Пише :Дејан Бешовић

Јован Стојковић — Бабунски рођен Мартолци, 25. децембар 1878.године Родио се у селу Мартолци у области Азот код Велеса. Основну школу је завршио у селима Оморану, Богомили и Војници. У Велешкој гимназији бугарски учитељ га уписује као Ивана Стојкова, након чега га отац,због бунта , шаље у Србију на школовање. Завршава нижу гимназију у Ваљеву, након чега постаје питомац Друштва Светог Саве. Као питомац овог друштва које је школовало ђаке из Старе Србије( Македоније) похађа богословску учитељску школу у Београду. По завршеној школи враћа се у Азот гдје постаје учитељ у селу Теову.

Као српски учитељ трпио је притиске ВМРО-а. Након што су му припадници ВМРО убили брата и синоваца у Мартолцу 1905.године  одлучује да се одметне и придружи српским четницима Глигора Соколовића и Темељка Барјактревића који су се у Азоту појавили још крајем 1904. године. Априла 1905. долази у Азот заједно са четом Стевана Недића -Ћела и Сретена Рајковића-Четника . Код села Ореше долази до сукоба с четом ВМРО-а под командом Стевана Димитрова, која бива уништена до последњег човека након што су је опколили Глигор, Темељко и Бабунски. Као војвода Јован Бабунски води више борби са четама ВМРО-а и турском војском на Мовнатецу, Куртовом камену, Ножу и многим другим. Из сваке борбе излазио је као побједник  познат као Војвода Бабунски, био је српски четнички војвода и командант током борбе за Македонију и Стару Србију, Балканских ратова и Првог свјетског рата. Након убиства његовог брата и синовца од стране бугарске Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), тражећи освету, придружује се четничким одметницима међу којима убрзо постаје командант четничких јединица у долини ријеке Вардар, гдје се са својим саборцима сукобљава са бугараским и османским снагама.Надимак Бабунски је добио по планини Бабуни на којој је четовао 1905—1908. Пјесму посвећену војводи Јовану Бабунском Спремте се спремте четници или Српска ми труба затруби написао је одмах после борбе у селу Дренову 1907. Јован Грковић -Гапон.Након избијања Првог балканског рата придружује се Српској војсци у коме током борбе у селу Стревица бива рањен. Током Другог балканског рата налазио се у саставу српског добровољачког одреда са којим се бори у Бици на Брегалници. Током Првог свјетског рата, Бабунски и његов четнички одред се бори против аустроугарских снага 1914, а касније и на Солунском фронту гдје је Бабунски одликован од француског генерала Луја Франша д’ Епереја након заробљавања два њемачка торпедна чамца са посадама. После рата, Бабунски са својим јаким снагама од 250 бораца помаже нове српске власти у гушењу бугарашког отпора у околини старо -српских македонских мјеста, Битоља и Тиквеша. Сматра се за једног од најславнијих четничких војвода из тог доба, Бабунски је умро у Велесу 1920.

Лик и дело војводе Бабунског је било забрањено помињати и славити у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији ,нарочито у Титовој Црној Гори,посљедњем бастиону брозо-бољшевизма . иако је имао немерљив допринос за сједињење Србији и Југославији Вардарске Македоније, која ће касније за разлику од Егејске и Пиринске једина сачувати свој културни идентитет. За разлику од бугарашких војвода користио се и писао на чистом данас познатом македонском народном језику који је он сматрао за старосрпски језик.Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили су Устав и опште помирење, војвода Бабунски је неко вријеме прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лијечити фразама. Младотурци су ухапсили војводу Бабунског, али је успио да побегне у Шумадијски Србију. Године 1912. за вријеме Првог балканског рата, у одреду Војводе Вука учествује у борбама на Стревици гдје бива рањен. У Другом балканском рату учествовао је у Добровољачком одреду у бици на Брегалници.По избијању Првог свјетског рата Бабунски формира Савски четнички одред, касније преименован у Руднички четнички одред под командом мајора Војислава Танкосића. Овај одред примио је на себе прве ударе аустроугарске војске. Одред је између осталог разнио железнички мост на Сави. Након величанствених побједа на Церу и Колубари 1914. комитет у Софији по наговору Беча убацује чете у тадашњу Јужну Србију. Српска влада формира четничке одреде за сузбијање терористичких дјелатности ових чета. За команданта ових антитерористичких и потјерних одјељења постављен је Јован Бабунски. Уочи напада Бугарске и Њемачке 1915. српска влада чете и потјерна одељења преформира у Летећи жандармеријски одред под непосредном командом Врховне команде. Овај одред под командом Бабунског добио је задатак да у Качанику спријечи продор бугарске 3. дивизије. Одред је са великим губицима успио мјесец дана да спријечи пролазак Бугара. По повлачењу српске војске Летећи одред се повлачи заједно са француском војском. На Солунском фронту године 1916. одред Бабунског бива придружен Првој армији и распоређен на одсјек код Преспанског језера. У борбама са Бугарима и Њемцима на овом сектору Бабунски и његов одред се истичу хватањем непријатеља иза линије фронта и прикупљању информација. Након заробљавања два њемачка торпедна чамца бива одликован од француског генерала Франше де Епереа.Умро је 17. фебруара 1920. године од Шпанског грипа.Удружење резервних официра и ратника подигло му је споменик у Велесу у виду гранитног зарубљеног обелиска на коме је орао са раширеним крилима, а на средини овал са његовим портретом, откривен 29. октобра 1924. године на пригодној церемонији.На откривање, као и на сахрану, дошао је и изасланик регента Александра Првог Карађорђевића каснијег краља ујединитеља. Бугари су, по свршетку Априлског рата 1941. године, порушили споменик, а војводин гроб раскопали и кости расули.Пјесму посвећену војводи Јовану Бабунском Спремте се спремте четници или Српска ми труба затруби написао је одмах после борбе у селу Дренову 1907. године Јеремија – Јован Грковић познат данас још по конспиративном имену Гапон, бивши монах и четник рођен у Ораховцу близу Призрена 1879. године, погинуо у Кумановској бици 1912. године. Пјесма постаје веома популарна после Првог светског рата међу Србима у Сједињеним Државама. Прва верзија песме под називом Комитска песма снимљена је 23. јула 1924. године у Ричмонду, Индијана, месту које је тада било познато по јаком белачком покрету Кју-клукс-клану, али и као место где су снимане прве џез нумере. Песму је отпевао Васа Буквић у пратњи „Југословенског тамбурашког друштва”. Друга верзија песме снимљена је већ наредне године, у новембру 1925. године, у интерпретацији Душана Јовановића и пратњи тамбурашког оркестра „Орао” за Колумбија фонографску компанију. Трећа верзија је такође снимљена у Сједињеним Државама јула 1942. године у извођењу Еда Љубића и уз овог пута пратњу дувачког оркестра „Виктор”, а за истоимену радијску компанију. Четврта верзија снимљена је после, Другог светског рата, 1950. године у извођењу Раше Раденковића, предратног београдског шлагер и радијског пјевача, и Мирка Марковића, за Сунарт (сунчеву уметност). Ово је прва песма на српском која је снимљена уз пратњу електричне гитаре која у то доба, 1950-их, постаје основни инструмент за бројне оркестре и бендове.Такође, исте године Рашо Раденковић је снимио песму посвећену војводи Бабунском „Не ли те је жалба“

Од српских одликовања награђен је споменицом Балканских ратова, Споменицом великог рата, Албанском споменицом и Карађорђевом звездом.

Одликован је Француским крстом са три палме двије Легије части и руским орденом Светог Ђорђа четвртог степена.

Улице у Нишу и Београду носе име Војводе Бабунског.

Изборни текст четничке химне

 -Спремите се спремите четници гласи  :

“Пуштај ме, пуштај Јоване,

–Глигор Соколовић рођен у Небрегово, 17. јануар 1872.године  је био српски четнички војвода с краја 19. и почетка 20. вијека.

Прославио се још као сасвим млад, када је убио Али-Агу Карашлију , обијесног Турчина из Црнилишта који је у то вријеме злостављао српски народ на подручју Старе Србије.Након тога, 1895. године, Глигор се одметнуо у шуму са још неколико другова: Ђорђе Палаш из Присата, Риста Тодоровић из Дреновца и Коце из Оморана. Та чета је била страх и трепет за Турке и качакеаВМР– ом и са грчким четницима (андартима). У Бугарској је пришао ВМРО-у и постао војвода у овој организацији. Учествовао је у Илинденском устанку. Турци су му, из одмазде ухвалити и убили оца Сокола Ламевића. Након тога, Глигор се повлачи у Бугарску. Тамо је сакупио чету и кренуо у борбу с Турцима. У једној од борби с Турцима, био је рањен у главу, и тада бјежи у Шумадијски Србију.Боравећи у Београду, војвода Глигор Соколовић је пришао новооснованој Српској четничкој организацији и убрзо образовао чету коју је у јесен 1904. одвео је у Прилепски крај. Учествовао је у скоро свим великим борбама српских четника и чета ВМРО-а: у мају 1905. на Орешким ливадама заједно са Бабунским и Тренком Рујановићем разбио већу комитску чету. Исте године са Бабунским, сукобио се са здруженим комитским четама војвода Константинова, Сугарова , Дачева ,Микелеа Мишеловског на Мукосу и разбио их. Затим је у борби на Мовнатцу са Бабунским и Тренком Рујановићем напао комитску чету Ивана Наумова Алабакова и избацио из строја око 40 комита, док су се остали разбежали. Борбе су се наставиле до Хуријета, јула 1908. окончавајући се увијек у корист српских четника.Када је 1908. године изведена Младотурска револуција и када је реформистичка струја која је дошла на власт објавила Хуријет (слободу) за све потлачене хришћане, донесена је амнестија и за све одметнике од турске власти. По претходном договору престала је и српска и бугарска и грчка четничка акција. Тако су по упутству из Београда, све четничке војводе имале да се предају Шефкет Паши у Скопљу. Главне четничке војводе:Глигор Соколовић, Јован Бабунски, Тодор Крстић Алгуњски, Коста Пећанац, Цене Марковић, Ђорђе Скопљанче, Јован Долгач, Михаило Јосифовић, Јован Станојковић-Довезенски, Тренко Рујановић, Коце Дреновски, Петко Илић Нагорички, Риста Старачки, Стеван Недић Ћела, Јован Божиновић и други симболично су предали оружје Турцима.

Убијен је 1910. године у близини родног села Небрегова, гдје је и сахрањен.

–Стефан Цене Марковић је рођен 1864. у селу Јелошник код Тетова, у данашњој Северној Македонији. Као младић одлази на печалбу у Бугарску, а затим 1882.године  у Русију гдје се уписује као добровољац у коњичку подофицирску школу. Деведесетих година одлази у Бугарску као наредник. Уписује се у организацију ВМРО и убрзо постаје војвода. Након покоља Срба у селу Кокошињу 1905. од стране ВМРО-а напушта ту организацију и постаје српски војвода. Дјеловао је са четом у Горњем Поречу и у гостиварском крају. Водио је борбе углавном против албанских качака у Бугара . Године 1912. у Првом балканском рату у четничком одреду Војислава Танкосића учествује у борбама на Мердару. У Првом светском рату такође учествује као четник. Жени се у Битољу 1915. и учествује у пробоју Солунског фронта 1918.године

-Ђорђе Ристић рођен у Метохији -Пећ, 6. август 1881  звани Скопљанче, је био српски четнички војвода, који је четовао по Старој Србији и Македонији.Гимназију је завршио у Скопљу, након чега је уписао Подофицирску школу у Београду 1904.годинд, и са чином наредника је прешао српско-турску границу те је почео са четовањем. Због показане храбрости већ 1905.гофине је стекао звање војводе. Учествовао је у биткама на Гуглину, Петраљици и Челопеку 1905. године. Његов рејон је била кумановска околина гдје се често сукобљавао са бугарским војводом Крстом Коњушким. Умро је од последица дуготрајног четовања, и нарушеног здравља усљед дугог живљења на отвореном под лошим временским условима.Сахрањен је у Нишу, где му је Српски Народна Одбрана 1913.године подигла споменик.Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима 4. реда, златном медаљом за храброст, споменицама ратова 1912-1913. и 1914-1918.године

–Петко Илић „Нагорички“  називан још и као Муса и Момо Војвода, је био српски четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији.Рођен је у Старом Нагоричану код Куманова око 1886. године. Петко Илић је ушао у српску четничку организацију као четник још 1903. године. У зиму 1904. године је кренуо ка Поречу под командом војводе Велка Мандарчева. Мандарчев, будући да је био из Скопске Црне Горе, покушао је да 1902. године на рачун ВМРО-а, поведе чету у свој завичај међутим, због националне отпорности овог краја у томе није успео. Захваљујући непознавању прошлости Мандарчева, Српски комитет му је повјерио чету коју је он заједно са Боби Сојичевим војводом ВМРО-а, разоружао и ликвидирао. Петко Илић је поштеђен као најмлађи и послат у Бугарску на националну индоктринацију.Из Бугарске је Илић успио да побјегне и стигне у Врање, гдје се у јесен 1905. године уписао у чету војводе Анђела Ђорђевића- Четника . Ни ова чета није имала среће; убрзо по преласку границе, чета је опкољена од стране турске војске. Чета је давала очајнички отпор док нису остала само Петко, два четника и једна бомба. Четничка парола Слобода или смрт се потврдила још једном. Четници су активирали бомбу, загрливши се над њоме. Турци њихове лешеве нису односили, што је спасило Петка кога је детонација одбацила, али не и знатно ранила.Године 1907. Петко постаје војвода чете у Скопској Црној Гори, гдје ће представљати везу и курирску чету два Горска штаба. Након Младотурска револуција Младотурске револуције, четници су се предали у Скопљу. Петко је Турцима представљен као шеф горског штаба што никада није био, али је његова слава одбацивала сваку сумњу. Његов ниски раст и младост запањили су Турке, који нису веровали да је тај ниски младић „Кузун“ (јагње) комита, чувени војвода Петко. Петко је 1910. године поново отпочео четовање, будући да су Младотурци наставили са праксом притискања Хришћана.

–Василије Трбић -Четник рођен Бијелом Брду, 1881.године  био је српски четнички војвода активан у Старој Србији и касније политичар у југословенској држави.Године 1912, Јован Довезенски је написао о њему:

„Још од почетка четничке организације, Петко је био од првих организованих. Тада је имао једва шеснајест година. То му није сметало да буде увек међу онима који су кришом преносили пушке и муницију. Још мали и недовољно развијен, желео је да понесе онолико као и остали. Дао сам му једну пушку и стотину метака. Њему је то било мало. Нисам попустио. После је, у путу, узео од других две стотине метака за мартинку.”

–Јован Цветковић , познат као Јован Долгач, је био четнички војвода у Старој Србији данашњој Сјеверној Македонији.

Родио се у селу Кошино на планини Бабуни. Као млад бавио се кријумчарењем оружја са братом Змејком Цветковићем. Браћа су накнадно ушла у организацију ВМРО-а, у жељи да се боре против Турака и албанских качака.

Долгач је до 1904. био члан ВМРО. Разочаран бугаризаторским нападима сопствене организације на српска прилепска села године 1904. Заједно са Глигором Соколовићем улази у српску четничку организацију и постаје војвода прилепске чете. Убио је рођеног брата Змејка пошто овај није хтео да приђе српској организацији. Учествовао је у борбама код Мукоса, 1905. Крапе 1906. у рејону горског штаба западног Повардарја. Учествовао је у Првом балканском рату гдје се истакао у Кумановској бици и борбама на Мукосу. У делу Григорија Божовића Стрико Долгач прказан је као тип старог хришћанског хајдука, који одбија да верује да је Србин муслиманске вере у његовој чети Србин а не Турчин. Тако је постао отелотворење балканског схватања религије као вододелнице нације. Због напада на турску сватове 1913. ухапшен је од стране српских власти да би по избијању Другог Балканског рата ослобођен и стављен под оружје. Године 1915. постављен је, као већ остарео, за сеоског пољака. Убијен је исте године од стране бугарских четника.

-Голуб Јанић један од оснивача и главни финансијер СРПСКОГ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА рођен је у Маврову, 1853.године   био је српски рентијер, велетрговац, народни посланик, добротовор, почетком 20. вијека један од најбогатијих људи у Србији, водећи финансијер и најутицајнија личност српске заједнице из Старе Србије и Македоније, национални радник.Један од оснивача и финансијера Централног револуционарног тајног одбора у Београду, или Српског комитета, који је од 1903. године руководио четничком акцијом у Старој Србији, што је од 1905. радило и Друштво Српска браћа чији је он био оснивач и дугогодишњи председник. Био је и председник и оснивач Удружења Старосрбијанаца, оснивач и члан и Друштва за подизање Храма Св. Саве, Друштва за улепшање Врачара и Друштва за препород Београда . У младости борио се у добровољцима у српско-турским и руско-турским ратовима 1876 — 1878.године Његова жена и наследница Босиљка Јанић, рођ. Цинцар-Јанковић, основала је три задужбине које носе његово име и име чланова његове породице, Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Филозофском факултету и Учитељској школи у Скопљу, Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Српској краљевској академији (хотел Балкан на Теразијама) и Фонд Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића.Голуб Јанић од оца Самуила и мајке Софије Јанић, кћерке Пеја Пејића. Имао је шест сестара.

Јанићи су пореклом из село Лазаропоља, Гостиварског, мјеста које се налази између Дебра и Кичева у Македонији. Становници тешко приступачног планинског места Лазаропоље припадају, као и становници околних села, српском мијачком становништву западне Македоније . Из Лазаропоља доселили су се у Маврово које се данас налази у највећем националном парку у Македонији, Националном парку Маврово.

Голубов дједа  Јане, по коме су добили презиме Јанић и отац Самуило Јанић (1830—1899) били су београдски трговци.

Голубов отац Самуило Јанић се уоратичо са рођацима и развио и проширио очеве послове.Помагао је и многим вриједним младићима, који су касније постали угледни београдски трговци.

Самуило Јанић је узео учешће у сукобима са турском влашћу у Београду 1862.године , након инцидента на Чукур-чесми.Јанићи су били везани за Маврово и стари крај, гдје су често одлазили, помагали су земљаке и рођаке, а дјеца су им се, према обичају, рађала и до почетка школовања живјела у Маврову.Голуб Јанић је у Београду завршио основну школу и гимназију.Као младић пријавио се у добровољце и учествовао је у српско-турском и руско-турском рату 1876-1878.

Након завршеног школовања Голуба је отац Самуило постепено уводио у породичне послове, које су заједно годинама успешно унапређивали инвестирајући у некретнине.У околини данашњих београдских  Теразија Голуб Јанић је имао седам већих плацева са зградама. Његова најпознатија имања у Београду била су: хотел Балкан на Теразијама, имање Руска круна, велика кафана на углу Дечанске и Скопљанке улице, имање Шумадија, такође кафана, на углу улица Краља Милана и Краља Милутина, више плацева, кућа и локала у Дечанској улици, улици Краља Милана, Краља Милутина, Делиградској и др. Неке од кућа за издавање биле су репрезентативне стилске породичне куће, а неке једноставне најамне зграде са много малих станова у које се улазило из дворишта или са дворишне терасе.

Своја имања Голуб Јанић искључиво је рентирао.Голуб и Босиљка Јанић становали су на Престолонаследниковом тргу 18 (касније Теразије 17, 18, 23), наспрам хотела Балкан, на углу Теразија и Нушићеве улице у кући подигнутој око 1870. године. Поред њихове куће у Скопљанској улици (Нушићевој, Пашићевој) налазила се кућа  Томаније Обреновић, чији је унук био краљ Милан Обреновић.У стамбеном дијелу био је, прије оштећења зграде у бомбардовањима, шестособан стан са спроведеним етажним гријањем и радијаторима у свим просторијама, укључујући и купатила. Академик проф.др Александар Дероко,његов најбољи пријатељ  о томе пише : Улазна двокрилна храстова врата била су широка 2,6 m, а висока 2,4 метра. Стан је имао у салонском делу и једна четворокрилна унутрашња врата димензија 2,10/2,70 m, док је висина плафона била 4 метра. Улаз у кућу за кочија и кола био је из Скопљанске (Пашићеве, Нушићеве) улице. Штале са коњима и кочијама налазиле су се у улици Краља Милутина. Према сведочењу савременика у кући Голуба Јанића на Теразијама, где је било од 1905. године седиште, односно канцеларија друштва Српска браћа налазило се и једно одељење намењено за окупљање студената из неослобођених крајева у ком су на зидовима биле бројне фотографије војвода и четника .У партеру према Теразијама налазио се један велики локал, касније преграђен у два локала.[7]

Голуб Јанић је био оснивач и предсједник удружења које су финансирале и организовале четничке активности, национално-просвјетни и добротворни рад у Македонији. Био је Голуб 1904. председник патриотског друштва „Коло Српске браће“. Његове широко распрострањене рођачке и пословне везе, које су се простирале од Цариграда и Солуна до Беча, Будимпеште и исељеништва у Америци, биле су јединствен систем који је омогућавао скупљање прилога и спровођење активности, које су до 1903.године  биле углавном просветне и добротворне.

Био је близак краљу Александру Обреновићу и двору. Влада генерала Димитрија Цинцар-Марковића, који је био рођак Голубове жене Босиљке, помагала је српске активности у Македонији преко Голуба Јанића .Голуб је био позван у двор код краља исте вечери када је извршен атентат 29. маја 1903. У то време увелико се већ по Београду причало о могућој завери и атентату, а један Голубов зет власник кафане у којој су се окупљали завереници, упозорио га је да не одлази више у двор.

Касније, после 1903.године , Никола Пашић, као председник Владе, консултовао је Голуба о питањима везаним за политику Србије у Македонији, а на име Голуба Јанића гласиле су и све тапије на имања која је Влада Србије куповала у Скопљу и по другим мјестима у Македонији за српске просвјетне и националне установе.Голуб је био оснивач и председник Удружења Старосрбијанаца, које се бавило просветним и хумантиарним радом на подручју Македоније.Голуб Јанић је био један од оснивача Централног револуционарног тајног одбора у Београду, или Српског комитета, који је од септембра 1903.године руководила пребацивањем четничких јединица преко границе. Председник Централног револуционарног одбора био је др Милорад Гођевац, а чланови су поред Голуба Јанића били генерал Јован Атанацковић (министар грађевина 1897-1899, мин. војни 1903), Лука Ћеловић, трговац, банкар, водећи финансијер из Херцеговине, професор Љубомир Јовановић Патак (министар ун. дела 1909-1911 и 1914-1918, просвете и црквених послова 1911-1917, вера 1923-24) професор Љубомир Давидовић, оснивач Демократске странке, државни саветник Живан Живановић, иначе зет Драгутина Димитријевића Аписа, академик Љубомир Ковачевић, професор Јаша Продановић, академик Љубомир Стојановић и др Василије Јовановић,академик проф.др.Александар Дероко . Касније им се придружио и председник Извршног одбора у Врању, капетан Живојин Рафајловић .Централни револуционарни тајни одбор у Београду имао је три секције, револуционарну, финансијску и пропагандну. Голуб Јанић је заједно са генералом Јованом Атанцковићем, Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Василијем Јовановићем био члан прве, револуционарне секције .Из Централног револуционарног тајног одбора у Београду повукли су се 1905.године , због владине запљене оружја и муниције у власништву одбора у Врању, генерал Атанцковић, Гођевац и Јовановић, након чега одбор више није радио као раније. Због тога је Голуб Јанић одлучио да оснује друштво Српска браћа, које је наставило са пребацивањем четника преко границе и прикупљањем помоћи за српски народ.

Почетком 1906. Централни одбор је преуређен, на његово чело дошао је Љубомир Давидовић, а вратили су се и чланови који су се повукли године 1905. У време анексионе кризе 1908. основано је удружење Народна одбрана, у које су се учланили скоро сви чланови Централног одбора који се тако припојио новоснованој организацији чији рад се може пратити до 1941. године.Основао је заједно са Љубом Јовановићем, бвш. министром и Јосифом Студићем 23. јануара 1905. године друштво Српска Браћа. Голуб Јанић је био први, доживотни и једини председник Српске Браће, чија је канцеларија била у његовој кући на Престолонаследниковом тргу 18, односно Теразијама 23. У једном одељењу канцеларије, које је било наминењено за окупљање студената из неослобођених крајева, према сећању очевидаца, зидови су били украшени бројним фотографијама војвода и четника.Основни задатак Српске браће био је да помаже слободарски и национални покрет у Старој Србији и Македонији, као и да пружа моралну и материјалну помоћ угроженом српском народу, свуда где се укаже потреба. „Друштво се у ствари бавило револуционарном делатношћу“ односно руководило је спремањем, наоружавањем и пребацивања четника и њихових четовођа (војвода) преко границе. У Голубовом хотелу Балкан на Теразијама био је штаб и зборно место за окупљање четника.

Иако је рад са добровољцима била главна преокупација Друштва Српска браћа, оно се бавило и хуманитарним радом. Тако је, на пример, преко Српске браће прикупљана и достављана помоћ дијаспоре из Америке од „сиромашних радника из Портланд, Орегона“, након великих поплава 1910. у Шумадији и ресавском крају, где је посебно пострадао Свилајнац „.

Активности Српске браће и њеног предсједника и скретара новине су пратиле редовно, као што су извјештавале о кретању државних званичника и виших официра .Финансијска средства за рад друштва обезбјеђивана су новчаним поклонима, улозима чланова, а највећу помоћ пружали су родољуби из престонце, пре свих они који су поријеклом из Старе Србије.Друштво Српска браћа престало је са радом након ослобођења и уједињења 1918. године.Голуб Јанић се женио три пута. Дјеце није имао.Његова трећа жена Босиљка Јанић рођ. Цинцар-Јанковић унука је војводе Цинцар Јанка Поповића.

Голуб Јанић за живота је помагао породице својих сестара и одређене послове предао је зетовима.За вријеме Првог свјетског рата Голуб и Босиљка Јанић, једно вријеме, након повлачења српске војске, државне администрације и становништва према југу, одакле су многи прешли преко Албаније, боравили су у Новом Пазару заједно са Босиљкином старијом сестром Полексијом, удовицом Константина Радовановића, касационог судије, њеном кћерком Зорком удатом за мајора, касније пуковника Бранислава Милосављевића и њиховом дјецом. Касније су се сви вратили у Београд.

Голуб Јанић је умро 1918. године у Београду у вријеме када је српска војска улазила у град.Његово тијело је, према православним обичајима, прије сахране било у трпезарији његове куће на Теразијама, гдје су долазили рођаци и пријатељи да се опросте од њега. Према обичајима прилазили су његовом отвореном ковчегу и целивали га у чело, а некадашњи шегрти, помоћници, дјеца из породице и други „млађи“ цјеливали су руке.Голуб Јанић сахрањен је у породичној гробници број 1, парцела број 4, у првом реду са десне стране на уласку у Ново гробље у Београду. Гробница је препознатљива по великом црном мермерном крсту.Својим тестаментом цјелокупну имовину оставио је својој жени Босиљки Јанић, која је наставила да води његове послове. Споразумно нека од имања, укључујући и Руску круну предала је Голубовим рођацима.За живота, Босиљка Јанић је 1929. основала Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Филозофском факултету и Учитељској школи у Скопљу, депонујући 50.000 динара код Државне хипотекарне банке са наменом да се од 5% камате задужбине награђују светосавски темати који обрађују питања из историје (политичке, књижевне и уметничке) и етнографије Јужне Србије .Босиљка Јанић је тестаментом основала и Фонд Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића, завештавши имовину од 1,5 милиона тадашњих динара, односно своју кућу на Престолонаследниковом тргу бр. 19 (данас Теразије, на углу са Нушићевом ул.), чија је врихедност 1938. године процењена на 1.304,000,00 тадашњих динара ( данас конвертовати у евре 19 милиона евра )  од чега је фонду требало да остане 1.149.000,00 динара, а након подмиривања других трошкова из тог дела наслеђа, са наменом да се из прихода обезбеђује одјећа за сиромашне ученике основних школа у Јужној Србији

У Фонду Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића , према тестаменту, два члана Управног одбора фондације, увек су из породице. За прве чланове петочланог Управног одбора фондације из породице Босиљка одређује брата Тому Цинцар-Јанковића и рођака Драгољуба Радојловића, државног саветника, а за друга три члана Богдана Поповића, универзитетског професора и академика, Стевана Јовановића Ресавца, трговца, и пуковника Тодора Симића. Чланови одбора су према тестаменту добијали „на име награде по 20 (двадесет динара) у злату од сваке седнице“, које се одржавају према потреби „а највише једанпут месечно“. За чланове одбора из породице, после смрти именованих, одредила је своје братанце: „Мога брата Тому Цинцар-Јанковића и мога рођака Драгољуба Радојловића имају заменити у одбору моји братанци, а остале попуњаваће сам одбор“. Поред овога, Босиљка је у свом тестаменту предвидјела да у случају да Задужбина Самуила и Голуба Јанића , којом према тестаменту управља Српска Краљевска академија( САНУ)  у року од три године после пријема наслеђа, односно хотела Балкан и новца, не сазида ни једну школу „дужна је целокупно моје имање и сав дотле прикупљени приход предати одбору који рукује Фондом Софије Самуила и Босиљке Голуба Јанића. Први председник Фонда Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића био је професор ,пјесник ,антилогиста , Богдан Поповић. После Поповићеве смрти 1944. за председника изабран је Тома Цинцар-Јанковић.

Један од највећих српских пјесника Алекса Шантић  поводом његове смрти испјевао му пјесму 1918 .године  :

                              Четник 

                           (наставиће се)