Црква Богородице Перивлепте – Ναός Παναγίας Περιβλέπτου је православна црква у Охриду. Посвећена је Пресветој Богородици, са нагласком на прослављању њене свевидљивости. Подигнута је 1295. године, за вријеме византијске власти у Охриду, а ктитор је био великаш Прогон Згур. Дограђена је 1365. године, за вријеме српске власти у Охриду. Након успостављања османске власти и претварања оближње ми катедралне цркве Свете Софије у џамију, црква Богородице Первилепте је почела да служи и као нова катедрална црква Охридске архиепископије. Усљед претварања старе цркве Светог Пантелејмона у џамију, мошти светог Климента Охридског пренијете су управо у цркву Богородице Перивлепте, која је од тог времена почела да се назива и црквом Светог Климента. Његове мошти су касније враћене у обновљену цркву Светог Климента и Пантелејмона, након чега се за цркву Богородице Перивлепте поново усталио њен основни назив.Ктиторски натпис на грчком језику изнад западног улаза нартекса каже да је цркву 1295. године подигао византијски аристократа, Прогон Сгур, рођак цара Андроника Другог Палеолога, за вријеме охридског архиепископа Макарија.Ἀνηγέρθη ὁ θεῖος καἱ πάνσεπτος ναὸς οὕτος τῆς πανυπεραγίου δεσποίνης ἡμῶν θεοτόκου τῆς περιβλέπτου. διὰ συνδρομἢς κ(αὶ) ἐξόδου καρίου Προγόνου τοῦ Σγούρου μεγάλου. ἑταιριάρχου κ(αὶ) τῆς αυζύγου αὐτοῦ κυρ(ᾶς) Εὐδοκίας κ(αὶ) γαμβροῦ τοῦ κρατίστου κ(αὶ) ἁγίου ἡμῶν αὐτοκ(ράτορος) βασιλέως. ἐπὶ τῆς βασιλείας τοῦ εὐσεβεστάτου βασιλέως κ(αὶ) αὐτοκράτορος Ρωμαίων Ἀνδρονίκου τοῦ Παλαιολόγου κ(αὶ) Εἰρήνης τῆς εὐσεβεστάτης αὐγούστης. ἀρχιερατεύοντος δὲ Μακαρίου τοῦ παναγιωτάτου ἀρχιεπισκόπου τῆς πρώτης Ἰουστινιανῆς κ(αὶ) πάσης Βουλγαρίας ἐπὶ ἔτους ͵ϚΩΓ ἰνδ(ικτιῶνος) β’.- Подиже се овај божанствени и свети храм Пресвете Богородице Перивлепте, уз помоћ и трошак господина Прогона Сгура, великог етериарха, и његове супруге, госпође Евдокије, зета нашег моћног и светог самодршца Ромеје Андроника Палеолога и благочестиве му супруге Ирине. При архијерејству Макарија, свесветог архиепископа Јустинијане Приме и све Бугарске, године 6803, индикта другог .Године 1365. на сјеверној страни, и неизвјесно када на јужној страни олтара, дозидана су два параклиса. Изнад врата северног крила налази се још један грчки натпис који цитирамо изворно :

Ἀνηγέρθη καὶ ἀνιστορίθη ὁ θεῖος καὶ πάνςεπτος ναὸς. τοῦ ἐν ἁγιοις πατρὸς ἡμῶν ἀρχιεπισκόπου Κωνσταντινουπόλεως Γρηγορίου τοῦ θεολόγου. διὰ συνδρομῆς καὶ ἐξόδου τοῦ πανιεροτάτου ἐπισκόπου Διαβόλεως Γρηγορίου ἢτοι Σελασφόρου. ἐπὶ τῆς βασιλείας Στεφάνου τοῦ Οὐρέσι. ἀρχιερατεύοντος δὲ τῆς πρώτης Ἰουστινιανῆς τοῦ πανιερωτάτου ἀρχιεπισκόπου Γρηγορίου. ἐπὶ ἔτους ͵ϚΩΟΓ ἰνδ(ικτιῶνος) ιγ’.

Подиже се и исписа= фрескописа  овај божанствени и свети храм нашем светом оцу архиепископу константинопољском Григорију Богослову уз помоћ и трошак преосвећеног епископа Деволског Григорија, то јест Селасфора, у вријеме царевања Стефана Уроша, при архијерејству Григорија, преосвећеног архиепископа Јустинијане Приме, године 6873, индикта 13-ог.

Након османског освајања и уништења цркве Светог Пантелејмона, мошти Светог Климента Охридског пресељене су у цркву Пресвете Богородице Перивлепте. Црква је од тада постала позната и као црква Светог Климента или Велика црква по узору на Велику Лавру на Светој Гори Атонској . Након што је црква Свете Софије претворена у џамију, црква Пресвете Богородице Перивлепте постала је катедрални храм Охридске архијепископије, а након њеног укидања, 1767. године, Охридске митрополије. У њу су пренијете и црквене утвари Свете Софије, као и велика збирка светоотачких књига, која није сачувана. Поред цркве изграђени су манастирски конаци и архијерејски двор, који је изгорио 1862. године.Црква има основу византијске куполне цркве са уписаним крстом. Купола над наосом подупире се на четири слободна стуба, а слијепа купола над нартексом на четири пиластра. Зидана је од камена, седре и опеке, а њиховом комбинацијом подигнуте су различите декоративне површине (меандар, шаховско поље, рибља кост). Овај начин зидања има узоре у црквама византијске престонице Константинопоља= Цариграда , но црква Богородице Привлептос, како и неке друге у Македонији, указују и на непосредни утицај градитељства 13. вијека у Епиру. Архитектонски, црква веома подсјећа на Црвену цркву у Вургарели, у Епиру. Неки истраживачи сматрају нарочито наш најпознатији научник антике и раног средњовјековне Никола Вулић – Врачанин „да су обе цркве дело једних истих мајстора.Фреске у цркви су дело зоографа Михајла и Евтихија, који су оставили свој печат широм Србије и данашње Северне Македоније (тада средњовековне Србије). Осликане су у складу са стилом периода ренесансе Палеолога.Фреске северног, јужног параликса и отвореног трема храма завршене су 1365. године. Те године је господар охридске области Вукашин Мрњавчевић постао краљ и савладар српског цара Стефанa Урошa Пети зван још и Цар Урош Нејаки . Тада је на челу охридске архиепископије био Григорије Други, Вукашинов сарадник и инспиратор Маричке битке. Цар Душан издао је цркви повељу, којом јој је приложио нека села око охридског језера.

Црква има и фреске краља Вукашина и цара Уроша, заједно са синовима намесника градског севастократора Бранка Младеновића – Гргура и Вука.

Царске двери у цркви из средине 16. века дело су врхунске уметничке радионице са простора Охридске архиепископије. Оне се данас налазе у Националном историјском музеју у Софији. Остала дела исте радионице су царске двери цркве Светог Пантелејмона, двери у цркви „Големи Свети Врачи“ – сада на иконостасу цркве Пресвете Богородице Перивлепте, двери непознате цркве у Охриду – данас у Народном музеју у Београду, двери у цркви Светог Николе, у прилепском селу Кореница, двери у цркви Светог Ђурђа у Горњој Влашкој, махали у Охриду и двери у цркви Светог Николе у струшком селу Присовјани.

Црвена црква је средњовјековна црква која се налази у близини села Вулгарели, 56 км североисточно од Арте, на јужној падини планине Џумерка. Црква је архитектонски идентична са Богородице Перивлепта у Охриду, што индиректно указује да су их градили исти мајстори.

Поречки манастир се налази поред села Горњи Манастирец област Порече, у близини Македонског Брода, Сјеверна Македонија. Посвећен је Рођењу Пресвете Богородице и задужбина краља Милутина.Почетком 20. вијека, као и област Порече, становништво Горњег Манастиреца је било наклоњено српској народној замисли, па се мјесно становништво изјашњавало Србима. Поречки манастир је центар српске културно-просвјетне дјелатности на том простору и веома важан за српски народ.Порече је у састав српске државе ушло године  1282. освајањима краља Милутина Немањића па је локално предање оснивање поречког манастира у Манастирцу везало за овог владара. Након пада под Турке у 14. вијеку, Порече је дијелило судбину некадашњих српских посједа на југу. За вријеме Пећке патријаршије долази до извјесног побољшања стања хришћана што се види по обнови цркава у време постојања патријаршије у селу Ковчу и Требину. Сеоба Срба изгледа да је захватила и ове области пошто су све до почетка 20. вијека остала предања о запустењу и сеоби неких породица и читавих села на сјевер.Центар српске културно-просветне дјелатности је био Поречки манастир, обновљен 1846. од стране самих Поречана, тада је поред манастира отворена и српска школа. Игуман манастира је по правилу биран из свештеничке породице села Грешница. Народни збор окупљен око манастира бирао је два три старатеља односно тутора манастира. На збору су села представљали свештеници, виђенији домаћини и старци. Одлуке збора пред манастиром биле су обавезне за све Поречане.Манастир је био културни центар у овом региону,који обухвата средишњи дио слива ријеке Треске.

У мјесту је радила српска народна школа између 1873-1889. године.Поново је отворена 1895. године са доласком младог учитеља Цветка Петровића, родом из Мачве. Петровић је радио при манастиру двије године, током којих се доказао као велики национални радник, који је тајно радио на отварању српских школа али и описмењивао старије људе.

Манастир Светог Николе у Псачи се налази 14 км од Криве Паланке код истоименог села у Сјеверној Македонији.Подигао га је српски великаш кнез Паскач, или његов син севастократор Влатко, који је овај храм 1358. године приложио манастиру Хиландару као метох . Паскач је био господар области Страцина (то је сада село између Куманова и Криве Паланке), у којој се налазило село Псача. Влатко је високи чин у српском царству стекао женидбом са Владиславом, из савладајуће династије Мрњавчевића.

Црква је довршена око 1354. године и значајна је по реалистичним приказима краља Вукашина (краљ савладар 1365—1369, самостално 1369—1371) и цара Уроша (1355—1371) у савладарском односу[

Манастирски живопис је проучен и фотографски снимљен јуна 1914. године, од стране српског академика Љубомира Стојановића и групе српских научника.Манастирска црква је првобитно имала основу издуженог уписаног крста са једним кубетом изнад средишњег дијела цркве и припратом над којом се налази још једно кубе, док је кров направљен од камених плоча.Кубе је касније уклоњено, тако да сада манастирска црква више по облику подсјећа на тробродну базилику, него на цркву са основом издуженог уписаног крста.До данас је делимично опстао првобитни архитектонски изглед цркве и њен живопис ,рађен између 1365. и 1371. године који се одликује финим детаљима и композицијама блиским животу. Посебно се истичу веома реални портрети ктитора и његове породице на којима су представљени:кнез Паскач,кнегиња Озра,Севастократор Влатко,Влаткова супруга Владислава

три сина Влатка и Владиславе (Стефан, Урош и Угљеша а са историјске стране су значајни прикази ктиторових суверен краља Вукашина

цара Уроша приликом чијег је представљања, Вукашин јасно представљен као савладар са Урошеве десне стране, што сведочи о владарској хијерархији у Српском царству Када је 1927. године у Београду одржан конгрес Византолога, у великој свечаној сали Универзитета, као зидни декор постављене су и копије фресака из манастира Псаче, са ликовима Мрњавчевића — Марка и Вукашина.

Поред реалних приказа историјских личности, у живопису се истичу прикази из живота Светог Николе, као и композиције Богородичина смрт и Причешће апостола.Угљеша Влатковић (рођен око 1359, умро после 1427) био је српски великаш са краја 14. и почетка 15. вијека, који је имао титулу кесара и владао облашћу око Иногошта данас Сурдулице, Врања и Прешева.Његов дједа, кнез Паскач и његов отац, севастократор Влатко, били су великаши Душана Силног, који су владали тим предјелима, око данашње границе између Републике Србије и Републике Сјеверне Македоније, укључујући и жупу Славиште. Њихова задужбина је манастир Псача са црквом светог Николе, подигнут око 1354. године, код истоименог села, недалеко од Криве Паланке. Његов живопис потиче са краја седме деценије 14. вијека, а један од дјечака представљених на ктиторској композицији, могао би бити Угљеша.

Угљеша је још као дечак добио титулу кесара од цара Уроша, али су га, после очеве смрти, из већег дијела његових земаља истиснули његови суседи, браћа Дејановићи . Он је, вероватно после битке на Ровинама 1395. године и пропасти државе Дејановића и Мрњавчевића, успио да поврати очеве посједе и признао је врховну власт османског султана. Почетком 14.вијека, Угљеша је поклонио једну цркву светогорском манастиру Хиландару.Није познато да ли је учествовао у Ангорској бици, али се зна да се прикључио, са својом војском, снагама које је у септембру 1402. године, Бајазитов син Сулејман упутио у Србију. Њихов задатак био је да се придруже снагама Бранковића и спријече повратак Стефана Лазаревића у земљу. Недалеко од манастира Грачанице на Косову код Трипоља, дошло је 21. новембра до тзв. Грачаничке битке, између Лазаревића и Бранковића. Кесар Угљеша је, као дио османских снага, био упознат са њиховим ратним планом, о чијим детаљима је прије битке известио Стефана Лазаревића Поред тога, он је на почетку саме битке прешао на Стефанову страну, тако да је својим активностима значајно допринио побједи Лазаревића. Као награду за његово држање, деспот Стефан му је потврдио власт над областима које је држао његов отац и оне су ушле у састав Стефанове државе.Током наредних година, Угљеша је био вјеран вазал и сарадник Стефана Лазаревића, а са својим снагама је уз њега учествовао и бици код Космидиона 15.06., током османског грађанског рата.Византијски извори га помињу као дио српске делегације која је пратила деспота Стефана, током његовог боравка у Цариграду, непосредно након битке, на позив византијског цара Манојла Другог .

Његове области, као рубне области тадашње Србије према османским територијама нашле су се на удару Бајазитовог сина Мусе, који је 1412. године преко Чемерника упао у државу Стефана Лазаревића. Он је опустошио Врање и напао Ново Брдо, а сам Угљеша се повукао и једва спасао.После Стефанове смрти 1427. године, његов биограф и сарадник Константин Филозоф је прешао на двор кесара Угљеше и на њему је живео неко време.Угљеша је имао сина Стефана, који преминуо око 1400. године и сахрањен је манастиру Љубостињи.

Журчевски манастир је средњовјековни манастир у области Железника у југозападном дијелу Северне Македоније. Манастир се налази у близини села Журче, отуда и име. До њега води асфалтни пут дужине 3 км од села.Некада је у манастиру била развијена просвјетна и књижевна делатност, тако да је постојала библиотека у којој се стварала богослужбена литература, а библиотека је имала и улогу школе.Првобитна манастирска црква подигнута је 1121. или 1122. године. Познато је да цркву никада нису запалиле османске власти. У данашњем облику подигнута је и осликана 1617. године, док је припрата на западу проширена и осликана 1622. године. У првим деценијама 19. вијека у оквиру манастира изграђени су конаци. Међутим, они су порушени 1895. године, а око 1900. године манастир је потпуно напуштен. Нови конаци су изграђени после Првог свјетског рата и данас су у добром стању.Основни подаци о историји манастирске цркве посвећене Светом Атанасију налазе се у оба сачувана натписа. Први је исписан изнад улазних врата и из њега се сазнаје да је данашња црква подигнута 1617. године за вријеме игумана и јеромонаха Јосифа, а као ктитор се помиње Петко Веловић из Битоља. Натпис такође показује да је осликавање цркве почело у мају, а завршено у августу 1617. године. Други натпис је веома обиман и исписан је у отвореном трему око куполе. Познато је да је трем обновљен и живописан 1622. године, трудом игумана и јеромонаха Исаиа Венетића, као и православних хришћана.

Црква је једнобродна грађевина правоугаоне основе, са петоугаоном апсидом у задњем дијелу окренутом ка истоку. Објекат је полулучно засведен и једини улаз је фронтално окренут према западу. Испред улаза је отворени трем засвођен слимепом куполом постављеном на четири дрвена стуба. Дрвени стубови су међусобно повезани полукружним луковима, а прелаз са квадратне на кружну основу куполе изведен је уз помоћ привесака. Овако проширен трем је јединствен у региону Демир Хисара, а чини храм реткост и шире.Живопис има значајно мјесто у развоју српског познијег црквеног сликарства Поред ликова и композиција типичних за многе цркве краја 16. и почетка 17. вијека као што су ;Богородице Оранте, која има на грудима срцаст медаљон са малим Христом, Љествица Јаковљевих, и разнобојних медаљона на цветном позадини и слично, налазе се, на луцима који везују стубове, и ликови наших националних светаца: Прохора Пчињског, Јоакима Сарандапорског, Гаврила Лесновског, Јована Рилског, Симеона Немање и Светог Равноапостола  Саве Немањића -ликови иду редом од северног дела западног лука око трема, само су на источном луку Љествице Јаковљеве.Конаци су вјероватно подигнути у првим деценијама 19. вијека. У то вријеме у њима је радила библиотека коју су свештеници користили за писање, превођење и стварање богослужбених дјела. Библиотека је коришћена и као школа, у којој су се школовали ђаци из села Журче и околних села. Из библиотеке је сачуван мањи број рукописа и књига, од којих су најстарија Апостолска читања објављена у Цариграду 1870. и Октобарски минарет објављен у Кијеву 1891. године.

Манастир Слепче је средњовековни манастир из 16. вијека, у селу Слепче код Демир Хисара.

Манастир „Св. Јован Претеча“ је један од највећих и добро очуваних манастирских комплекса у околини Железник и шире, који се налази на обронцима планине Илиница, изнад села Слепче.Манастир датира из 5. вијека, тај податак постоји на преклопној карти. Свој успон манастир је доживео у време Светог Климента када је постао ставропигијални= Светоуспењски  манастир охридског архиепископа. Затим се у њему праве преписи књига, као и преводи за потребе Охридске архиепископије. Манастир је прерастао у велики светописмени центар, који је радио за потребе архиепископије. Један од најстаријих сачуваних артефаката је Апостол из друге половине 11. вијека, то је најстарији препис словено – српског ћириличног превода Апостола директно из пера Свете браће Ћирила и Методија. Захваљујући вишевековној сарадњи у области књижевности и умјетности са манастирима Кратово и Охридском архиепископијом, Слепчка школа је створила врхунска умјетничка дјела из сликарства, резбарства и књижевности, која су од непроцењиве вредности за словенску науку.

У манастиру Слепче дјеловала је манастирска школа, чије постојање и успешно деловање потврђују летописи, белешке, записи и натписи. Кроз њихове редове откривамо свештенике, резбаре, сликаре, архитекте и учитеље који су радили у тој школи. Манастир Светог Јована Претече је израстао у један од најзначајнијих књижевних центара у Македонији са бројним монаштвом, активним скрипторијумом, богатом библиотеком, која је садржала рукописе из 11. и 12. вијека. Књижевна дјелатност слепчких писаца добија шири обим у 14. и 15. вијеку, а у 16. вијеку књижевност је достигла врхунац када су у манастиру превођене и преписиване богослужбене књиге за цркве у Демир Хисару и шире. У значајна дела слепчанске школе спадају: „Слепчански апостол “ из 12. вијека, „Слепчанско писмо“ из 16. вијека, који су пренијети на чување у Русију. Манастир Слепче је у 16. вијеку био значајан резбарско-сликарски центар, који је у науци забележен као Слепчко-прилепска резбарска школа. Међу највриједнијим умјетничким дјелима, круна резбарења из тог периода су слепчанска једнокрилна и двокрилна врата, која су у прошлости украшавала улазе манастирске цркве. Данас се налазе у умјетничкој галерији у Скопљу. Данас се у цркви налази неколико значајних уметничких дјела, међу којима су Велики крст са Распетим Христом из 16. вијека, Царске двери (оштећене у пожару 1972) као и занимљиве химне рађене- резбарени  у дрвету.

Неки извори помињу да је манастир подигнут 1010. године, односно прије чувене битке између цара Самуила и цара Василија Другог , која се одиграла на Беласици 1014. године и завршила трагичним ослепљењем. Ослијепљена војска је после битке остала у атару данашњег села Слепче, које је по овом историјском догађају добило име.

Наука претпоставља да је манастир постојао и прије 14. вијека, ослањајући се на то да је у њему 1393/34. године преписана триода на црквенословенском језику. Манастир се први пут посебно помиње 1543. године, у писму протојереју Луки Перовићу . У манастиру је развијена преписивачка школа у којој су се богослужбене књиге преписивале на црквенословенски језик. Јеромонах Пахомије Јовановић  је преписао мунару за месец јун 1547. године, а исте године дебарски јеромонах Висарион Борисављевић  преписао је „Учење св . Кирила Јерусалимског“ на црквенословенском језику. Преписивање је настављено 1546, 1549. и 1553. године. Постоје извори о историји манастира који говоре да је Косара, ћерка цара Самуила, поклонила имање манастиру у Елбасану – Албанија, а према предању, 1881. године, Демир Хисар у просторијама манастира одржан је конгрес коме су присуствовали делегати из цијеле Македоније. Манастир је био уточиште за многе побуњенике из времена отоманског  ропства. За вријеме турског ропства манастир је био културно-просвјетни центар гдје су се свештеници и учитељи школовали. Манастир историја памти као центар у коме је постојала школа умјетничког резбарства, као и болница за душевне болеснике, што се може прочитати из натписа на манастирској чесми.

Манастир Забел или Благовјештење српски манастир изнад Старог Нагоричана, Сјеверна Македонија,једно је од најстаријих духовних православних светилишта у сјеверном динелу Северне Македоније. По народном предању подигао га је кнез Лазар.

Црква Пресвете Богородице у манастиру Забел изграђена је 1330. године. Као и већина православних светиња на простору Сјеверне Македоније, у вријеме отоманске владавине и ова црква је била потпуно срушена. Непосредно до манастира налази се гробље, гдје почивају земни остаци неколико некадашњих српских монаха који су се подвизавали у тој светињи.Тако биљежимо монахе и јеромонаха : Вавилу,Атанасија ,Артемија ,Јована ,Кирила ,Христофора ,Илариона ,Теодосија

Према усменој легенди која препричавањем с кољена на кољено и данас живи у народу ових крајева, под рушевинама манастирске цркве остала су само три гроба у олтару. Неком сељаку који је живео недалеко од манастира, у сну је „казано“ да је у једном од гробова у олтару скривено богатство, којим треба обновити стари манастир. И, по сну, он је копао и, заиста пронашао скривено – злато. Потом је отишао код игумана манастира у Пресвете Богородице у селу Матејче, да затражи благослов и сагласност из Цариграда да дозволе да обнови светињу. И, би благослов, каже се у очуваној причи верника. Обнова је почела 1852. године. На темељима старе цркве, „величине 12 пута 7 аршина“, за четири године изграђен је нови храм. Неимари су поставили и олтар. Но, није се стигло да се заврши фреско-живопис и комплетно унутрашње уређење.На петнаестак километара североисточно од Куманова, манастир се налази на тромеђи између села Никуљане, Старо Нагоричане и Челопек, где живи претежно српско становништво. Сама локација на којој је подигнута светиња, подсјећа на гнијездо. Скривен, забачен и заборављен сада. Али некада су у манастир долазили многи вјерници из ових крајева, често и са стране.Некада су се ту укрштали многи путеви, па су у манастир долазили многи верници и путници-намјерници, најчешће из унутрашње Србије, који су ноћивали у конацима. Са посједима плодне земље и густих шума, манастир је био један од најбогатијих. На опслуживању је било ангажовано двадесетак српских фамилија, које су гајили пар стотина оваца, неколико десетина грла крупне и ситне стоке. У порти манастира било је неколико бунара, амбара, воденица, фуруна и све остало што је било потребно једном богатом домаћинству. До краја Другог свјетског рата, у манастиру је било калуђера. Светиња је била жива. После рата они су били протјерани и живот у манастиру је замро, Слободан Јовановић из Старог Нагоричана.

Године 1900. замонашио се у манастиру, угледни становник Куманова Филип Димковић. Судбина је претходно хтела да се његова породица угаси; умрла му је жена (трећа по реду) а затим и једино дијете, па је остао сам у кући. У великој жалости окренуо се сасвим Богу и српској цркви. Сву своју имовину вриједну 4.000 динара завештао је Завојском манастиру. У манастиру гдје се по монашењу настанио, примио је управу над манастирским имањем је био за то и те како способан, видело се кад је био пре економ. Манастирски храм посвећен Благовештењу је почетком 20. века опет обновљен; стари је био много раније срушен. Црква зидана од камена, покривена плочом, малих димензија.На почетку Првог светског рата, бугарски окупатор је опљачкао и демолирао манастир.Године 1924.године  у манастиру су живјели руски калуђери избјеглице, којима је он дат на управљање.Небрига и запуштеност довели су током 20. вијека, до тога да на зубу времена буду потпуно урушени конаци, стаје, помоћни привредни објекти.Црква „Успење Пресвете Богородице“, ипак, кроз вјекове одолијева времену, чувајући макар дио вриједности и љепоте остављене од неимара. Но, прије неколико година вандали су из цркве украли четири иконе старе више од сто педесет година. Икона Мајке Божије, буквално је изваљена из олтара светиње. Аутор украдених икона је био познати живописац Димчо Зограф. Стручњаци веле да је вредност украдених реликвија просто – непроцјењива. Старији житељи из ових крајева на северу Сјеверне Македоније кажу да је то прва крађа икона, али да је сама „судбина цркве врло тужна“.

Све већа посећеност манастира Забел на празник Велике Госпојине, улива наду да ће овај православни храм ускоро бити обновљен и да ће бити враћен духовни живот у њему. Општина Старо Нагоричане, манастир Забел је поставила на своју туристичку карту, као занимљиву мало знану дестинацију. Асфалтирање пута који се гради од Старог Нагоричана према селу Никуљане свакако да ће побољшати комуникацију и приступ до манастира, чиме ће се додатно побољшати услови за заживљавање овог заборављеног духовног светилишта.

Црква Св. Ђорђа се налази изнад преспанског села Курбиново, саграђена је у 12. вијеку -1191.године и једна је од значајнијих сакралних здања у Сјеверној Македонији. Цркву красе врло добро очуване и живе оригиналне фреске, а фреска Св. арханђела Гаврила се налази и на новчаници за 50 македонских денара. Фреске су рађене у комненовском стилу из времена владавине византијске династије Комнин.Црква Св. Ђорђа у Курбинову је једнобродна грађевина, без куполе, са кровом на двије воде. Изграђена је од ломљеног камена и цигле. На фасади постоје трагови фреске ктиторске композиције, иако ктитор ове цркве није познат.Фрескопис је веома добро очуван и подијељен је у три зоне. У највишој зони су фреске библијских пророка, у другој зони су сцене Великих празника и Чуда, а у првој цијеле фигуре светитеља. У олтарском простору се налази фреска Богородице на престолу са малим Христом и поклоњење отаца у нижој зони. Господ Исус Христос  и Св. Ђорђе, заштитник цркве су приказани поред иконостаса, на почасном мјесту, у натприродној величини, са насликаним рамовима.

Манастир Светог Ђорђа на Серави (Манастир Светог Ђорђа Скоропостижног Горги је некадашњи средњовјековни православни манастир који се налазио на брду Виргин, над ријеком Серавом код Скопља. Манастир је за вријеме краља Милутина био прва монашка обитељ српске државе.У овом манастиру је током Страсне недеље 1346. године одржан црквено-народни сабор на коме је пећванска црква уздигнута у патријаршију, а Рашка држава у царство.Оснивач манастира је свети Роман цар. Међутим, постоје недоумице о ком Роману се ради. Према једном мишљењу ради се о сину бугарског цара Петра, евнуху и марионети у рукама Самуила, титуларном цару Роману, док према другом ријеч је о византијском императору Роману Трећем  Аргиру. Претпоставку о титуларном цару Роману први је изнео Павел Шафарик, а потом су је усвојили Константин Јиречек и бугарска историографија. Мишљење да је цар Роман Аргир први је изнио Радослав Грујић, а потом га је детаљно образложио Владимир Мошин.Један од значајнијих  Мошинових аргумената је чињеница да је формулар даровнице бугарског цара Константина Тиха, коју је упутио манастиру, наликује на византијске акте из 11. и 12. века, као и да се у правном и техничком речнику нигде не наилази на пробугарске изразе, што би највероватније био случај да је коришћен предложак бугарског аутора из 10. века“.

Када је Скопље са околином дефинитивно 1283. године прикључено српској држави, манастир је затечен у веома лошем стању. Краљ Милутин га је из основа подигао и обновио, повратио му је одузету имовину, обдарио га новим посједима са неколико нових села, потврдио му и проширио повластице и тако постао његов трећи главни ктитор. У хрисовуљи краља Милутина од 1299. до 1300. године, упућеној манастиру, се наводи да су се бугарске и грчке повеље распале, да су избледеле и поцепане или да су их мољци појели, те да су три човека, студенички игуман Сава, Никола Опереша, највероватније краљев дворанин и краљев дијак Дабиша, потрудили да њихову садржину пренесу у нову хрисовуљу, која је много опширнија од повеље цара Константина, са многим појединостима при опису старих и нових поседа. У њој се помињу исти дариваоци манастира, међу којима је велики жупан Стефан Немања, а додата су још имена краља Стефана Првовенчаног, цара Константина Тиха, краља Уроша I и цара Андроника II Палеолога. Вук Бранковић је својом повељом 1376—1377. године доделио овај манастир са свим његовим метосима Хиландару.Неколико месеци после смрти скопског архиепископа Матеја, који је умро 11. јануара 1428. године, манастир је уништен од стране Османлија. Изгледа да је на његовом месту у другој четвртини 15. века подигнута џамија султана Мурата II, Султан-Муратова џамија.

Црква Свете Тројице је православна црква која се налази у селу Бардовци, Сјеверна Македонија.Храм се налази на врху малог брда изнад Бардоваца, дијелу села гдје су куће од најбогатијих људи у Скопљу. У кругу цркве налазе се конаци, оставе, трпезарија и гробља. Фасада је обновљена и обложена каменом. Унутрашњост су прелијепе фреске поклон од сељачких породица и натписи на ћирилици. Изнад улаза у цркву стоји  шеснаестокраки симбол Сунце из Кутлеша.

Црква Светог Спаса у Скопљу је православна црква која се налази у Старој скопској чаршији у Скопљу, Сјеверна Македонија.Црква Св. Спаса у Скопљу је стара средњовековна задужбина српског цара Душана. Њу су у 19. вијеку преотели Грци од Срба и држали је више деценија. Двије недјеље су и тада српски свештеници службовали, а треће недеље био је ред грчки. Избијале су честе свађе и туче око распореда служења, па се дешавало да цркву Турци затворе више мјесеци. Зато су се скопски Срби жртвовали; изградили нову цркву и мијењали се са Грцима за ону стару предачку. Сама црква је 1913. године „неугледна, ниска и без звоника, али иконостас, то је право чудо од дрвореза“.На сред цркве се тада налазила камена плоча са грбом цара Душана. Грци су током свог управљања ту плочу прилично оштетили да се не види српско обиљежје.Иконостас у цркви је био направљен 1824. године, а 1867. године је био урађен дио престоних икона. Иконостас је био дрворезбарско дјело руку мајстора Петра Филиповића -Гарка и његове браће Филипа и Благоја из села Мале Реке, у Дебарском срезу. Краљ Александар Карађорђевић је посјетио 1926. године ту цркву, у којој му се свидео иконостас, и по том обрасцу је затим (од 1926) наручен и израђен иконостас, старе Карађорђеве цркве у Тополи.

Фонд цркве Св. Спаса у Скопљу основан је 1908. године а његови оснивачи су прије свега били  Срби трговци.

Када су 1932. године вршени радови у цркви и порти, нађени су средњовековни факти. Када је срушена зграда за становање испод је откривен је један стари зид из 15. вијека и отвори ходника старих лагума. Срушен је стари звоник и на његовом месту је изграђена костурница. Подигнут је тада нови звоник, који је конструисао и изградио Пејев Јона.

Током поправке цркве у периоду 1963—1964. године су на јужном делу зида откривене фреске које потичу из 16. или 17. вијека. Свој коначан изглед црква је добила током 19. вијека.

                      ( наставиће се )