Пише :Дејан Бешовић

Горња галерија овога нартекса живописана је у 14. вијеку, како изгледа, за владе цара Душана Немањића. Све су сигнатуре у живопису српско-словенске. У степеништу, мало прије поменутом, на источном зиду насликан је неки Јован деспот са супругом, са охридским архиепископом Николом ,спомиње се 1336—1346, који је присуствовао крунисању Душана за цара, и са двоје своје  дјеце које је Цар крстио . На источном зиду Григоријеве галерије налазили су се портрети цара Душана и супруге му Јелене пред Христом на престолу и Св. архиђаконом Стефаном. Портрети су данас сачувани само у најнижем дијелу. Ове фреске настале су између 1350. и 1355. године.Света Софија је као архиепископска црква играла важну улогу у историји Српске Православне цркве и Православаља у цјелини . У њој су резидирали и архиепископи српскога поријекла, како изгледа већ при крају 14 вијека: архиепископи Доротеј (свргнут 1468), Прохор Крстовић (— 1560),његов рођени брат  Симеон Крстовић ,рођен у Кули Рашкој данас припада Великој Малесији  (— 1561).

Црква представља тробродну тзв. оријенталну базилику, у којој су сва три брода под једним кровом. На цркви има три апсиде -средња је споља петострана, док су бочне и споља полукружне, од којих су обије бочне двокатне. Упадају у очи крстасти сводови у приземљу унутрашњег нартекса. Спољашњи нартекс има двије куле као бочне завршетке. Његово приземље представља један отворен портик, а његова горња галерија једну лођу, фланкирану двијема капелама, које су пресвођене кубетима, изведеним на пандантифима. Уз сјеверну страну цркве био је касније дозидан један отворен портик са колонадом.У правој цркви има два слоја живописа. Први је из 11. вијека, а други из 12. до 13.вијека . Нарочито је интересантан живопис у горњој галерији спољашњег нартекса. Ту упадају у очи многобројне сцене из легенде о прекрасном Јосипу.

Стефан Урош Четврти  Душан је рођен 1308. године. Син је краља Србије Стефана Уроша III Дечанског- Св.велм.Стефан Дечанског  (1321 — 1331). Као дјечак живео је од 1314. до 1320. године у Цариграду- Константинопље, тамо се упознајући са високим слојем, племством, а такорећи поносним насљедницима Римског царства. Његово изванредно војничко умијеће је дебитовало 1329. године, када је побиједио (по први пут) босанског бана Стефана Другог (1322 — 1353). Стефан Душан се оженио Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра (1331 — 1371), и из тог брака ће добити једног сина — Стефана Уроша V.

 У српском  народном предању познат као Душан Силни, био је последњи средњовјековни српски краљ и први српски цар из династије Немањића. Имао је титулу краља од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први крунисани цар српске државе,автократор, грч. Αυτοκράτορας, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије Други . Душан је владао над новонасталим Српским царством више од 9 година до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато се често у изворима и литератури јавља и под именом „Душан Силни”.

 Након његове изненадне смрти 20. децембра 1355. године слиједи и распад српског царства.Средњовјековна војска је имала четири рода : пјешадију, коњицу, флоту и артиљерију. Како су се најважније битке одигравале на копну (са изузетком Лепанта и Харфлера), то су се највише ангажовала прва два рода Мапвојске.

Душан Немањић важи за најуспјешнијег српског средњовековног владара, као и за једног од најистакнутијих владара српских народности уопште.Под Српским народностима аутор овог фељтона подразумијева : Црногорце ,Шумадинце ,Колубарце ,Брђане ,Сремце , Бачване ,Банаћане ,Темишварце ,Славонце ,Далматинце ,Дубровчане ,Херцеговце ,Дабарске Босанце ,Семберије,Скадране ,Врачане ,Личане ,Банијце ,Кордунаше ,Драчане ,Травунце ,Косовце ,Метохије ,Македонце ,који сачињавају Српске земље истог вјерског и језичког исходишта ( прим.Д.Б.) Био је храбар, смио, амбициозан и истрајан до краја у својим намјерама, али је рана смрт у 47. години живота ставила тачку на његове планове. У данашњој Србији пројектованој у Јајцу 29.новеђбра 1943 .године носи статус националног хероја и неустрашивог, интелигентног војсковође. Душан се сматра за хероја међу данашњим Србима и ужива њихово велико поштовање.

Пјешадију су у средњовјековној Србији чинили себри, плаћеници и сиромашнији властелинчићи, који би редом добијали чинове десетара, стотинара и тисућника. Док је себре наоружавао велможа или властелинчић, друге двије врсте пешадије би саме себи куповале оружје и опрему. Пјешадинци су могли бити стријелци или би се борили прса-у-прса, а то су били тзв. људи под оружјем. У 14. вијеку су у употреби код пјешака били жичани, верижни оклопи. Од оружја би носили мачеве, копља, буздоване, сјекире и сл. Уколико би вођа очекивао напад, пјешаци би примили сву силину првог удара, а уколико би нападао — били би уведени тек после одлучујућег јуриша коњице.

Коњица је била одлучујући фактор у многим кампањама широм Европе, Мале Азије и у степама руских принчева, а најбоље је подсјетити се битака као што су Креси и Валенсија. Ту су Едвард Трећи  Плантагенет и Едвард Црни Принц и Родриго Дијаз де Вивар, Фрањо Ксавијер,Игњатије Лолоја и показали значај коњаника и њихову снагу. Коњица је наносила непријатељу најјачи удар и највише жртава у првом јуришу. У овај род војске су улазили само они који би могли да приуште коња, пажа, одговарајући оклоп и оружје, а то су, у средњовјековној Србији, били велможе и властелинчићи. Њихов оклоп је, за разлику од јефтиног верижа, био у облику велике челичне плоче која је покривала цио торзо. Руке и ноге су покривали истим плочама мањих димензија, а оне би биле повезане зглобним штитницима. То је коњанику омогућавало извјесну покретљивост.Милош Благојевић у монографији Србија у доба Немањића,Београд 1989 .године Нолит стр.34-78 биљежи  :Носили су и кациге (најпознатија је басцинет, која је својим изгледом својевремено утеривала Арапима страх у кости). Од оружја, витезови би носили дуга копља, мачеве и ређе секире.Сваком средњовековном европском државом је индиректно управљала властела; политичка, војна и економска моћ је већином припадала њима. Разлог зашто поседници нису често узимали власт из владаревих у своје руке, је или тај што су му били лојални (што је ређи пример), или зато што су имали међусобне несугласице. Та међусобна дистанцираност и нетрпељивост велможа је давала краљу моћ над њима. Међутим, да би одржао оно мало лојалности што велможе имају према њему, владар би настојао да шири своје територије освајањем, а тиме и територије властеле. Властела би била задовољна пленом, а владар би добио на угледу (као и на богатству). Једна од најважнијих улога властеле се одиграла недуго након битке код Велбужда.

Стефан Урош Трећи  Дечански је окупио војску на брдима код Велбужда) (данашњи Ћустендил) 27/28. јула, лета Господњег 6838. Повод и узрок овој бици сазнајемо из следећег историјског извора :А позавидевши злоненависник ђаво нашем добром животу, у злонарављу подиже на нас седам царева, да речем: и цара грчког Михаила и брата његовог Белаура, и Михаила цара Бугара, и Басарабу Иванка таста му, цара сумеђ (у суседству) живећих црних Татара и све господство јашко и осталу с њима господу. Сви ови су пришли на нас, хотећи по неразумљ својему, прождрети нас и земљу отачаства нашег разделити себи, у ропство њима предати…Из овога следи да је битка на Велбужду требало да разреши даљи опстанак Србије на Балкану.Према изворима, ток овог судбоносног боја је био следећи. Освајачка војска се поставила на брдима код Велбужда у раним јутарњим часовима, очекујући долазак армије Стефана Дечанског. Стефан Дечански је, у међувремену, поверио команду над армијом свом сину Стефану Душану, који се и прије показао као мудар и предузимљив војсковођа. Како Срби наизглед уопште нису долазили, главнокомандујући бугарско-византијских снага Михаило Шишман је наредио повратак у логор. Тек што су растурили бојни поредак и кренули натраг, на бок јединица Михаила су ударили Душанови коњаници, који су стигли у међувремену и чекали грешку непријатеља. Најважнију улогу су одиграли српски стрелци, који су се поставили тако да одсеку одступницу бугарско-византијске војске. Када је Михаило Шишман видео да му се армија осипа, покушао је да побегне натраг у Бугарску, али су га Душанови искусно постављени пешаци-стрелци стигли и убили у седлу.Недуго након ове победе, Душан је под утицајем и уз помоћ одане властеле из Зете отео власт свом оцу. Наиме, борба за престо није дуго трајала — Душан је опколио Стефана Дечанског у утврди Петрич. Када ју је освојио, оца је затворио у Звечан, у ком је овај умро под неразјашњеним околностима — а то је тамна страна владавине Стефана Уроша Четвртог  Немањића.Нови бугарски цар, Јован Александар, није желео сукобе са Србијом, те је ради одржавања пријатељских односа почео преговоре о том да се ороди са Немањићима. Године 1332. је, као резултат преговора, дошло до склапања брака Душана и Јелене, сестре бугарског цара. Од тада, па све до Душанове смрти, није било сукоба са Бугарском.Душан пуни војну и државну касу такозваним Стонским дохотком, који представља уговор о томе да ће Дубровник плаћати Србији 500 перпера годишње, јер му је ова уступила области Стон и Пељешац.Већ пред крај владавине Стефана Дечанског властела је јасно исказивала незадовољство мирољубивом политиком према Византији. Због тога је Стефан Душан одмах након крунисања послао бројне одреде преко границе, у Византију, да врше пљачку. Није имао другог начина да се наметне властели осим ратним победама. Због тога су успешни ратни походи били потребни не би ли се коначно наметнуо велможама као снажан и предузимљив владар. Доба за напад на Византију није могло бити боље, јер су ту некад моћну државу сад потресали унутрашњи немири и упади Османлија.Српска освајачка војска одмах бива потпомогнута Сиргијаном, одметнутим византијским војсковођом, лажно оптуженим за издају. Наиме, он нуди Стефану Душану своје услуге као војног заповедника, које овај срдачно прихвата. Након склапања овог савеза, Стефан Душан креће у напад на Византију. Један део српске војске је водио сам Сиргијан. Срби су, без велике борбе, освојили на једној страни Охрид, а на другој Струмицу. Сиргијан је заузео Костур и још нека места на источној граници данашње Албаније. Победоносна српска војска стиже и под сам Солун. Намесник овог града је имао склоности ка предаји. Солун би брзо пао да Андроник Трећи Палеолог (1328 — 1341), цар Византије, није послао извесног Сфранцеса, који се Душану представио као византијски пребег. Наиме, Сфранцес ступа у Сиргијанову службу, али га убрзо убија у заседи и бежи за Солун. Сиргијанови Грци су недуго затим почели да напуштају Стефана Душана, и да се враћају Андронику III. Видећи да без њихове помоћи не може да освоји Солун, Стефан Душан 26. августа постиже мировни споразум, али и склапа савез са византијским монархом. Србија је тим споразумом морала да врати одређене територије, али је задржала Охрид, где се налазило седиште охридске архиепископије.Још један разлог за склапање мира је упад Карла Роберта и босанског бана у северну Србију. Ови владари су желели да искористе одсуство Душанове војске у овом делу Србије и да му отму територије. Угарски владар и бан Босне нису знали да је Стефан Душан закључио мир и склопио савез са Андроником III и да им, потпомогнут византијским одредом, хита у сусрет. Када је чуо да се здружени Срби и Византинци приближавају, Карло Роберт је одустао од даљег похода. Угри су кренули да се повлаче преко Саве. Без већих окршаја, Стефан Душан је успео да поврати Мачву, али је Београд остао у рукама угарске државе.Од 1335. до 1340. године краљ Стефан Душан не води ратове. У то време, Србија је пролазила кроз кризу. Наиме, Душан је имао породичних проблема и размишљао је о евентуалном повлачењу. Такође се носио мишљу да се са својом женом, краљицом Јеленом, разиђе, јер нису имали деце. Година 1340. је била тешка, јер се краљ Душан озбиљно разболео, и све је упућивало на то да ће ускоро издахнути. Баш тај тренутак је изабрао Душанов великаш и војсковођа Хреља, да изда свог сизирена и пређе Византинцима. Овај велможа је припојио Византији Македонију, којом је управљао. Македонија је била веома значајна област, са три јака утврђена града, међу којима је најзначајнији био Струмица. Како је Хрељино издајство могло да значи да Андроник Трећи , цар Византије, спрема удар на Србију, Стефан Душан је покренуо преговоре са Млетачком републиком, у којима их је молио за помоћ у бродовима, уколико дође до рата са Византијом. Овај потез српског владара изазива посебну пажњу јер се око Србије стеже обруч, у ком је на северу опасност од Угара увек спремних за напад, а на југу Византија која нагло јача освајајући Тесалију и Епир. Међутим, у одсудном тренутку умире цар Андроник Трећи. Његова смрт је погодовала Стефану Душану, јер је она зауставила јачање Византије и омогућила територијално ширење Србије ка југу.Након смрти Андроника III, на Византијски престо је требало да дође његов син Јован Пети Палеолог (1341 — 1391). Како је он био малолетан, требало је изабрати регента који ће управљати државом до Јовановог пунолетства. За регента је требало да буде изабран Јован Шести Кантакузин (1347 — 1354), војсковођа и пријатељ преминулог цара. Али, имао је моћне непријатеље у мајци Јована Петог , царици Ани Савојској и у Алексију Апокавку, који ће касније бити изабран за регента царства. Јован Шести Кантакузин је практично протеран из Цариграда. Недуго након изгнанства, проглашава се царем, и тад избија грађански рат у Византији. Лета 1342, Кантакузин је био чак приморан да бежи из Византије, а прибежиште налази у Србији где склапа савез са Стефаном Душаном. Њих двојица заједно крећу у поход на Византију, у ком освајају Воден, Струмицу и Мелник, а враћају Тесалију и Епир. Ослабљени, Ромеји нуде Стефану Душану све градове западно од Хрисопоља (изузев Солуна), под условом да изда Јована Кантакузена, међутим Душан не пристаје на овај очајнички предлог. Године 1343, краљ Душан поново креће на Сер. Наиме, то је покушао и претходне године али је доживео неуспех. Међутим, убрзо долази до разилажења српског краља и самозваног цара Византије. Од тада, Душан осваја Кроју, најважнији град у северној Албанији.У пролеће 1344. године, Стефану Душану стиже вест о уништењу флоте емира од Смирне, и да ће око три стотине Агарјана проћи кроз Тракију. Тад решава да их пресретне и уништи. За тај посао је одредио војсковођу Прељуба, коме је доделио известан број коњаника. Душанов војсковођа је опколио Турке на једном брду недалеко од Стефанијане. Како није могао да са тешко оклопљеном коњицом јурне уз стрмине брда, наредио је да војници сјашу. У томе се крила кобна грешка. Наиме, лако оклопљени, бржи и окретнији Турски војници су се сјурили низ брдо, прошли војнике и узели им слабо чуване коње. Са коњима, Турцима није било тешко да поразе несрећне Душанове ратнике. Међутим, тај пораз није омео даља Душанова освајања и он 1345. године заузима напокон Сер, након чега се проглашава за цара Срба и Грка.Како је Душан био заузет војевањем у Босни и опсадом града Бобовца, то је искористио Јован Шести Кантакузин да уз помоћ Сулејмана, сина емира Орхана Првог  (1326 — 1362), а брата будућег султана Мурата Првог (1362 — 1389), и око двадесет хиљада његових Османлија осигура своју власт над Солуном и да од Стефана Душана преотме и освоји неке градове у јужној Македонији.Како је српски цар и сам намеравао ускоро да нападне Цариград, долази у контакте са емиром Орханом и преговара о женидби Орхановог сина са његовом кћери, стога му Орхан шаље богате дарове и своје посланство, које је напао, похарао и погубио деспот Нићифор из Кантакузиновог табора. Уз помоћ својих плаћеника, Турака Османлија, Јован Шести Кантакузин заузима град Бер. Пад Бера Србима је доста тешко пао, јер је то била снажна тврђава са добрим гео-стратегијским положајем, као и са позамашном посадом од хиљаду и пет стотина коњаника (српских витезова и немачких плаћеника). У паду Бера, значајну улогу је играла и издаја грчког становништва. После губитка овог града, Срби увиђају да међу грчком популацијом у царству има све више притајених симпатизера Јована Кантакузина; чак је и постојала једна група грчких племића у Скопљу која је отворено позивала Кантакузина да му предају град. После Бера, пали су и Воден, Острово и Нотија, након чега Кантакузин креће у поход на Тесалију. У оквиру те кампање, прво је наишао на Сервију (Србицу), град на улазу у Тесалију. Ово утврђење било је тешко освојиво, на врху гребена са троструким бедемима. Душанов истакнути велможа Прељуб је успео одбранити град са само пет стотина бораца, мада је грчко становништво било спремно да одмах град преда Јовану Кантакузину.

Након што је сазнао за став грчког вишег слоја у Скопљу и за пад Водена, Стефан Душан се појавио усред зиме, када му се противници нису надали, са довољно снажном војском пред капијама Солуна, чиме је изненадио Византинце и натерао их на преговоре. Испред Солуна састала су се три цара : српски цар Стефан Душан, и два византијска монарха Јован Шести Кантакузин и Јован Пети Палеолог. Душан је од Кантакузина захтевао да му врати освојене градове, а Јован Палеолог је предложио Стефану Душану заједничку војну акцију против незаконитог самозваног цара Јована Кантакузина, што је овај и прихватио. Душан је прво повратио Воден и Бер, након чега Јован Палеолог осваја Једрене и већи део области сина Јована Кантакузена, Матије (1354 — 1383). Матија се повлачи у утврђење у коме је требало да се одржи док му отац не пошаље помоћ. Она се састојала од десет хиљада османлијских лаких коњаника, које је Јован Шести Кантакузин „платио“ давањем града Цимпе на Галипољу њима на управу. Млади цар Јован Пети тражи помоћ од цара Душана и бугарског Јована Александра, коју и добија. Године 1352, неочекивано долази до окршаја код Димотике између османлијских плаћеника и српских, бугарских и ромејских савезника, који су претрпели један од најтежих пораза у овом рату. Последица овог дебакла је учвршћивање Турака на Балкану. Стефан Душан је увидео опасност од Турака по Европу, те је од папе затражио титулу капетана крсташког рата који ће папа Иноћентије Шести  подићи против Турака. Скривени циљ овог предлога је освајање Цариграда. Заузврат, нуди папи унију са католичком црквом, чиме је хтео да се осигура од напада других католичких земаља, нарочито Угарске.Папа прихвата овај предлог, али за капетана поставља Лајоша Првог  Анжујског, краља Угарске. Лајош свој положај користи не за подизање крсташког рата, већ за узнемиравање Србије.У јеку ових бурних догађаја, и са неоствареним и недовршеним плановима, Стефан Урош Четврти  Душан умире (узрок смрти је непознат), остављајући своју велику државу која још није била довољно стабилна да би могла да се носи са немирним временима која су долазила.Једно од обележја Душанове владавине била је и обимна законодавна делатност“. Издат је велики број повеља. Још за вријеме Душановог краљевања на српски језик је преведен Синтагмат Матије Властара који представља правну енциклопедију насталу 1335. године. По ондашњим схватањима Душан је са добијањем царске титуле добио право да поставља законе општег, универзалног карактера.Смисао свог законодавног рада Душан је покушао да објасни у уводној повељи првог дјела Законика гдје се види да крајњи циљеви нису само овоземаљски, него објављивањем праведних закона, који извиру из православне вјере владар држави обезбеђује мир и побожан живот, а тиме и пут ка спасењу свих људи којима влада. Први дио Законика проглашен је 21. маја 6857. (1349) године, другог индикта у Скопљу и састоји се од сачуваних 155 чланова.Други дио објављен је 6862. године и седмог индикта, који одговара времену од 1. септембра 1353. године до 31. августа 1354. године. Уопштавањем, обично се пише да је допуна објављена 1354. године. У другом дијелу је сачувано 66 чланова. Састављачи нису познати, а вјероватно су потицали из круга дворјана чија је служба била повезана са судством.

Оригинал Законика није сачуван и познат је само на основу рукописне традиције. Садржај Законика је разноврстан и настоји да обухвати готово све области живота, али је појединим областима посвећена различита пажња — Србија је иза себе имала дугу правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане. У Законику нису дословно понављане, а ни укидане старе законске одредбе. Ти закони представљали су највећи ауторитет и на њих се Душан позива у својим прописима. Првих 38 одредаба односи се на цркву и ту се регулишу углавном актуелни проблеми односно оно што се тицало положаја и дјеловања цркве и њених служитеља у конкретним условима Душанове државе. Група од наредних 25 чланова се односи на властелу. Овде Душан и његови законодавци нису располагали општим законским текстовима на које би се могли угледати. Постојао је само низ појединачних правних аката настао у дугом временском периоду, а односи између владара и властеле углавном су регулисани прописима обичајног права. У осталим дјеловима Законика примјетно је мање груписање чланова, али не и излагање по неком одређеном систему који је примијетан у првом дијелу Законика. У систему казни властела је била повлашћена у односу на друге слојеве друштва. Недостатак одредаба које се односе на грађанско-правну проблематику објашњава се тиме што је ова област била обрађена у Закону градском (дијелу Номоканона), Земљорадничком закону и Закону цара Јустинијана. Душанов Законик прије свега бавио проблемима из кривичног права.На обликовање Законика огроман утицај је имало византијско право. То се најбоље огледа у начелу законитости које је пренијето из византијског права. Ово начело прописује се у више чланова. Питање је коликог је утицаја ово начело имало у пракси.Душанов законик у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана ,уз Законоправило светог Саве, је најважнији закон (устав) средњовјековне Србије. Душанов законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима цар Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права.Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са дјеловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника.Проглашење царства неминовно је водило промјенама у црквеној организацији. Прије узимања царске титуле Душан је морао да уздигне српског архиепископа на ранг патријарха и архиепископију на ранг патријаршије. У оквиру Душанове државе налазиле су се територије простране Српске архиепископије, Охридске архиепископије и бројне територије под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. На челу Охридске архиепископије био је архиепископ Никола који је добро сарађивао са српским владарем и који је учествовао у церемонији Душановог царског крунисања.Први српски патријарх био је Јоаникије, а његова титула је била формулисана по узору на царску и гласила је патријарх Србљем и Грком. Такође су епископије уздигнуте на ранг митрополија. Цариградска патријаршија је одмах реаговала тако што је осудила ове промјене. Разлог је вјероватно било смјењивање архијереја које је раније поставио цариградски патријарх.Противљење овим промјенама достигло је врхунац 1350. године када је цариградски патријарх Калист донио одлуку о изопштењу српског цара и српског патријарха, што је довело до црквеног раскола. На освојеним византијским територијама забиљежено је да је смијењено више архијереја, али на њихова мјеста нису дошли Срби, већ углавном Грци који су били спремни да признају нову власт.У литургијама су се морали спомињати српски цар и српски  патријарх.Под српском влашћу се налазило и једно од најзначајнијих средишта православне духовности, Света гора, која је под српску власт дошла 1345. године. Пошто је Душан хтио да што пре уреди односе са Светогорцима, послао је на Атос свог логотета Христа са задатком да у Кареји преговара са светогорским протом и његовим сабором. Новембра 1345. издата је општа хрисовуља краља Стефана Душана свим светогорским манастирима. Монаси су се обавезали да ће у својим молитвама спомињати српског владара што је заправо значило признавање његове власти. Душан је прихватио њихов услов да се на првом месту помиње име византијског цара. Српски цар је гарантовао дотадашњу аутономију Светој гори и дао јој низ економских повластица, а многим светогорским манастирима даровао је поседе. Нарочиту пажњу је посветио српском манастиру, Хиландару — Хиландарци су чешће него у претходном периоду долазили на чело светогорске заједнице. Нова српска власт донијела је мир и сигурност посједима светогорских манастира.У свом Законику, Душан наглашава своју улогу заштитника цркве и наглашава њену самосталност. У Законику се види Душанова брига да се успостави равномерно организована мрежа парохија у селима и градовима. Он се бринуо и о појединачним црквама и манастирима од Јерусалима и Синаја на истоку до Барија на западу.

Поред православног становништва, у Српском царству је живио и извјестан број католика, пре свега у приморским градовима од Котора до Љеша. И на Душановом двору је било католика (службеници из Котора и Дубровника, најамници, посланици, гости). У средишњим областима српске државе католика је било у рударским и трговачким насеобинама које је Душан обухватио својим Закоником. Они су могли имати своје свештенике (ово се подразумевало, па се у Законику посебно не одређује), али је било изричито забрањено да преобрате православног верника у католицизам.Није забиљежено да су се католички трговци жалили због вјерске угрожености. Највиши степен аутономије имали су католици у приморским градовима.Као и његови претходници, и Стефан Душан је развио широку ктиторску дјелатност. Прво се побринуо за манастире у којима су били сахрањени његови родитељи. Манастиру Бањска( мјесто гдје су Арнаути напали Србе прије двије године )  , задужбини краља Милутина, гдје је била сахрањена његова мајка, Душан је потврдио раније посједе и дао више нових села. После царског крунисања још једном је обдарио овај манастир. Много више пажње посветио је Дечанима, задужбини свога оца. Манастир је грађен осам година (1328—1335), па је сигурно да је Душанов удио у подизању овог манастира био велики.Између 1337. и 1339. године Душан је тешко оболео, па се завјетовао да ће, ако преживи, подићи цркву и манастир у Јерусалиму. У Јеруслаиму је постојао српски манастир посвећен Светом арханђелу Михаилу, али је опште уверење да је овај манастир подигао још краљ Милутин. Овај манастир је уживао приходе од Стонског дохотка који су српским владарима плаћали Дубровчани. Српских монаха је у Душаново време било и у Богородичином манастиру на Синају.Постоји сумња да ли се Душан звао и Урош, али према Смиљи Марјановић-Душанић постоји пет повеља у којим у интитулацији за Душана пише „Стефан Четврти ”. Изузимајући ове Душанове повеље, нема другог познатог случаја да је неко од Немањића, то јест њихових писара уписао уз „титуларно име Стефан” неки редни број (први, други и слично). Поред тога Душан није четврти Стефан у низу владара, или краљева, из породице Немањић. У његовим повељама Душан је уписивао да је његов отац „Урош Трећи ”. Због тога, Душанић-Марјановић примећује да је најједноставније објашњење да се претпостави да је изостављено Душаново име Урош у тих пет повеља и да интитулација треба да буде „Стефан [Урош] Четврти”. Она напомиње и да на једној Душановој повељи из 1355. стоји печат на коме пише „Стефан Урош краљ по милости Божјој све српске земље”, али се претпоставља да је из неког разлога тај печат замењен, то јест да је то печат Милутина, или Уроша Другог.Према Ћирковићу и Ферјанчићу Степан Други (Четврти ) „већ 1326. године“ додао је Хум у своју титулу и писао да је „кнез Хумске земље”. Тo је погрешно. Они су грешком спојили писање Трогирана, који су Степана Другог (Четвртог ) средином 1326. назвали „кнезом хумске земље” (terrae Chelmi comiti),са титулом „бана” коју је користио владар Босне, али у којој није уписивано да је „кнез”. Бан Степан Други (Четврти ) већ око 1323. у својој титули уписивао је и „Хум”, као дио своје државе.[ Око 1326. у ћириличним повељама писало је: „бан Степан, син господина бана Степана, по милости Божијој господин свим земљама босанским и Соли и Усоре и Доњим Крајима и Хумске земље господин”.У његовим латинским повељама писало је: “Stephanus Dei gratia banus Bosne, Sale, Uzore ac dominus generalis tocius terre Chelmie.”Из повеље око 1323. године у којој се бан Степан назива баном и господаром Хума изгледа да је тада почео да шири своју власт на то подручје, а писмо из Трогира у коме бана средином 1326. године називају кнезом хумске земље показује да је до тада стварно држао један део Хума.

 Ферјанчић и Ћирковић су написали да је босански бан издао повељу 1329/30. у којој описује да се борио у Рашкој и да му је његов властелин препустио коња, а да је бана тако „спасао”.Према бановој повељи о којој се овде говори, у неком сукобу у „Рашкој” банов коњ је убијен, а када му је његов властелин дао другог коња и тај је био „исечен до смрти”. Мишљење Ферјанчића и Ћирковића да је повеља из 1329/1330. је сумњиво. Већина истраживача повељу у којој се спомиње банов убијени коњ ставља у 1351. године. Исту повељу Лела Накаш је објавила и у завршном дијелу повеље пише да је њу бан издао 1351. године, али Накаш је претпоставила да је бан повељу издао раније „око 1331. године”, то јест да је банов писар грешком умјесто знака за 30 уписао знак за 50.Неки остављају могућност да је повеља написана 1331. или 1351. године, односно да описује сукоб који се догодио закључно са 1331. годином, или са 1351. годином негдје у Рашкој.Према Јечменици, Душанова посета Дубровнику није била пре 14. маја 1331. године,а Ферјанчић и Ћирковић су писали да је Душан био у Дубровнику од 10. маја 1331. године.Позив Дубровчана Душан је искористио да затражи од Дубровчана да врате драгоцености његовог човека (Пурић), које су Дубровчани самовољно држали. Са друге стране, Душанову посјету Дубровчана су искористили и да траже да се плате дугови око украдених тканина код Св. Срђа, а Душан је обећао да ће да плати дугове, али то се није десило.

 Према писању Ћирковића и Ферјанчића побуњеници “су једне среде, било је то 21. августа 1331. године тајно из Скадра кренули ка Неродимљу, двору” у коме је Душанов отац краљ Урош III боравио. Као почетак побуне Ћирковић и Ферјанчић су одабрали 21. август 1331. године јер су израчунали да је тада била среда, а према писању у Даниловом зборнику преврат је извршен у сриједу. “… И када је свитао дан среда, ставши посред горе Прозрака, разредише се који ће од њих са које стране поћи са својим војницима.”[83] Прозрак је гора код Неродимља,[84] Свитање 21. августа је пре 06:00.[85] Пут од Скадра, преко Дања и Призрена до Неродимља је био дуг око 140 километара.[86] Душанова побуњеничка војска то није могла прећи од поноћи у среду 21. августа 1331. године до око 06:00 истог дана, или за око 6 сати. Коњ у галопу се може кретати брзином од 20 до 60 километара на сат, али таквом брзином коњ може прећи до око 3 километра, али не и око 140 километара.То ноћно путовање побуњеника од Скадра у августу 1331. године могло је бити само брзином коњског каса, а то значи најбрже око 20 километара на сат. Тако је требало најмање око 7 сати за прелазак пута дугог око 140 километара. Брзина кретања око 20 километара на сат коју постижу данашњи коњи у касу можда је претјерана за наоружане побуњенике на коњима у августовској ноћи 1331. године. У средњем вијеку, просечно коњаници су прелазили 50 до 60 километара дневно.Дакле, у августу 1331. године Душанови побуњеници су морали кренути дан пре описаног “свитања у среду” на Прозраку када је почео завршни јуриш побуњеничке коњице на двор краља Уроша Трећег . Тако да писање Ћирковића и Ферјанчића да су побуњеници кренули у среду 21. августа 1331. године није тачно. Прине ће бити да су кренули у сумрак у неки августовски уторак, можда и 20. августа 1331. године.Према Цамблаковом Житију Дечанског као дан смрти његовог тела бележи се 11. новембар,,али постоји мишљење да је умро 13. новембра и да је дан сећања на њега пренет у 11. новембар јер се 13. новембра слави свети Јован Златоусти у чијој сјени би био Дечански као светитељ.О одласку Кантакузина из Душановог логора Григорим је писао: ”A док је почињало пролеће … После тога прошло је мало дана и цар [Јован Кантакузин], подигавши своју пратњу, изађе тобоже у лов и неку шетњу ради одмора и царске забаве. И још није прошло ни три дана a [Јован Кантакузин] веома убрзавши кретање сасвим без муке уђе у Верију, пошто су га становници Верије потпуно прихватили са великим одушевљењем и радошћу”. Завршавајући опис тог догађаја Григориј је написао: “Желео је дакле [Душан] да покрене рат против њега [Јована Кантакузина] и да почне отворену борбу, али уплашен да се, ако сам први раскине заклетве, не огласи јавно као противник Божји и тако постане пример велике несреће и одмах предмет људског подсмеха, задржа се на садашњем стању, … Јер, од обојице међусобним заклетвама потврђен споразум предвиђао је да међусобно један другом неће бити на сметњи за било какав успех који би их међусобно раздвојио, него да ће увек остати у ненарушивим међама вечног пријатељства. И да дозволе Ромејима подложним градовима да увек приђу коме би хтели, било споразумом било опсадом једног, или другог и да један другом не буде на сметњи.”Један грчки запис из рукопис из 14. вијека светогорског манастира Св. Дионисија биљежи да је кир Нићифор Исак, севастократор Србије, освојио Берат 6851. (1342-43) године 11. индикта. На псалтиру писаном за Бранка Младеновића, пише „у лето 6854. [1345-46] године III индикта … дане … краља Стефана и његовог сина краља Уроша“ освојени су градови Костур, Белград (Берат) и Канина.Уписани Трећи индикт одговара 6858. (1349-50) години, а не 6854. (1345-46) години. Цијело датовање у запису у псалтиру писаном за Бранка Младеновића може бити погрешно јер је противрјечно са претходно наведеним записом из светогорског манастира Св. Дионисија да је Берат освојен 6851. години и 11. индикту, то јест 1342-43. години, а Костур и Канина (која је око 4 километра југоисточно од Валоне), освојени су према запису исте године. Новаковић је објавио једну повељу краља Душана о потврди права за становнике Кроје коју је издао у јуну 11. индикта 6851. године, или јуна 1343. године, када је тај град био под влашћу краља Србије.Кантакузин је оптуживао Апокавка да је слао скупе поклоне Душану, краљици Јелени и “свим” српским великашима који су били уз Душана у намери да их приволи на савез за регентством Јована Петог .Душанов син, Стефан Урош Пети помиње свог оца са поштовањем. Он није покушао да се помири са Цариградском патријаршијом што би неумитно значило осуду Душанових поступака. Таква иницијатива потекла је 1368. од деспота Угљеше. На територији његове области обновљена је јурисдикција Цариградске цркве. Тада је сигурно дошло до осуде појединих Душанових поступака. Коначна иницијатива за измирење цркава потекла је од кнеза Лазара Хребељановића  1375. године. Неколико података из тог времена показује да је Српска црква прихватила гледиште Цариграда о нелегитимности Душановог уздизања на царски положај и проглашавању патријаршије. У наредним деценијама, за вријеме постојања српске средњовековне државе, није забележено постојање култа цара Душана. У званичној владарској идеологији цар се није величао, чак се није ни помињао, али његов ауторитет није опао у свјетовним круговима и осликавао се на многе начине. Тако је повеља Стефана Душана из 1349. Дубровнику постала узор за све касније уговоре, а одредбе ове повеље сматране су неприкосновенима, док су Дубровчани својим угледним гостима ласкали тиме што су им стављали до знања да у град улазе на иста врата на која је ушао цар Душан.По обнављању српске државе у 19. вијеку наглашаван је континуитет са српском средњовјековном државом која је своје најсјајније тренутке доживјела за вријеме цара Душана. Славна прошлост изгледала је као јемство блиставе будућности. Код српске интелигенције и грађанства у Угарској појавили су се амбициозни политички програми чији је циљ, по речима Јакова Игњатовића, био да се ослободи српски народ у Турској и да се обнови српска држава, Душаново царство. Снажењу националног култа цара Душана допринио је и Игњатовић својим дјелима Душан, српска слава (1862) и Мисли о српском народу (1854—1855)Ослањајући се на Рајићево дјело он је обликовао Душанов лик према идеалима свога времена. По њему су Турци, а не Византија били главни Душанов противник.

Обнова Душановог царства стећи ће своје мјесто и у политичким програмима Кнежевине Србије са Начертанијем Илије Гарашанина. У многим круговима Срба како у Кнежевини Србији тако и у турском и аустријском царству обнова Српског царства сматрана је за највиши идеал српске политике све до данашњих дана .

                  ( наставиће се )