Пише :Дејан Бешовић

-Бранко Младеновић умро прије марта 1365.годинe био је српски племић и севастократор  средином 14. вијека, који је управљао Охридом у доба Српског царства и сматра се родоначелником Бранковића. Сматра се да му је припадао свилени појас (тзв. Бранков појас), византијске израде, који се данас чува Британском музеју у Лондону и на коме је поред имена Бранко извезена кацига са лавом на челенци, симболом Бранковића.Његов отац био је властелин Младен, који се помиње са титулама жупана и војводе у доба краљева Милутина (1282—1321) и Стефана Дечанског (1322—1331). Он се 1323. године помиње као управник Требиња и Драчевице, а сматра се да његова породица највјероватније потиче из Захумља.Душан Силни (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) је Бранка Младеновића поставио за управника Охрида и додијелио му титулу севастократора, али није познато када се то десило, иако је извјесно да је титулу добио након проглашења Српског царства 16.априла 1346. у Скопљу. Висока титула севастократора вјероватно значи да је Бранко на неки начин био родбински повезан са царском породицом,пошто је иста титула додинељена Дејану, који је био ожењен Душановом сестром Теодором. Након Душанове смрти, у време распада Српског царства, подржавао је његовог сина и наследника Уроша (1355—1371).

Бранко Младеновић је умро прије марта 1365. године а његови синови Гргур и Вук су се из Охрида повукли на породични посјед, око Борча у Дреници на Косову.Бранко Младеновић је био син властелина Младена, који је, осим њега, имао и ћерку Ратославу, која је била удата за жупана Алтомана Војиновића и била мајка Николе Алтомановића. У историјским изворима помиње се и његов стриц Никола, који је 1329. године управљао облашћу око Љеша, у данашњој Албанији.Бранко Младеновић је био ожењен непознатом племкињом и у браку са њом је имао четворо дјеце, три сина и једну ћерку, која је била најмлађе дијете:

Никола Радоња (у монаштву Роман и Герасим) (? — 3. децембар 1399)

Гргур (? — пре 16. јула 1398)

Вук (око 1345. — 6. новембар 1397)

Теодора (Војислава) (? — ?), удата за Ђорђа Топију, господара Драча.Бранков појас, који се чува у лондонском Британском музеју, потиче из средине 14. вијека, византијске је израде и настао је у радионицама Цариграда или Солуна. Направљен је од свиле, димензија 195 са 7,5 центиметара и сачињава га 18 оквира у којима су приказана три мотива:

кацига са лавом на челенци и натписом Бранко,змај,соко.

-Дејан Дејановић (око 1310 — пре децембра 1371) био је српски великаш и обласни господар из времена Српског царства, носилац високих титула севастократора и деспота и родоначелник породице Дејановића, Управљао је облашћу око Куманова и Велбужда.Дејаново поријекло није познато, али претпоставља се да је припадао вишем властелинском  слоју. Након брака са Душановом сестром Теодором, добио је високу титулу севастократора, са којом се последњи пут помиње 10. августа 1355. године. Касније му је додијељена и деспотска титула. Уживао је велики углед у тадашњој Србији, о чему сведочи и папа Иноћентије Шести , који је своје посланство, упућено у Србију ,маја 1355. годин ради преговора о склапању црквене уније и заједничкој акцији против Османлија, препоручио и Дејану.Дејан је свој посјед, који је обухватао жупе Жеглигово и Прешево, проширио на област око Велбужда и горњег тока ријеке Струме, који му је додијељен на управу, као и подручје око Мелника.Посебну пажњу је поклањао својим задужбинама, првенствено Архиљевици код Куманова коју је подигао на потпуно новом месту а што свједочи о његовог економској моћи и Белови крај Земена. Једна од његових задужбина је Карпински манастир.Дејаново порекло је непознато. Раније су историчари вјеровали да је Дејан био рођак Јована Оливера, најмоћнијег српског великаша у Македонији током Душанове владавине. Ово мишљење више није прихваћено. Константин Јиречек је указао на Дејана Мањка, Душановог војводу који се спомиње у повељи коју је 1333. године краљ Душан издао у Пологу. Овом повељом је Дубровчанима уступио Стон и Пељешац у замјену за 8000 златних перпера и 500 перпера годишњег трибута. Дејан Мањак се јавља као један од свједока издавања повеље. Дејан се оженио Душановом полусестром Теодором, ћерком Стефана Дечанског са Маријом Палеолог.На Васкрс, 16. априла 1346. године, Душан је сазвао сабор у Скопљу на коме су присуствовали српски патријарх Јоаникије, охридски архиепископ Николај, бугарски патријарх Симеон и представници светогорског монаштва. Српска архиепископија је претходних месеци уздигнута на ранг патријаршије. Патријарх Јоаникије Други  крунисао је Душана за цара Срба и Ромеја. Душанов син Урош крунисан је за краља.

Душан је намеравао да ослабљено Византијско царство замијени јачим, Српским царством. У том случају, њему би припадало мјесто које је сада заузимао византијски цар. У праваћне норме византијских царева спадало је и додјељивање високих титула као што су титуле деспота, севастократора и кесара. Деспотску титулу добили су: царев брат Симеон Немањић, царичин брат Јован Комнин Асен и великаш Јован Оливер. Титулу севастократора добили су: царев зет Дејан и великаш Бранко Младеновић, управник Охрида. Кесари су постали Прељуб родоначелник династије Прељубовић  намјесник Тесалије, Гргур управник Полога и Војихна, намесник Драме.Као царевом сроднику Дејану је припала висока титула севастократора. Папа Иноћентије Четврти  препоручује Дејану своје посланике који су 1355. године дошли на српски двор да воде преговоре о склапању црквене уније и о организовању крсташког рата против Турака. Дејан је напредовао у хијерархијској структури. Носио је титулу деспота, а његова жена титулу царице. Као севастократор Дејан се помиње неколико мјесеци прије Душанове смрти. Деспотску титулу вероватно је добио од Уроша. Након 1355. године нема ниједне хронолошке одреднице о дјеловању овог великаша.Сматра се да је деспот Дејан преминуо прине 1371. године, а не зна се поуздано да ли се пре смрти повукао са власти и замонашио. У браку са Теодором Немањић, имао је троје дјеце:

Константин Драгаш Дејановић (око 1350 — Ровине, 17. мај 1395) је био српски средњовековни велможа и припадник великашке породице Дејановића (Драгаша),која је у време распада Српског царства овладала пространом облашћу на истоку српске државе.Био је млађи син севастократора, односно деспота Дејана и деспине Теодоре Немањић, а власт је делио са братом деспотом Јованом, до његове смрти 1378. или 1379. године. После Маричке битке (1371. године), Дејановићи су постали османски вазали, а сам Константин је погинуо 1395. године, предводећи помоћне одреде у бици на Ровинама.Константин се женио два пута, а његова ћерка Јелена се 1392. године, удала за византијског цара Манојла Другог  Палеолога (1391—1425) и била је мајка последњих византијских царева Јована Осмог (1425—1448) и Константина Деветој (1449—1453)Заједно са мајком и братом помогао је светогорске манастире, а град Ћустендил у данашњој Бугарској, назван је по њему (Костадинова Бања).Константин је рођен у браку велможе Дејана (родоначелника Дејановића) и принцезе Теодоре Немањић, ћерке краља Стефана Дечанског (1322—1331) из његовог другог брака са краљицом Маријом Палеолог, из побочне линије византијске династије Палеолога (била је праунука византијског цара Михајла Осмог  (1261—1282) и унука његовог трећег сина Константина). Њен брат је био господар Тесалије и Епира цар Симеон Синиша (1359—1370), а полубрат Душан Силни (краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Константин је имао и старијег брата деспота Јована Драгаша, са којим је дијелио власт.Оженио се непознатом племкињом са којом је највероватније имао двоје дјеце:Јелену, која се 1393. године, удала за византијског цара Манојла Другог  Палеолога, постала је византијска царица. Царица Јелена Драгаш је имала два сина, два последња византијска цара – цара Јована Осмог  Палеолога и цара Константина Деветог  Палеолога, названих по Јеленином оцу и стрицу – Константину Драгашу и Јовану Драгашу.Јакова, који је примио ислам и као Јакуб једно вринеме управљао његовим посједима.Његов син Јаков Драгаш га је наслиједио 1395. године. као ратоборни деспот. Убрзо је прихватио ислам и име Јакуб, задржавши своје посједе до своје смрти. Наследио га је син Јусуф, рођен као Стефан Драгаш и такође исламизован, 1452. године. Султан Мехмед Други  је централизовао царство и велбушка деспотовина је нестала са политичке карте.Три ћерке које су се 1372. године, удале за османског султана Мурата Првог  и његове синове Бајазита Првог  и Јакуба.Други пут се оженио Евдокијом из породице Великих Комнина, са којом није имао дјеце. Она је била ћерка трапезунтског цара Алексија Трећег (1349—1380) и царице Теодоре Кантакузин, из бочне линије Кантакузина.

-Константин Дејановић, преко последњих византијских василевса и наследника римских царева, био је преко деспота Томе Палеолога и велике кнегиње Софије Палеологине,родоначелник првог руског цара Ивана Четвртог  Васиљевича Грозног Рјуриковича.Након смрти севастократора Дејана, средином 14. винека, владавину његовим посједима преузели су његови синови Јован и Константин. Они су, заједно са својом мајком деспином Теодором (Евдокијом), богато даривали светогорске манастире, поготово Хиландар, Пантелејмон и Ватопед.После Маричке битке 1371. године, у којој су погинули њихови сусједи краљ Вукашин (1365—1371) и деспот Угљеша Мрњавчевић, браћа Драгаш су, као и њихов наследник краљ Марко Мрњавчевић (1371—1395), постали вазали султана Мурата Први  (1359—1389). Деспот Јован Драгаш је умро 1378. или 1379. године, након чега је Константин наставио да самостално влада њиховом државом.У историјској науци постоји претпоставка да је у Косовској бици учествовао на страни султана Мурата Првог, заједно са краљем Марком Мрњавчевићем, вођен не само својим вазалним дужностима, већ и политичким и користољубивим разлозима, заузимањем дијела посједе кнеза Стефана Лазара Храбељановића. Постоји могућност да је султану Мурату Првом послао помоћне одреде, јер је његова војска прошла кроз Велбуждску деспотовину приликом одласка на Косово поље, гдје се и десила Косовска битка 1389. године..На челу својих снага, учествовао је, као османски вазал, у бици на Ровинама 17. маја 1395. године. Поред њега, као османски вазали, против влашког војводе Мирче Првог  (1386—1418) борили су се и кнез Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402, деспот 1402 — 1427) и краљ Марко Мрњавчевић, који је пред битку, према народном предању, рекао:„Молим Господа да буде хришћанима помоћник, a ja нека будем први међу мртвима у овом рату“. Влашке снаге су однијеле побједу у бици, током које су погинули и краљ Марко Мрњавчевић и Константин Дејановић. Након битке, његов син Јаков (Јакуб) је наслинедио његову државу, али су Османлије, током наредних година, преузеле све његове посједе.Према неким историчарима, непосредно прије своје смрти, деспот Константин Дејановић започео је изградњу манастира Поганово, посвећеног „Светом Јовану Богослову“.У историјским изворима на српском језику, Константин се помиње са титулом господин, док се у онима на грчком језику помиње као кир и аутентес, док неки аутори сматрају да је носио титулу деспот Србије. Град Велбужд, код кога су српске снаге предвођене његовим дједом (краљем Стефаном Дечанским Немањићем) и ујаком (младим краљем Душаном Силним Немањићем) потукле у бици Бугаре 1330. године, налазио се у саставу његове државе. Османлије су град по њему називали Константинова Бања односно Köstendil, а тај назив се, у нешто исквареном облику, одржао до данас, као Ћустендил.Према једној хипотези Јордана Иванова, „Константин Дејановић је био ожењен Кером Тамаром, ћерком бугарског цара Јована Александра. Управо као царев зет, према Иванову, Константин је приказан у Лондонском јеванђељу цара Јована Александра Стратимировића Кери Тамари, где је наведен као „Константин деспот, зет великог цара Јована Александара“. Међу аргументима које историчар наводи у прилог својој тези „су и двоглави орлови којима су у минијатури украшене хаљине деспота Константина. Бугарски научник тумачи овај хералдички симбол као грб династије Немањића,родбинска веза коју Драгаши више пута истичу. Тако је у једној својој повељи од 20. маја 1380 . године, Константин Драгаш наводи да српске краљеве сматра својим „прецима и претходницима“.Међутим, тезу Иванова већина историчара не прихвата. Познато је да је 1371. године, Кера Тамара већ била удовица, док је Константин Драгаш умро тек 1395. године.Академици Милош Благојевић и Момчило Спремић  тврде :  Стога је вероватније да је деспот Константин из Лондонског јеванђеља друга (другачија) личност, о којој се ништа више не зна, осим да је царски зет који је носио титулу „деспот“ (Константин Балшић). У средњовековној бугарској цркви у селу Станичење је откривен гроб највишег бугарског феудалца, који је владао нишком облашћу, обучен у такву златоткану одежду са извезеним двоглавим орловима и шест царских монограма цара Јована Александра „Цар Бугара и Грка. У стварности, деспина Кера Тамара је вероватно била удата за другог Константина, бугарског деспота који је умро пуне две деценије пре Константина Драгаша.Константин Дејановић је у српској епској поезији забележен као бег Костадин (у поезији је добио титулу бега јер је постао османски вазал).Обично приказан као претерано негативан лик, његова карактеризација првенствено служи као контраст личности Марка Краљевића (њих двојица се често приказују као браћа по крви), са циљем да се истакне разлика између две наизглед идентичне природе њихових односа. са Османлијама, пошто су обојица били њихови вазали. Њихови мотиви су, међутим, нешто другачији. Док је краљ Марко приказан како прихвата османско сизеренство зарад и добробит свог стада, Константин тражи начин да сачува свој положај и привилегије без обзира на било који облик вишег моралног кодекса.

Паскач је био српски племић за вријеме Српског царства, који је имао титулу кнеза. Заједно са сином, севастократором Влатком, основао је манастир Светог Николе у селу Псачи, у коме се налази ктиторска фреска његове породице (три генерације), фрескописана између 1365. и 1371. године. Приказан је као старац, сиједе косе,како држи модел цркве заједно са Влатком у средини.Поред Паскача је његова жена, племикиња Озра, и њихов унук, Угљеша. Породица носи скупоцјену одјећу. О Паскачу се више ништа не зна, он се не помиње у донаторским повељама. Његова функција у држави је непозната и није познато у ком својству је добио титулу кнеза. Мандић претпоставља да је Паскач био великаш, који је наслиједио Војислава као велики кнез, док је Лазар ту титулу добио након Паскачеве смрти, могуће за вријеме царства. Композиција фресака се вреднује високо, као и други радови из 14. вијека, дио је неколико посебних студија.

-Влатко Паскачић је био српски племић и севастократор, који је током седме деценије 14 вијека, уз подршку Мрњавчевића владао облашћу између Врања и Криве Паланке. Задужбина његове породице је манастир светог Николе у Псачи, а његов син Угљеша је касније спадао међу значајне сараднике деспота Стефана Лазаревића.Влатко је био син кнеза Паскача и кнегиње Озре и заједно са оцем је, у доба Душана Силног, подигао њихову задужбину у Псачи, која је у марту 1355. године поклоњена светогорском Хиландару, док је њена унутрашњост осликана нешто касније, између 1365. и 1371. године.Његова баштина, била је жупа Славиште, у данашњој Македонији, око Криве Паланке. Уз подршку Мрњавчевића, он је потиснуо малолетне синове деспота Дејана (Јована и Константина) из области око Прешева. Поред тога, он је своју власт проширио и на Врање, а сматра се да је, још пре 1365. године, ковао сопствени новац, што говори о томе да моћ севастократора Влатка, није била занемарљива“.Цар Урош је Влатку додијелио високу титулу севастократора, док је његов малолетни син Угљеша, добио титулу кесара. Не зна са када је то урађено, пошто се Влатко, са титулом севастократора, јавља само на ктиторској композицији у Псачи, као севастократор све српске земље. Највероватније се то десило 1365. године, када је Урош Вукашину додијелио титулу краља и прогласио га за свог савладара, његовом сину Марку титулу младог краља, а брату Угљеши титулу деспота.Не зна се када је умро севастократор Влатко, али се сматра да се то десило између 1365. и 1371. године. Наследио га је малолетни син Угљеша, кога су након Маричке битке (у којој је можда погинуо Влатко), са породичних поседа потиснули синови деспота Дејана, браћа Драгаши.

Високе титуле, које је цар Урош доделио њему (севастократор) и његовом малолетном сину Угљеши (кесар), указују да је Влатко могао да буде неком родбинском везом повезан са српским владарем, иако се та, хипотетичка веза, ничим не може документовати. Влатково нагло ширење свједоче о његовој повезаности са Мрњавчевићима, иако није утврђено да ли се ради о некој породичној или само пријатељској вези. Поједини аутори су сугерисали да би његова супруга, Владислава, могла да буде ћерка деспота Угљеше, по коме би био назван један од њихових синова, кесар Угљеша.У браку са властелинком Владиславом, севастократор Влатко је имао барем троје деце:Стефана,Угљешу,

-Вукашин Мрњавчевић (Ливно, 1320 — Черномен, 26. септембра 1371) био је српски средњовековни великаш и краљ од 1365. до 1371. године.Као један од најмоћнијих велможа у нејединственом Српском царству, Вукашин је крунисан за краља 1365. године како би дјеловао као савладар цара Стефана Уроша Петог. Вукашин се 1369. године политички разишао са све немоћнијим царем, а већ 1371. године је заједно са својим братом, деспотом Јованом Угљешом, погинуо у Маричкој бици у походу предузетом против Османлија.У народној традицији Вукашин је нетачно осуђен као узурпатор и убица цара Уроша, назива се „жура Вукашин“.О поријеклу краља Вукашина, као и његове породице не зна се много. Дубровачки историчар Мавро Орбин (1563 — 1610) записао је Да је краљ Вукашин био син сиромашног властелина Мрњаве из Ливна у данашњој Босни. Из Ливна се Мрњава преселио у Херцеговину, у Благај на Буни, притоци Неретве, а одатле га је Стефан Урош IV Душан позвао на свој двор. На владарском двору браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша су, према византијском историчару из друге половине 15. века, Лаонику Халкокондилу, били носиоци дворских титула пехарника и коњушара. У савременим изворима прво се помиње Угљеша 1346. као Душанов намесник у Требињу, док се Вукашин у марту 1350. налазио на положају жупана у Прилепу. У том периоду Вукашинова сестра Јелена је удата за Николу Радоњу, сина севастократора Бранка Младеновића који је господарио Охридом у име српског цара. Претпоставља се да управо у ово време почиње везивање Мрњавчевића за територију данашње Северне Македоније .

После смрти цара Душана, током владавине његовог наследника Стефана Уроша Петог (1355 — 1371) долази до постепеног осипања владарског ауторитета. Пошто је Душанов полубрат Симеон (1359 — 1372) узурпирао власт у Епиру и Тесалији, после 1360. долази до стварања других феудалних области у оквиру Српског царства. Најмоћнији велможа неко вријеме био је владар западних крајева Царства, кнез Војислав Војиновић који је, иако званично лојалан цару, за свој рачун водио рат против Дубровачке републике (1358 — 1362) . Како би што прије испословали склапање мира, Дубровчани су поред цара Уроша, писали у мају 1362. године и царици-мајки Јелени и Вукашину, што открива да је Мрњавчевић тада био једна од најутицајнијих личности на српском двору. Како је у овом периоду текло стварање Вукашинове феудалне области није познато, као што није познат ни њен тадашњи обим. Најзад, изненадна смрт кнеза Војислава Војиновића у септембру 1363. отворила је простор за даље снажење Мрњавчевића.Смрт кнеза Војислава поклопила се временски и са одласком још неколико знаменитих велможа из Душановог времена попут царевог зета деспота Дејана или деспота Јована Оливера. У међувремену, Мрњавчевићи су склопили неколико брачних веза помоћу којих су се ближе повезали с другим великашким кућама. Вукашин је своју ћерку Оливеру око 1365. удао за Ђурђа Првог  Балшића, старјешину породице Балшића, док је Марко ожењен Јеленом, ћерком Радослава Хлапена. Угљеша се пак оженио Јеленом (Јефимијом), ћерком кесара Војихне, намјесника Драме, а рођак Мрњавчевића највероватније је био и Влатко Паскачић, ктитор манастира Псаче. Разгранате родбинске везе Мрњавчевића нису допринијеле стварању политичког јединства међу различитим територијама обласних господара, али су ојачале углед и моћ Вукашинове породице.После смрти кнеза Војислава Војиновића, цар Урош је изгубио подршку српске властеле у рашким крајевима, али се затим окренуо Мрњавчевићима, као најмоћнијој породици у тзв. грчкој земљи . Цар је прво Вукашину додијелио високу титулу деспота, а у септембру или августу 1365. Вукашин је крунисан за краља и тако произведен у царевог савладара. Вукашина је крунисао српски патријарх Сава Четврти  уз благослове самог цара и царице-мајке Јелене. Истом приликом Јован Угљеша је проглашен за деспота, али није извјесно да ли је тада и Вукашинов син Марко произведен у младог краља . Ипак, уздизање Мрњавчевића с незадовољством су прихватили представници других великашких породица, пошто се сматрало да скоројевићи Мрњавчевићи желе да замијене светородну династију Немањића која је већ спала на бешчедног цара Уроша . У почетку, цар и краљ су владали у слози што потврђује заједнички новац који је кован у царским ковницама, као и документ из Дубровачког архива који сведочи да су у јесен 1366. Урош и Вукашин слали заједничку делегацију у Дубровник. Такође, у задужбини севастократора Влатка Паскачића у Манастиру св. Николе у Псачи сачуван је заједнички портрет савладара тако што је Урош приказан с десне стране, као старији по рангу, а Вукашин с лијеве. Вијест о томе да је Урош добровољно даровао Вукашину краљевску титулу сачувана је и у дјелу  Краљевство Словена (1601) Мавра Орбина.

                        ( наставиће се)