Пише : Дејан Бешовић

-Александар Младеновић рођен у Битољу, 25. август 1930 био је српски лингвиста, редовни члан Српске академије наука и уметности и стални члан сарадник Матице српске.Рођен је 25. августа 1930. године у Битољу, у српској породици. Гимназију је завршио у Крушевцу 1949. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду на Групи за српски језик и књижевност. Као студент у два маха је добио награду Ректората Београдског универзитета. Каријеру је започео као асистент за историју српског језика на Филозофском факултету у Новом Саду, где је докторирао 1963. године са темом „О народном језику Јована Рајића“. Затим је изабран за доцента (1963), потом за ванредног професора (1968) и најзад за редовног професора (1973). Десет година је био шеф Катедре за српски језик. Године 1995. одлази у пензију.Од 1978. године до смрти био је начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије у Београду.

Био је предсједник Одбора за Косово и Метохију и Одбора за дијалектологију Српске академије наука и уметности.

Велики број радова посветио је проучавању историје српског књижевног и народног језика друге половине XVIII и прве половине XIX века.Проучавао је и српскословенску епоху српског народног и књижевног језика.Припадао је групи његошолога која се посебно занима за разна филолошка и друга питања у вези са Његошевим дјелом. Из те области је објавио низ радова и двије књиге. Последње његово издање Горског вијенца (2001) једно је од најпотпунијих у погледу коментара и објашњења стихова, са доста исцрпним рјечником мање познатих ријечи у овом делу.Две најпотпуније библиографије његових објављених радова налазе се у Годишњаку Српске академије наука и уметности 104 (1998) 497-524 и 110 (2004) 305-340.Године 1979. као начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије учествује у покретању научног часописа Археографски прилози чији је уредник од почетка. Часопис излази и данас. Александар Младеновић је главни и одговорни уредник Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Нови Сад) и Српског дијалектолошког зборника (Београд), а члан је Уредништва Јужнословенског филолога (Београд) – најеминентнијих лингвистичких гласила у Србији.Младеновић је по позиву држао предавања на низу универзитета: у Сарајеву, Скопљу, Кракову, Варшави, Софији и Лењинграду (данас Санкт Петербург). Учествовао је с рефератима на међународним славистичким конгресима: у Прагу (1968), Варшави (1973), Загребу (1978), Кијеву (1983) и Софији (1988), као и на многим домаћим и иностраним научним конференцијама и скуповима.За свој наставни и научни рад А. Младеновић је добио низ признања:

-стални члан-сарадник Матице српске у Новом Саду,

– добитник је Октобарске награде Новог Сада за науку (1969),

– добитник је 13-јулске награде Републике Црне Горе „за научно стваралаштво из филологије и лингвистике“ (1990),

– Скупштина Универзитета у Новом Саду додијелила му је Повељу са сребрном плакетом „за изузетан допринос и остварене резултате у раду и развоју Универзитета у Новом Саду“ (1990),

– новембра 1990. године Научни савет Универзитета у Лењинграду (данас Санкт Петербург) доделио му је научни степен почасног доктора наука овог Универзитета за његове „значајне заслуге у развитку опште и словенске науке о језику“,

– поводом 60-годишњице живота (1990) посвећена му је 33. књига Зборника Матице српске за филологију и лингвистику у којој је објављен велики број научних прилога домаћих и страних аутора,

– октобра 1997. године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а октобра 2003. изабран је за редовног члана

– децембра 2001. Академски савјет Софијског универзитета додијелио му је научни степен почасног доктора наука, а такође и почасну медаљу са плавом лентом овог Универзитета,

– почев од 1972. године био је стални члан Међународне комисије за словенске књижевне језике при Међународном комитету слависта.

-Љубомир Максимовић рођен у Скопљу, 27. новембар 1938..године  српски је историчар византолог, професор емеритус на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на предмету Историја Византије, директор Византолошког института и члан САНУ, почасни доктор наука Универзитета у Атини и дописни члан Атинске Академије.Био је декан Филозофског факултета (1994—1996) и предсједник Удружења историчара Србије (1978—1980). Један је од најистакнутијих српских византолога. Од 1996.године потпредседник је Association Internationale des Etudes Byzantines.Учествовао је у стварању „Историје српског народа од досељавања на Балкан до 1918.“ у 10 томова.Члан Међународног комитета за унапређење ћирило-методијевских студија (Солун), 1996; Британског друштва за унапређење византијских студија, 1998.године .Награда Владимир Ћоровић за цјелокупно дело, у организацији 13. Ћоровићевих сусрета историчара у Гацку 2011.годуне

Октобарска награда Београда, 1973.године

Научни орден са плавом траком Универзитета у Софији, 1989.године

Почасни доктор (honoris causa) Универзитета у Атини, 1999.године

Почасни члан Хришћанског археолошког друштва, Атина, 2021.године

позновизантијског доба. Београд: Плато.

Максимовић, Љубомир (2009). Византијски свет и Срби. Београд: Историјски институт.

Суботић, Гојко; Максимовић, Љубомир (2012). „Свети Сава и подизање Милешеве”

 Византијски свет на Балкану. 1. Београд: Византолошки институт. стр. 97—109. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 03. 2021. г. Приступљено 19. 12. 2022.

Максимовић, Љубомир (2013). Огледи о политичкој моћи у Византији: Чиниоци и ослонци. Београд: Српска књижевна задруга.

Максимовић, Љубомир (2015). „Пропаст Византије у огледалу српске историје”. Зборник радова у част академику Десанки Ковачевић Којић. Бања Лука: АНУРС. стр. 83—93.

Максимовић, Љубомир (2016). „Стефан Немања и Византија: Стварност једног времена”. Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви: Зборник радова. 1. Београд: Институт за историју уметности. стр. 75—79.

–Станислав Лесновски био је српски средњовјековни писац.Вероватно је из Штипа. Претпоставља се да није био монах већ мирјанин. Радио је за вријеме српске држава краљева Стефана Дечанског и Стефана Душана.

Стварао је у манастиру Лесново. Он је најзначајнији представник књижевног центра успостављеног у манастиру Леснову, гдје је радио око  дванаест година.Према  изворима Димитрије Богдановић и Еп.Атанасије Јевтић  наставио је свој рад  Марков манастир Марковом манастиру.

Бугарски аутори га наводе као бугарског писца а Македонци Лесновског сматрају за једног од својих најважнијих писаца.

Једна од важних дјела су му

-Пролог (1330)

-Минеј (Оливеров минеј, 1342) с химнографском службом Гаврила Лесновскога, за који је израдио и орнаментику

-Пролог на Кијевској редакцији старословенског језика (чува се у Музеју за етнологију уз Софији)

Приписује му се још један мјесечни минеј.

-Димитар Кратовски био је српски средњовјековни писац и лексикограф активан током 15 стољећа.Од његових радова сачуван је Поговор као изворни књижевни прилог. Међу 10 сачуваних листова зборника црквено-канонских текстова налазе се последњи лист преписа, списак 83 митрополита и 39 архиепископа под ингеренцијом Цариградске патријаршије, латинско-славонски рјечник са 67 речи, Поговор као и преписи два писма које су године 1456. размијенили молдавски војвода Стефан Велики и архиепископ Доротеј. У Поговору су описане ауторефлексије, тадашња филозофска и догматско-морална разматрања, друштвено-црквена дешавања у Охридској архиепископији током 15. вијека .Кратовски је за потребе цркве превео Синтагма Матије Властара Синтагму Матије Властара са грчког на српски језик (в еже саставити ми писанием србскога језика сочинение, рекше книгу именуему законик).

Убраја се у најзначајније представнике кратовске књижевне школе.

–Коста Милошевић – Абрашевић рођен у  Охриду , 29. мај 1879 .године  био српски пјесник , рођен у Охриду , Македонија , у трговачкој породици .Његов отац је био Србин , а мајка Гркиња . Након завршетка три разреда грчке школе у Охриду, када је имао девет година 1888. године, породица се преселила у Шабац. Школовање је наставио у гимназији у Шапцу , гдје је почео да користи очев надимак „Абраш“ као презиме. Завршио је шест разреда гимназије и напустио школу због болести. Прве песме је написао као шабачки гимназијалац. Рано се сусрео са социјалистичким идејама и основао политичко – књижевни круг у Шапцу , који је издавао новине „ Омиров венац “ и „ Грбоња “. Социјалистичке и социјалне идеје доминирају у његовој поезији. Преводио је њемачке социјалне пјеснике, Ханса Левера , Обенхалда и друге. Његове оригиналне пјесме и преводи објављени су у радничким и социјалистичким часописима након његове смрти, а његову збирку пјесама, која је више пута поново издата, штампала је група средњошколаца 1903. године . Превођен је на руски , мађарски , албански и румунски језик , а неке од његових песама су компоноване (С. Анђелић, М. Живковић). Умро је у 19. години у Шапцу 1898. године.Његову збирку поезије „Песме“ објавила је постхумно група студената социјалистичког универзитета у Београду 1903. године . У његову част, у Београду је 1905. године основана Независна радничка уметничка група Абрашевић. Поводом тридесете годишњице друштва, Милорад Белић је 1933. године саставио Споменик Абрашевићу . Основна школа у београдском насељу Ресник и Техничка школа у Шапцу ,носе његово име, као и многа културно-умјетничка друштва.

Харалампије Поленаковић рођен у  Гостивару, 17. јануар 1909.године  био је историчар књижевности, универзитетски професор и академик.Поленаковић је рођен у српској породици у граду Гостивару, који је тада био у саставу Османског царства. Дипломирао је на Филозофском факултету у Скопљу, а потом је наставио студије у Загребу гдје је и докторирао. За вријеме бугарске окупације југословенске Македоније током Другог свјетског рата, пребјегао је у Београд гдје је основао „Друштво избеглица из јужне Србије“.

Студирао је на Филолошком факултету у Скопљу, а докторат положио у Загребу. Поленаковић је родоначелник македонске књижевне историје и науке и њен суверени представник.Био је професор Филозофског факултета Универзитета у Скопљу. Дописни члан САНУ Одељење језика и књижевности од 16. децембра 1965, а члан ван радног састава од 1976. године. Редован члан МАНУ од 18. августа 1967. године.

-Христофор Жефаровић рођен 1690 .године у Скопљу— био је српски сликар, зограф, бакрорезац, калиграф, писац, пјесник и преводилац из 18. вијека.Рођен је крајем 17. или почетком 18. века поред  Дојранског језера, у данашњој Северној Македонији, у свештеничкој породици, од оца Димитрија и мајке Ђурђице. Према новосадским изворима, презиме је могло бити и Џефаровић из Дорјана, а потиче из породице „Џефаровци”, док је презимену је додао наставак „ич”.По Миодрагу Коларићу, био је родом из Солуна. Христофор му је било монашко име. О његовој младости се мало зна. Сматра се да је у очевој кући научио да чита и пише. Најпре је пошао у неки оближњи манастир да постане јеромонах, али је дошао само до чина јерођакона прије 1748.године . Не зна се у којој је зографској дружини изучио живопис, али, када тридесетих година 18. вијека креће на сјевер већ је био обучени живописац. Ишао је с рођацима, међу којима је био столар а потоњи сликар Ђорђе Џефаровић. Током живота бавио се фреско-сликарством, гравуром, иконописом и црквеним везом.Преко Пећке патријаршије стиже у Београд гдје је сликао иконе и држао часове за  ученике. Тада је радио за митрополита Викентија Јовановића. Радови из тог периода нису познати.Прелази потом у Сремске Карловце и Нови Сад, гдје посредством епископа Висариона (Павловића) добија посао живописања манастира Бођана, саграђеног 1722.године  Бођански живопис из 1737. године се сматра једним од његових најзначајнијих дела. Осликао је 1738. године престоне иконе за православну цркву у Брањини. Радио је фрескопис и у цркви у Шиклошу 1740. године, који није сачуван. Изгравирао је  1742. године бакрорезе Св. Николе, за наше цркве у Ђуру и Кечкемету. Урадио је потом и везену плаштаницу, српске цркве у Пешти, око 1750. године.

У то доба смањује се потреба за зидним сликарством и расте тражња за графиком. Због тога се и Жефаровић преоријентише на графику. Он је сам резао своје бакарне плоче, и помоћу њих штампао своје књиге.Уз овај економски разлог, треба истаћи и жељу тадашњег патријарха Арсенија четвртог  Јовановића- Шакабенте да уз себе има бакроресца српске крви. Тад одлази у Беч код Томаса Томе Месмера, чувеног бакроресца, код којег је 1740. године савладао технику гравуре. Из овог периода најпознатија му је композиција Свети Сава са српским светитељима дома Немањиног Потом следи Стематографија, Свети Теодор Тирон Стратилат, Свети Никола, Свети Јован Владимир, Свети Кузман и Дамјан.

Године 1741. превео је дјело Србо – католика , Павла Ритера Витезовића „Оживљена Српска и Хрватска“, која садржи хрестоматију (измишљену и стварну) свих српских краљева, царева, и владара од римског доба до турске окупације. Жефаровић је додао ту галерију од 29 ликова, заједно са сликом Стефана Немањића, и самог српског патријарха Арсенија Четвртог Чарнојевића Шакабенте, којем је то дјело и било посвећено. Међу светитељима међутим нашли су се Св. Давид цар бугарски, Св. Теофилакт архијереј бугарски, а за српског краља Милутина, који се посветио, наводи само да је „мироточец који је у Софији“. Његов избор „наших“ светитеља је збуњујући и тешко објашњив, јер се по Руварцу руководио чудном логиком.

Он 1745. године одлази на хаџилук у Јерусалим, гдје такође успева склопити неке послове претежно графичке и штампарске. Пут је описан од стране јеромонаха Силвестера који се називао „молер“. Игуману Раковачком Јаоникију и двојици калуђера, прикључио се у Београду, Жефаровић – „као вјешт и окретан човек био је од особите помоћи при добивању путног листа, за даље путовање по Турској“.Године 1746. је поново у Бечу и ради пет бакрореза: Свети деспоти Бранковићи(за манастир Крушедол), Свети Никола(За Гргетег), лик цара Уроша за Јазак, Свети кнез Лазар(за Врдник), Богојављење(за Велику Ремету).

У Бечу на старом Флајшмаркту живјели су многи Срби. Ту се прије рата налазила на кућном броју 10. лепа „Накина кућа“. Одмах до ње је кућа „витеза Жефаровића„, са огромним породичним племићким грбом изнад улаза. Алекса Ивић историчар, наводи: „Власници те куће су потомци нашег сликара и бакроресца Кристифора Жефаровића“.Преко пута тих кућа, на кућном броју 13. била је грчка црква, а пре је то била грчко-српска црква, посвећена Св. Тројици.Године 1748. код Томе Месмера издаје своју књигу –Описаније свјатого божија града Јерусалима- са богатим илустрацијама.[10] Књига је издата трошком јерусалимског архимандрита Симеона Симеоновића. О његовом раду педесетих година се мало зна, али је тада издао: Небески Јерусалим(1748), Богородица Елеуса(1749), Распеће Христово(1751, за манастир Хопово). Посљедње му је дјело Свети Стефан Штиљановић(1753).У љето 1753. одлази из Беча у Русију, преко Угарске. У Токају на Тиси, вјероватно због старости, саставља тестамент у ком све оставља свом малољетном синовцу Данилу Жефаровићу, који ће постати родоначелник бечке племићке куће „вон Жефаровић„. За старатеља младом синовцу, изабрао је извесног Србина, Алексића. У Москву је стигао 5. августа 1753. где се настанио у Богојављенском манастиру. Ту је и умро убрзо, 18. септембра исте године, и сахрањен.

До појаве у почетка  његовог рада на бакрорезу, код нас су углавном радили страни умјетници.Етничка припадност Жефаровића је предмет спора између појединих бугарских и српских историчара. Милићевић пише у својој познатој биографској књизи, о Жефаровићу као српском књижевнику. Неколико поруџбина бакрореза Жефаровићевих са ликом Богородице, било је из места Кожана, поред ријеке Србице (српске), у Тесалији. Били су то поручиоци: Константин Георгије Русис, Јован Здравко и Константин Георгије Коца, становници Кожана. То место данас у Грчкој  и околину насељавали су некад искључиво Срби, па су се повукли сјеверније због неодговарајуће климе. Препустили су те просторе македонским Грцима. Грк Жисис Јанакидис из Кожана, је свједочио о томе у једном објављеном писму – „Писмо из Грчке“. Жефаревић би могао бити потомак неке од малобројних преосталих тамошњих старих српских породица. Браћа Руварци историографи међутим искачу из српских редова, инсистирајући, мада без много факата, његову бугарску народност. Тако Иларион Руварац, познат по контрадикцији, пише о њему, као „Бугарину“ или „бугарском зографу“.Други Руварац, Димитрије пишући о почецима српске књижевности, каже на почетку за „нашег другог књижевног песника“ да је био „Бугарин Христифор Жефаровић“. Мада се овај потписивао, како сам наводи, са „илирико–расцијан„. и говорио о „отаџбини Бугарској“ а не о свом роду. Тестамент Жефаровића је писан и „потписан“ 1754. године у мађарском градићу Токају, и то на грчком језику, што би могло да значи да је у најмању руку био Цинцарин. Христофор Жефаровић је радио за духовни препород и српског и бугарског народа, јер је сматрао да је то један исти „илирски“ народ. Павле егзарх Ненадовић га је прозвао „фанатиком бугарске домовине и кинловером Србо -Илирског царства“. Жефаровић је наводио да ради за „нашу домовину српску“, и потписивао се као „универзални Иллыро-Расциан сликар“(иллирӥко рассӥанскӥыј обсхтӥыј зограф) 1741. године.

–Младен Србиновић рођен је у Сушици код Гостивара, 29. новембар 1925.године  био је српски сликар, академик САНУ и професор Универзитета у Београду.Основну школу и гимназију похађао је у Београду. Студирао је сликарство на Академији ликовних уметности од 1947. до 1951.године , а постдипломске студије завршио је 1953. године. За асистента у Академији ликовних умјетности био је изабран 1953. када је изабран и за члана УЛУС-а. Пензионисан је у звању редовног професора Факултета ликовних уметности 1988. године.Први пут је излагао 1948.године  на Изложби радова студената Академије ликовних уметности, а самостално 1952. године у Графичком колективу. Поред многих самосталних и групних изложби у земљи и иностранству, представљао је југословенску уметност на бројним изложбама. Био је члан Графичког колектива и групе Самостални (од 1952), и један од оснивача и чланова Децембарске групе(1955). Издао је двије графичке мапе (1953. и 1955), инспирисане стиховима Федерика Гарсије Лорке. Упоредо са сликарством и графиком од 1960.године  почео је да ради мозаике и предлошке за таписерије које су реализоване и излагане.Израдио је у мозаику:

зид у свечаној сали Савезног извршног већа у Београду (1962),

двије зидне композиције у Хисторијском Музеју у Сарајеву(1966),

два циклуса зидних мозаика(1971.и 1988), и 17 подних мозаика (1985), у свечаној дворани Скупштине општине Крушевац,

зидне мозаике у Медицинском центру Гамзигрдске бање (1975),

мозаичку композицију у свечаној сали фабрике Први мај у Пироту(1978, уништена у пожару 1992.године ),

два мозаика у згради Радио-телевизије Београд у Кошутњаку(1979),

два мозаике за цркву Св. Николе у Руми (1985),

мозаик на прочељу Инвестбанке у Београду (1989) и

мозаичке иконе за олтарску преграду у манастиру Жичи (1993).

Радио је и витраже за Свечану дворану Скупштине општине Крушевац.

Изабран је 1981. године за дописног, а 1988. за редовног члана Српске академије науке и уметности, а 1997. године је изабран и за члана Македонске академије наука и уметности .Добитник је многих југословенских и међународних награда. Октобарска награда Београда 1958; Премија за графику – Загреб 1960; Награда за сликарство на Меморијалу Надежде Петровић у Чачку 1960; Награда за сликарство на међународном бијеналу у Сао Паолу, 1961; Награда за најбољу графику на Бијеналу графике у Токију 1961. године, за литографију „Септембар“ 2. награда за сликарство на бијеналу у Александрији, Октобарска награда Београда, 1974, 7-јулска награда, 1984.

Представљао је Југославију на 31. Венецијанском бијеналу, 1962. године где је изложио двадесет радова формата 170 x 145, а насловну страницу каталога красило је уље на платну „Тајна црвеног / Il segreto del rosso“.

–Олга Јанчић рођена је Битољу, 1. фебруар 1929. године  била је српска вајарка.са родитељима 1930. долази у Београд где похађа основну школу (1936-1940) и IV женску гимназију (1940-1945). Године 1945. уписује Академију ликовних уметности у Београду код професора Лојза Долинара и Томе Росандића а после завршених студија од 1950. до 1954. је на специјализацији у Мајсторској радионици Томе Росандића.Од 1948. године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Прву самосталну изложбу имала  је 1959. године у Београдy

Учествовала је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.Један је од оснивача групе „Простор 8“ 1957. године.Излагала је у оквиру Југословенског павиљона на Свјетској изложби у Бриселу 1958. године.Један је од десет умјетника који су излагали на првом Октобарском салону 1960 године.Граду Београду 1993. године предаје легат од деведесет скулптура који се данас чува у Кући легата.Преминула је 26. октобра 2012. године у 83. години живота у Београду.Скулпторска уметност Олге Јанчић постављено је још у самом почетку стваралаштва на стабилним основа преткласичне и класичне европске умјетности, колико и на постулатима високог модернизма одакле је она изградила један аутентични пластички свијет јединствен у српском и југословенском вајарству. Било да се иражавала у пуној, волуминозној форми или у рељефима, она је истраживала елементарну суштину иконичке представе остављајући посматрачима довољно простора да њене радове употпуне властитом перцепцијом и имагинацијом. Ото Бихали Мерин ће записати :

Добила је сљедеће награде :

1959. Награда за скулптуру на Првом  међународном бијеналу младих, Париз

1960. Награда за скулптуру на Првом бијеналу младих, Ријека

1961. Награда за скулптуру на четвртом  медитеранском бијеналу, Александрија

1961. Награда за скулптуру на Првом  тријеналу ликовних уметности, Београд

1973. Награда за скулптуру на Првом југословенском бијеналу мале пластике, Мурска Собота

1977. Награда „Политике“ из Фонда Владислав Рибника, Београд

1977. Награда УЛУС-а на изложби Простор ’77, Београд

1984. Награда за скулптуру на Октобарском салону, Београд

1987. Октобарска награда града Београда за скулптуру, Београд

1995. Награда за скулптуру на другом бијеналу цртежа и мале пластике, Београд.

Имала је преко 50 самосталних изложби :

1959 Уметнички павиљон Београд, Београд, Модерна галерија, Љубљана, Галерија ликовних умјетности, Ријека

1960 Градска галерија сувремене умјетности, Загреб, Festival of the Visual Arts, Harrogate (Енглеска)

1964 Салон Модерне галерије, Београд

–Видосава Вида Јоцић рођена у  Скопљу 1921.године  била је српска вајарка.Са сестрама се 1941. године прикључила Ваљевском партизанском одреду. Сестра Оливера Вера Јоцић погинула је 1944.године . Проглашена је за Народног хероја, а споменик је урадила Вида Јоцић који је подигнут у Скопљу. Вида Јоцић је заробљена 1942. и одведена у логор Бањица, затим у Аушвиц гдје је добила број 49865 и у Равенсбрик у коме је дочекала ослобођење.

Завршила је Високу филмску школу у Београду 1949. Дипломирала на вајарском одсјеку Академије ликовних умјетности у Београду коју студирала од 1950. до 1955. код проф. Јована Кратохвила, Стевана Боднарова, Сретена Стојановића, Лојза Долинара.

Одржала је 30 самосталних изложби и више од 200 колективних у земљи и иностранству.

Начинила је споменике у Ваљеву, Скопљу, Чачку и Новом Саду, а скулптуре у јавном простору у Острошцу и Аранђеловцу. Израдила је неколико биста народних хероја. Групу од 40 скулптура ‘Апел за мир’ поклонила је граду Београду.

–Радомир Рељић рођен је у Скопљу, 18. јул 1938.гидине .Био је српски сликар, професор Факултета ликовних уметности и редовни члан САНУ.Завршио је осмогодишњу школу у Зрењанину, а затим и три разреда гимназије школске 1955/56. године такође у Зрењанину. Студирао је Академију ликовних уметности у Београду и завршио је 1961. године у класи професора Зорана Петровића. Завршио је и специјалистичке студије 1963. године у класи професора Зоре Петровић и Мила Милуновића. Изабран је 1972. године за асистента на Академији за ликовне уметности, затим је године 1978. изабран за доцента на Факултету ликовних уметности у Београду. После тога 1985. постао је ванредни професор, a 1988. редовни професор на истом факултету за предмет сликарство и цртање. Боравио је на студијским путовањима у више држава: Италија, Аустрија, Француска, Њемачка, Канада. Био је члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) и Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС).

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 15. децембра 1988. године, за редовног члана 23. октобра 1997. године, у Одјељењу ликовне и музичке уметности. 1990. године Ненад Момчиловић режирао је документарни филм „Радомир Рељић“ који се односи на умјетникову изложбу „Рани период 1958—1965“ (Модерна галерија, Ваљево). Године 1996. у Галерији САНУ одржана је његова ретроспективна изложба.

Значајније изложбе, углавном самосталне биле су му :

1961. Београд, Галерија Графичког колектива

1963. Загреб, Галерија сувремене умјетности

1965. Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета

1966. Београд, Галерија Дома омладине

Фиренца, Casa del popolo M.Buonarrti (са Дамњаном)

1967. Београд, Салон Музеја савремене уметности

Ниш, Изложбени павиљон у Тврђави

Сплит, Галерија умјетнина (са Дамњановићем и Оташевићем)

1968. Краљево, Хол Дома ЈНА

1970. Скопље, Салон Музеја на современата уметност (са Дамњаном и Оташевићем)

1972. Београд, Галерија Графичког колектива (са Михаиловићем

1975. Београд, Ликовна галерија Културног центра

Љубљана, Мала галерија

1981. Женева, Galerie d’art UNA

Београд, Галерија Графичког колектива

1984. Београд, Галерија Себастијан

1990. Ваљево, Модерна галерија, Рани период

1991. Београд, Галерија Графичког колектива

1992. Суботица, YU ФЕСТ Галерија

1993. Београд, Галерија Атријум (изложба поводом промоције часописа Градац)

1996. Београд, Галерија САНУ, Ретроспективна изложба.

2001. Београд, Галерија Графичког колектива, 5-17. новембар поводом 40 година рада.Добио је више награда за свој уметнички рад: Награда Политике (1965), Награда на изложби „Мир, хуманост и пријатељство међу народима“ (Словењ Градец, 1965), Прва награда на трећем  тријеналу југословенске уметности (1967), Трећа награда на изложби „Werke der 2. internationalen Malerwochen auf Schloss Retzhof bei Leibnitz“ (1967), Велика плакета Универзитета уметности (1988), награда XVIII Меморијала Надежде Петровић (1994).

Налазио се на Изборној листи „Отпора“ за парламентарне републичке изборе 2003. године у Србији, али та политичка странка није прешла цензус од 5% за улазак у Скупштину.

Умро је са 68 година 6. новембра 2006. у Београду.

                      ( наставиће се )