Пише:  Дејан Бешовић

Борба за Македонију била је борба за ослобођење, превласт или претежни утицај над православним становништвом у Солунском, Битољском и јужном дијелу Косовског вилајета Османског царства.За дешавања у Османској Македонији су првенствено биле заинтересоване Бугарска, Грчка и Србија, али су такође биле заинтересоване и Румунија и велике силе.Према одређеним ауторима, своју кулминацију и оружани облик ова борба достиже почетком 20. вијека јер је управо у том периоду дошло до кулминације процеса обликовања националног идентитета становништва Балкана и слабљења Османског царства и његовог потискивања са Балкана. Борба за Македонију се прво одвијала на црквеном пољу, а затим на политичком и на крају војном.Борба око територија Османског царства у ширем обиму је обухватала и Једренски вилајет, сјеверни део Косовског вилајета, Скадарски вилајет и Јањински вилајет за које су се такође интересовале различите од сукобљених страна.Од укидања Охридске архиепископије 1763.године и Пећке патријаршије 1766. године сви православци који су остали у саставу Османског царства били су подређени Цариградској патријаршији службено у Турској третирани као Рум милет. Цариградска патријаршија је заступала државне интересе Грчке и грчког народа, негирајући постојање других нација под њеном управом, што у великој мјери изазива револт свих православаца који нису Грци. Грчка црквена хијерархија је у Старој Србији, Македонији и Тракији из тих разлога користила само грчко богослужење у црквама и школе на грчком језику. Српске и бугарске школе су могле да постоје само као приватне школе појединаца и нису признаване за државне од стране турских власти. Тако је у другој половини 19. вијека у областима Европске Турске код Словена борба за богослужење на црквенословенском језику представљала етапу у националном буђењу и ослобођењу. Тежња за националном државом и национализам, која је у то вријеме био  главни фактор окупљања у Европи, у области која је у Европи називана Македонијом имала је потпуно други вид. Жеља за језиком који је само личио на народни у богослужењу и школама тако је постао осовина лаганог буђења националног идентитета словенског становништва.У Кнежевини Србији је године 1868. основан одбор за српске школе у Старој Србији и Маћедонији, који је имао задатак да одржава српске школе у Македонији и снабдијева их учитељима, као и уџбеницима и другим материјалима.

Бугарска егзархија је основана на европским територијама Османског царства 21. марта 1870. године (по новом календару).Новооснована Бугарска егзархија почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека и у Македонији. Егзархија омогућава Бугарима да крену са широком акцијом на бугаризације српског становништва. У почетку је бугаризација била прикривена и приказивана као словенство, међутим временом је све јасније долазио до изражаја великобугарски анти-српски  шовинизам. Почетни успјеси Егзархије су услиједили због тога што је словенско становништво имало одбојност према грчком свештенству и Цариградској патријаршији.У почетку је Егзархија била усмјерена на преузимање цркава од Цариградске патријаршије и протјеривање њених свештеника, да би потом била усмјерена против оних Срба који су се опирали бугаризацији. Убрзо су се на удару нашли српски свештеници, учитељи и остали истакнути Срби.Након завршетка Другог српско-турског рата потписан је Санстефански споразум који је рађен по диктату Русије и којим је предвиђао стварање Велике Бугарске. Великој Бугарској је требало да припадне највећи дио Македоније и дјелови Србије, међутим овај споразум је измијењен на Берлинском конгресу 1878 .године  и првобитне границе Бугарске су знатно смањене.Спорни дјелови Македоније су остали под влашћу Османског царства.Те  1878. године дошло је до устанка Срба у кумановској кази -срезу. Овај устанак, као и нешто касније Брсјачка буна (1880), настали из ослободилачких тежњи српског народа и жеље за уједињењем са матицом Србијом, претходили су Српској четничкој акцији.Због оваквог стања у Бугарској, Грчкој и Србији је дошло до појаве тзв. македонског питања.Све три државе су жељеле да ријеше ово питање у своју корист и наводиле су бројне разлоге.

Бугарска је своје претензије заснивала на Санстефанском миру, Грчка на наводној историјској припадности Античке Македоније хеленистичкој култури, а Србија на српској средњовјековној традицији, српским задужбинама, тапијама, језичкој сродности и раширености крсне славе — типично и искључиво  српског црквеног  обиљежја.Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију. Почињу да шаљу чете у Стару Србију и Македонију и дижу буну у области ријеке Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива Унутрашњу македонску револуционарну организацију (ВМРО) са циљем да се оружаном борбом избори за бугаризацију Македоније. Читаву територију дијеле на рејоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку, у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турака. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био припајање Македоније Бугарској. Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. Бугари све више притискају Србе да би их навели да напусте Цариградску патријаршију и прикључе се Бугарској егзархији често користећи убиства као метод убјеђивања. На удару су били нарочито српски свештеници, учитељи и школски настојници, а Бугари при томе нијесу презали ни од најгорих звјерстава. Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успех што потврђује револуционарни конгрес у Скопљу године 1903.ВМРО је зато жељела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење бугарских циљева. Зато на Илиндан 1903. године дижу устанак у Крушеву гдје су већину становништва чинили македонски Власи (Аромуни, Цинцари). Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво које је углавном било прогрчки, мањим дијелом прорумунски настројено, док су се чете из Бугарске повукле. Тада је почео још већи терор бугарских комита према Србима у сјеверним крајевима, односно Грцима и Власима у јужним, што је ове народе натјерало да се самоорганизују у српске четнике, односно грчке андарте.Након пропасти устанка турска војска и нерегуларне јединице су кренуле са одмаздом против хришћана. Спаљено је око 150 села при чему је око 40.000 људи остало без домова, велики број хришћана је убијен, а око 10.000 људи је емигрирало.Након устанка руски цар Николај Други  Александрович и цар Аустроугарске Франц Јозеф Први су 2. октобра 1903. године донели план реформи за Македонију. Овим планом је предвиђена реорганизација турске жандармерије под командом страног генерала и надзором њему потчињених официра, као и учешће хришћана у управној и судској власти, амнестија устаника итд.Српски већински живаљ у Македонији , руковођен тежњом за ослобођењем од турског господства и грчких владика, почео је Бугаре примати као своју једнокрвну и једноверну браћу, која долази с геслом: »Слобода Македонији!« С тим геслом Бугари су отпочели своју комитску акцију, читаву деценију прије Срба, и успјели су, да не бирајући средстава, развију своју организацију на сјеверу чак до Врања и до Косова и Метохије , а на југозападу чак до албанске границе. Када су се осјетили довољно јаким, онда су огласили рат до истребљења не само Турцима, него, и то много јаче, и Србима у тим областима, проглашујући за издајника македонске слободе свакога, који није у бугарској комитетској организацији. Србија се задовољавала, да српску народну свијест и српски дух у тим крајевима подржава само преко школа, којих је из дана у дан било све мање. После несрећног Илинданског устанка,године  1903, маса бугарских комита и војвода, не могавши да се пребаци у Бугарску, потражила је уточиште у Србији, мада је већ било добро познато, да је тај устанак био спремљен по плану из Софије и за рачун Софије, и да су баш од руке тих људи, пале главе многих српских учитеља, свештеника и других угледних Срба у Македонији.У Београду, Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу, Шапцу и свуда, где је било Старосрбијанаца и Македонаца у Србији, продужили су ови бугарски четници и војводе прикупљати порез за циљеве бугарске комитетске организације, а један велики број њих презимио је зиму 1904/1905. у самом Београду. Овдје им је била уступљена стара богословија на месту између саборне цркве и Калемегдана према хотелу Национал. Ту су живели као у касарни, а судиле су им саме њихове војводе за све, што би учинили, тако да су били изван надлежности српских власти. И војводе и организатори чета развили су били своју акцију. Међу њима најактивнији је био Матеј Геров (родом Велешанац, који је десетак година касније погинуо у Софији, као и толики други »македонски дејци«, тобож случајно прегажен од једног аутомобила). Геров, с индексом студента права с подоста семестара уписаних у Бечу, Бриселу и на више француских универзитета, уписао се тада одмах и на српски правни факултет тадашње велике школе у Београду . Није правио питање, колико ће му семестара бити признато, и почео је најревније посјећивати чак и сате из црквенога права, које се предаје у првом семестру прве године права. Тражећи што јачег и што чешћег додира са српским студентима, и у школи и изван ње, Геров је почео међу њима најживљу акцију за аутономну Македонију, коју је бугарска комитетска организација већ била запосјела, и која је, у границама од Врања и врха Новопазарског санџака па до Солуна, имала да падне у крило Бугарској. Геров није успио да придобије српску омладину за те своје идеје, али ју је необично заинтересовао за прилике и борбу у Старој Србији и Македонији.Београду дошло до идеје о активнијем односу Србије према Старој Србији и Македонији. Сматрало се, да је то једини начин, да се српски живаљ у тим крајевима сачува од страдања и асимилације. Др Милорад Гођевац је један од најзаслужнијих људи за организовање и покретање српске четничке акције. Као београдски општински лекар др Гођевац је морао често да, ради надгледања чистоте по радњама, залази и у мале кафанице, пиљарнице и ашцинице, које су држали Старосрбијанци и Македонци. Тако се он упознао са свима њима и почео се занимати за прилике у њиховим крајевима. И ту је, у тим радњама, запазио извјесне људе, који се касно у јесен појављују у Београду, гдје презиме, не излазећи готово нигде из кафана и ашчиница својих земљака, па се онда у прољеће поново губе. Готово случајно упознао се др Гођевац неколицином од њих. То су били комити, који су, супротно својим земљацима, који су с пролећа долазили у Београд на рад, а у јесен се враћали кући, долазили да у Београду презиме, а с пролећа се враћали »на терен«, у борбу. У разговору с њима др Гођевац је сазнао за многе појединости у раду бугарских комитских чета и бугарске комитске организације. Цјелокупна српска национална борба у тим крајевима сводила се до тада на пропаганду преко школе и конзулата. Али како је терен, усљед таквог рада, све више губљен, то је и број школа и ђака био све мањи и не значајнији . Несређене унутрашње политичке прилике у Србији, до промјене године  1903, паралисале су биле и рад конзула и конзулата. Поред тога учитељи и свештеници, зависни од конзулата, нису могли нити су смјели предузимати никакву акцију, ако нису жељели да изгубе своја мјеста и да у своме раду наиђу на препреке баш од те стране, која је требало да их штити. Стога су и македонски православци почели помишљати на осамостаљење, које им се нудило из Софије, и почели су се стављати под заштиту бугарске пропаганде и бугарских комита.Ове информације су др Гођевцу пренијели његови нови познаници, Стојан Донски, Коча »Куршумче«, Михајло и војвода Каранфилевић. Др Гођевац их је онда почео позивати и својој кући. Када су се они упознали с њим тражили су и од њега прилог за Македонију. Он се онда обратио генералу Миловану Павловићу, тадашњем министру војном, који се сложио са др Гођевцем, да треба почети акцију, и, штавише, зажелио је и сам да види те људе. Отишли су њих тројица; добили су три пушке (тзв. брзометке) и муницију и отишли преко границе поново у чету Бугарских четника , јер српских још није било.Др Гођевац је онда наставио акцију у том правцу и тако је основана »Београдска Задруга«. Први предсједник »Београдске Задруге« био је Лука Ћеловић, који се, поред свих својих послова, много интересовао и за народне ствари. Мисли др Гођевца су га одушевиле, заинтересовао се необично за организовање четничке акције и заједно с др Гођевцем почео је и сам припремати терен за тај рад. Други родољуби, којима су се обратили, сложили су се такође с њима. Гођевац пише : Моменат је био дошао. С једне стране празни резултати дотадашње званичне политике, која је прескупим жртвама, плаћала најмање успехе, нижући у исти мах све веће поразе, с друге стране бугарски успеси, с којима је бугарска комитетска организација почела развијати своју акцију чак и у самој Србији, захтевали су неминовно, да што пре почне нова борба, различита од дотадашње безуспешне борбе.Као последица терора ВМРО-а и албанских и турских башибозука над Србима у Старој Србији и Македонији, у патриотским круговима у Београду, Врању, Скопљу и Битољу се рађа идеја о формирању српске четничке организације која би водила и координирала оружану одбрану Срба“.Убрзо по избијању Илинданског устанка августа 1903. у Врању Живојин Киро  Рафајловић са својим истомишљеницима формира тајни четнички комитет. Истовремено у Београду, др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа Јовановић раде на истом послу и формирају базу другог четничког одбора, финансијски јачег и са симпатизерима веће материјалне моћи и утицаја од чланства Врањског одбора. На терену Старе Србије и Македоније, у Скопљу и Битољу на стварању четничке организације раде Саватије Милошевић, Војислав Танкосић, Јован Ћирковић, Алекса Јовановић Коџа и Михаило Шушкаловић. Док се одбори формирају у Србији и Старој Србији и Македонији, Срби притиснути нападима формирају чете у циљу самоодбране. Прота Стеван Димитријевић У Скопској Црној Гори формира чету, Чича Павле Младеновић се одмеће у кумановском крају, као и сељаци села Лабуништа и Подгорца у Дримколу. Септембра 1903. представници одбора из Београда, Врања, Скопља и Битоља формирали су Централни одбор српске четничке организације у Београду у који су ушли : Лука Ћеловић, Милорад Гођевац, генерали Јован Атанацковић и Петар Пешић, професори велике школе Љубомир Ковачевић и Љубомир Стојановић, Живан Живановић сенатор, рентијери и задужбинари Голуб Јанић и Никола Спасић. Дакле први четници били су крем и елита Српског друштва .Одбор Живојина Рафајловића потчинио се новоствореном Централном одбору па је тако Врањски одбор постао извршни. Скопски и Битољски одбор такође су се потчинили Централном одбору у Београду  и тиме је створена мрежа одбора и пододбора који су имали да се баве формирањем и слањем чета у Стару Србију и Македонију, њиховим снабдијевањем, усмјеравањем и уопште вођењем четничке акције. На оснивачком састанку донесен је статут, а за предсједника организације изабран је генерал Атанацковић.

-Јован Атанацковић рођен је Неготину , 24. март 1848 .гидине и био је генерал српске војске.Завршио је гимназију у Неготину и 9. октобра 1865. ступио је у Војну академију. Унапријеђен је у чин артиљеријског потпоручника 1. јануара 1870, затим у капетана 2 класе 2. августа 1876, генералштабног капетана 1 класе 21. марта 1878, генералштабног пуковника 1. новембра 1892, генерала 6. децембра 1897, пензионисан је 10. августа 1900, реактивиран 20. новембра 1902, и поново пензионисан 31. марта 1906.Био је водник пољске батерије до 1872.године , од тад до 1875.гидинр  командир ћупријске народне батерије, 1875 .године командир I брдске батерије, 1879. године ордонанс-официр краља до 1881.године у главном генералштабу, до 1882. године био је шеф штаба артиљеријске бригаде, од 30. октобра 1882. до 15. новембра 1883.године  шеф штаба дивизије стајаће војске, а од тада командант 11. батаљона, па командант шумадијског пјешадијског пука. У рату 1876. био је командир друге пољске батерије, па друге тешке батерије тимочког артиљеријског пука, затим шеф штаба Крајинске војске. У рату 1877—1878 године  био је помоћник шефа штаба дринског кора и шеф штаба дринске дивизије. Године 1885. постао је шеф оперативне канцеларије штаба Врховне команде, а 1900. министар војни. Узео је учешћа у Мајском преврату 1903. године. Као истакнути завјереник исте године постао је канцелар ордења краља Петра Првог  Карађорђевића.Након Илинденског устанка у Македонији 1903. у Србији се ствара идеја о стварању српског четничког покрета, односно српског четничког комитета који би Србе у Старој Србији и Македонији оружаном руком штитио од насиља чета ВМРО и албанских банди качака. Ослабљена турска влада није жељела да прекине анархију у Косовском вилајету, јер је у томе видјела начин да се пограничне области очисте од Срба. Базу будуће Српске одбране, удружења које је имало да спроводи ту идеју у дјело чинила је тројка − Милорад Гођевац, Лука Ћеловић и Јован Атанацковић. Први предсједник удружења Српске одбране створеног септембра 1903. био је управо генерал Јован Атанацковић и на том положају је остао до јула 1905.године .Велику подршку имао је је и од Станислава Кракова који је био је српски и југословенски официр, новинар, књижевник, филмски редитељ, библиофил, екслибрист и нумизматичар, из породице пољских племића а уједно је обављао је дужност уредника Времена.

                         ( наставиће се)