архиепископ Јеронимос су се клонили отворено политичких питања, ставова или изјава. На крају састанка, (на коме се Архиепископу није придружио нико из његовог особља) Јероним је дао коментар да влада треба да помогне младима тако што ће развити начине за борбу против незапослености. Међутим, ово свакако није схваћено као прелазак у политичке воде, колико је то била сугестија једног начина да се помогне младима Грчке. Из овог првог сусрета, чини се да Његово Блаженство, у ствари, намерава да постави нови курс од оног свог претходника и да избегне проповедаоницу за насилнике коју је прославио сада покојни архиепископ Христодулос. (На почетку састанка, амбасадор и архиепископ  су разменили поздраве на немачком, пре него што су наставили на својим матерњим језицима. Чини се да архиепископ  не говори нити разуме много енглески или се прави Завршна напомена.)Јероним је, са карактеристичном понизношћу, видео да Грчка црква игра споредну улогу. „Дозволићемо васељенском патријарху да има приоритет по овом питању и пратићемо његове кораке. Надбискуп је описао тугу која прати поделе унутар хришћанства као породицу у којој чланови немају однос једни са другима. „Морамо размотрити нашу вечну позицију и морамо имати равнотежу“, понудио је он. 6. (Ц) Коначно, амбасадор је замолио Јеронимоса да прокоментарише здравље Грчке православне цркве. Народ је, рекао је Архиепископ, вољан да да све од себе када зна да је вољен и схваћен. Као митрополит Тебе, рекао је, циљ му је био да уради управо то — а то намерава да учини и сада за целу Грчку. „Када волите грчки народ“, понудио је он, „можете видети његову унутрашњу моћ“ и помоћи му да постигне велике ствари. Он је рекао да да би то урадио, намерава да затражи од Светог Синода да предузме неке реформе унутар Цркве Грчке — административне и у „понашању Цркве .Депеша  АТИНА 00000271 002 ОД 002 људи по основним питањима“. Изражавајући свој „уздржани оптимизам“, он је обећао да ће „уложити све напоре“ да ради са народом у том правцу, али није прецизирао реформе које се разматрају. КОМЕНТАР 7. (Ц) Током тридесетоминутног састанка, и амбасадор и архиепископ Јеронимос су се клонили отворено политичких питања, ставова или изјава. На крају састанка, (на коме се Архиепископу није придружио нико из његовог особља) Јероним је дао коментар да влада треба да помогне младима тако што ће развити начине за борбу против незапослености. Међутим, ово свакако није схваћено као прелазак у политичке воде, колико је то била сугестија једног начина да се помогне младима Грчке. Из овог првог сусрета, чини се да Његово Блаженство, у ствари, намерава да постави нови курс од оног свог претходника и да избегне проповедаоницу за насилнике коју је прославио сада покојни архиепископ Христодулос. Митрополит Амфилохије одбио је да се састане са Амбасадором САД-е у Атини уз образложење да „није дошао да води шупље дебате са бкелосвјетским политичарима већ да је дошао да разговара о подршци Грчке Цркве тзв  Хрватској православној цркви и покушају отимање светиња у Црној Гори“ .Јероним Други – Јоанис Лиапис , 30. март 1938 , грчки : архиепископ Атине и цијеле Грчке , односно поглавар Грчке православне цркве 007 фебруара веома добро је познавао Митрополита Амфилохија,још из студентских дана .Јероним је студирао археологију , византологију и теологију на Универзитету у Атини . Завршио је постдипломске студије на универзитетима у Грацу , Регенсбургу и Минхену . Предавао је као филолог на Леонинском лицеју. За свештеника је рукоположен 1967 . године.

Јероним је служио као протонамјесник епархије Тебе и Ливадије , био је игуман манастира Преображења Сагмат и Преподобног Луке, а касније је био секретар Светог Синода Грчке Православне Цркве. Године 1981 . Хиротонисан је за епископа . Поред пастирске службе, Јероним је наставио рад на пољу хришћанске археологије и објавио две велике књиге: „Средњовјековни споменици Еубеје“ (1970) и „Хришћанска Беотија“ (2006).Знао је да Митрополит Амфилохије говори истину . Зато га је и савјетовао да тих дана што прије напусти Грчку како не би отежавао његов и сопствени положај . Бред Колин високи функционер ЦИА- е ће записати у депеши 0000215 -003 „Неко је највјероватније Архиепископ Јероним ,Митрополита Амфилохија да оде из Атине у Тирани у посјету Архиепископу Анастасиосу Јанулатосу .Ништа о њиховом даљем разговору не знам нити сам упознат са његовим садржајем . Знам само да ми је Јероним рекао да Грчка црква неће подржати Хрвате ,који покушавају да оснују ХПЦ (СБУ) .“

Митрополит Амфилохије већ следећег дана био је у Тирани ,код свог дугогодишњег пријатеља Архиепископа Анастасиоса . Јанулатос је био сушта супротност некадашњем Архиепископу Мелетију Метаксакису .Одржавао је братске и православно -хришћанске односе са СПЦ већ и са Руском и осталим помесним црквама . Многи су га за живота звали Нови Апостол Албаније.

                             ( наставиће се)