Пише Дејан Бешовић

Према националном принципу, којим се руководило руководство Комунистичке партије Југославије приликом конституисања југословенске федерације, пет народа :Словенци, Хрвати, Срби, Македонци и Црногорци имали су загарантовано мјесто са својим републикама, а питање признавања републиканског статуса Босне и Херцеговине било је отворено, јер је била без доминантног већинског народа и без националног имена. Међутим, историјско наслеђе заједничког живота муслимана, Хрвата, Срба и двадесетак других националних мањина на простору који је кроз историју поистовећен са именом Босна и Херцеговина настојало је да побиједи и оправда територијални и историјски принцип, према којем је овој земљи Одлуком Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) 1943. године додијељен статус републике. Била је то шеста федерална јединица са границама из 1878. године, са извјесним корекцијама после 1945. године код Суторине са Црном Гором и на подручју тадашњег Босанско-граховског и Бихаћког округа са Хрватском. Према мишљењу познатог америчког историчара, „(…) ове границе, које су углавном османско наслеђе, спадају (…) међу најстарије границе са континуитетом у Европи“.  Без обзира на ставове утицајних комунистичких револуционара у то вријеме, попут Моше Пијаде и Милована Ђиласа, који су били против Босне и Херцеговине као федералне јединице, и за аутономне покрајине у њеном саставу, повезане са Србијом и Хрватском, одлучујућу улогу је одиграо Јосип Броз Тито, који је једини могао да искористи свој ауторитет да се супротстави онима који су се залагали за подјелу на двије или три аутономне покрајине. О различитим мишљењима о статусу Босне и Херцеговине до Другог засиједања АВНОЈ-а сазнајемо из изјава  Бркића, Авде Хума, Османа Карабеговића и Родољуба Чолаковића, водећих партијски функционери из Босне и Херцеговине, који у својим дјелима свједоче да је питање статуса ове југословенске земље покренуто и ријешено након Титовог састанка са члановима Покрајинског комитета Комунистичке партије Југославије за Босну и Херцеговину (ПК КПЈ за БиХ) поводом иницијативе за сазивање „Босанске скупштине“, тј. Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ). Након усаглашавања мишљења на вишим партијским нивоима, јавно је изнијета одлучност Покрајинског комитета да „Босна и Херцеговина није национално хомогена земља, већ постоји вековима као економско-историјски ентитет, са својим сложеним друштвено-политичким проблемима. Биће потребно много стрпљења и истрајности да се они реше у интересу свих. Уверени смо да ће се то ефикасније урадити ако Босна и Херцеговина самостално реши она питања која ће решавати и друге федералне јединице.Залагање за Босну и Херцеговину као федералну јединицу, а не за аутономне покрајине на њеној територији, према босанскохерцеговачким комунистима, било је боље решење за превазилажење српско-хрватског сукоба, јер припајање делова Босне и Херцеговине Србији и Хрватској, па чак и источне Херцеговине Црној Гори, не би допринело политичком решењу проблема у будућности „(…) јер би односи између Срба и Хрвата поново били затровани. Такво решење посебно не би било прихватљиво за муслимане, јер би били насилно сврстани у Србе и Хрвате. Одлука да Босна и Херцеговина постане посебна федерална јединица такође је осигурала да се муслимани могу материјално и културно развијати у целини и слободно национално развијати.“ Према ријечима Родољуба Чолаковића, Пре Другог заседања АВНОЈ-а, вођени су разговори са члановима Политбироа Комунистичке партије Југославије, који су били задужени за израду нацрта одлука о федералном устројству Југославије, а самим тим и положају Босне и Херцеговине у будућој заједници. Да су разговори између босанскохерцеговачких партијских кадрова и Јосипа Броза Тита и других водећих југословенских политичких, војних и партијских личности донели позитивне резултате, указује чињеница да је оснивачка скупштина ЗАВНОБиХ-а . сазвана за 25. и 26. новембар 1943. године у Мркоњић Граду, 8 на којој су усвојене Резолуција  и Проглас народима Босне и Херцеговине .  Истакнуто је представљање ЗАВНОБиХ-а као општег националног представничког тела које заступа интересе целог народа, осим оних који су стали на страну непријатеља народноослободилачког покрета. Дјеловали су у име целог становништва, у име сва три народа и бројних националних мањина, а своје представнике су имали и Пољаци и Украјинци. Без обзира на то што муслимани у то време нису били званично признати као национални идентитет, у Завнобиховим документима су третирани потпуно равноправно са Хрватима и Србима. Међутим, након 1945. године, током припрема за попис становништва, муслимани у Босни и Херцеговини морали су се изјаснити као Срби или Хрвати или неопредијељени, сасвим супротно објављеним ставовима комуниста о признавању овог идентитета. Поред упутстава за успостављање и дјеловање власти на различитим нивоима и у различитим дјелатностима, у Босни и Херцеговини је неизмјенично коришћена и стално понављана матрица о националном консензусу, формулисана на сљедећи начин: „Ова и таква политика у Босни и Херцеговини, раздвајање Срба, Хрвата и Муслимана и међусобно подстицање од стране великосрба и великохрвата и муслиманског политичког руководства довело је до тога да је Босна и Херцеговина била свачија 20 година више него своја, била је роб целих 20 година, била је занемарена и запостављена у сваком погледу, била је у рукама националних угњетача, ни српских, ни хрватских, ни муслиманских“. Избором Президијума ЗАВНОБиХ-а и објављивањем његове Резолуције, почела је континуирана агитациона и пропагандна активност како би се јавност обавијестила да је национално питање ријешено, а кривица за ратно крвопролиће у Југославији/Босни и Херцеговини пребачена је на „непријатеље народа“, али и на стара царства, иако су она нестала са политичке сцене на крају Првог свјетског рата. Између осталог, каже се: „Народ Босне и Херцеговине више не жели повратак старог стања које је довело до катастрофе (…) Неслогу и мржњу међу нашим народима унели су у нашу земљу странци, од Османлија, Мађара и Аустријанаца до данашњих фашистичких освајача. Старе политичке странке, и Великосрпска и Југословенска муслиманска организација и реакционари из Хрватске сељачке странке, нису зближиле народ, већ су својом антинационалном политиком продубиле јаз међу њима и сијале мржњу (…) Захваљујући Комунистичкој партији, организатору народноослободилачке борбе, народ Босне и Херцеговине, након толико жртава и крвопролића, постиже братство и јединство у народноослободилачком покрету, који ће се наставити развијати и јачати, као најдрагоценија победа у овој борби.“ За дистрибуцију Прогласа ЗАВНОБиХ је задужио партијске организације да информишу и едукују становништво путем органа националне власти, који су били њен преносилац, са посебним акцентом на братство-јединство као једини начин решавања националног питања. Агитационо-пропагандне активности залагале су се за помирење, ма колико оно било тешко, након страшних злочина током рата, за које су првенствено оптужени вишепартијски систем и великосрпски хегемонизам Краљевине Југославије, као главни инспиратори почињених злочина. Конституисање владе је додатно потврђено на Другом (Сански Мост, 30. јун – 2. јул 1944.)

„ (…) Неслогу и мржњу међу нашим народима унели су у нашу земљу странци, од Османлија, Мађара и Аустријанаца до данашњих фашистичких освајача. Старе политичке странке, и Великосрпска и Југословенска муслиманска организација и реакционари из Хрватске сељачке странке, нису зближиле народ, већ су својом антинационалном политиком продубиле јаз међу њима и сијале мржњу (…) Захваљујући Комунистичкој партији, организатору народноослободилачке борбе, народ Босне и Херцеговине, након толико жртава и крвопролића, постиже братство и јединство у народноослободилачком покрету, који ће се наставити развијати и јачати, као најдрагоценија победа у овој борби.“ Највећи проценат брисаних из бирачких спискова био у Босни и Херцеговини (бирачко право је одузето 39.438 особама или 3,46% пунолетних)“. 13 Тако је у Босни и Херцеговини пракса коју је успоставила револуција укинула вишепартијску политику, односно окончала изборну конкуренцију између различитих политичких група, кандидата и програма. Као и у другим републикама, у републиканске органе власти био је укључен известан број некомуниста, али они нису имали никакав политички утицај, већ су служили само као параван приликом конституисања партијске владе. Дакле, присталице вишепартијског система нису могле да угрозе примат Комунистичке партије, односно листу Народног фронта, убацивањем куглице у „кутију без листеТако је у Босни и Херцеговини пракса коју је успоставила револуција укинула вишепартијску политику, односно окончала изборну конкуренцију између различитих политичких група, кандидата и програма. Као и у другим републикама, у републиканске органе власти био је укључен известан број некомуниста, али они нису имали никакав политички утицај, већ су служили само као параван приликом конституисања партијске владе. Дакле, присталице вишепартијског система нису могле да угрозе примат Комунистичке партије, односно листу Народног фронта, убацивањем куглице у „кутију без листе“.

Раиф Диздаревић биљежи :Босна и Херцеговина је у југословенску федерацију унела своју територију, исцрпљено становништво, разорену привреду и велику наду у бољу будућност. Са површином од 51.129 km², чинила је 19,9% југословенске територије, мања од површине Србије и Хрватске, а већа од осталих југословенских република. До 1941. године сматран је једним од заосталијих делова Краљевине Југославије, а из рата је изашао додатно осиромашен, претрпевши велике људске и материјалне губитке. Према неким проценама, од свих југословенских република, имала је највеће ратне губитке, с обзиром на чињеницу да су на њеној територији вођене бројне војне операције. Поред уништене скромне индустријске и пољопривредне производње и инфраструктурних објеката, Други светски рат је оставио дубоке негативне последице на његово становништво. Демографски губици су бројали око 700.000 људи, или 23,3% њеног укупног становништва, у поређењу са процењеним бројем који би имала 1945. године. 14 У поређењу са процењеним бројем за 1941. годину, број жртава је био око 668.000 становника, или 23,7% укупног становништва Босне и Херцеговине, које је вероватно бројало око 2.814.000 1941. године. Према демографским прорачунима, број стварних жртава је био око 382.000 или 13,6% претпостављеног становништва Босне и Херцеговине за 1941. годину.  Од овог броја, највећи број жртава био је међу Србима (209.000 или 16,7% од вероватног броја од 1.248.000 Срба 1941. године), затим Хрвати (79.000 или 12,8%) и Муслимани (75.000 или 8,6% претпостављеног становништва 1941. године) 1941). Од осталих народа, Јевреји су имали огроман број жртава у односу на свој удео у становништву Босне и Херцеговине – 10.000, затим Роми – 5.000, Немци – 1.000 и по 1.000 Пољаци, Руси и Чеси. Дакле, разлика између демографских и стварних жртава била је 286.000 људи, од којих се највећи број односио на миграције (85.000 колонизованих у Војводини и 14.000 емигрирало) и 122.000 нерођених, израчунато према процењеној стопи природног прираштаја. Без обзира на огромне жртве, становништво Босне и Херцеговине је са ентузијазмом кренуло у обнављање земље, поправку и изградњу индустријских погона и уређење пољопривредних имања. Кроз све своје активности, агитационо-пропагандна кампања је неизменично истицала братство и јединство народа Босне и Херцеговине, стално упозоравајући да се братоубилачко крвопролиће никада више неће поновити. Највећи број рударских и индустријских предузећа у Босни и Херцеговини био је под федералном јурисдикцијом, а поред рударства и тешке индустрије, значајан део националног дохотка долазио је из шумарства и дрвне индустрије. До краја педесетих година, економска ситуација у Босни и Херцеговини била је неповољна. Без обзира на статистичке показатеље раста друштвених дохотака и прилично брзог достизања предратне производње из 1939. године у најважнијим гранама делатности, становништву су недостајале основне потрепштине, а услови рада били су неподношљиви“.До сукоба са Стаљином 1948. године, партијско руководство Босне и Херцеговине је доследно спроводило све одлуке централне владе из Београда. Покушај противљења забиљежен је 1946. године у случају када је републичко Министарство индустрије и рударства протестовало код савезних власти у вези са њиховом надлежношћу над важним предузећима у Босни и Херцеговини. Са позиције власти у Босни и Херцеговини, сматрало се много једноставнијим и ефикаснијим да ови значајни производни капацитети буду под јурисдикцијом републике. Наравно, такав захтјев је одбијен, јер је приговор био неприхватљив у вријеме строго централизоване планске економије, па је савезна влада и даље задржала надлежност над најважнијим индустријским гранама у Босни и Херцеговини, што је смањивало бруто приход републике, а на инвестициона средства се морало чекати из савезних фондова. Први петогодишњи план, 1947-1951, одредио је да најважнија босанскохерцеговачка привредна предузећа остану у надлежности савезних министарстава. Поред тога, партијско руководство у Покрајинском комитету Комунистичке партије Југославије за Босну и Херцеговину морало је да покаже посебан облик послушности јер је 1948. године, након Резолуције Информбироа (ИБ), показало „оклијевање“ у погледу посвећености већине тог највишег партијског тијела у Босни и Херцеговини овом питању. Након одласка „на рапорт“ Јосипу Брозу Титу, руководство босанско-херцеговачке партије схватило је своје грешке, и тада није трпјело санкције, али појединци из те групе нису заборавили такве поступке, већ су „сами себи платили цијену“ седамдесетих година прошлог вијека када су се обрачунавали са генерацијом ратних комуниста. До 1948. године у Босни и Херцеговини је дјеловао Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије, директно потчињен партијском седишту у Београду, а од Првог (Оснивачког) конгреса Комунистичке партије Босне и Херцеговине, одржаног у јулу 1948. године, основана је партијска организација на републичком нивоу и утврђена је платформа за постизање веће равнотеже између република у федерацији. У Босни и Херцеговини то је било вримеме опште пријетње од „информбироа“, али и вријеме несигурности, као и 1945. године, како за оне праве непријатеље, тако и за оне сумњичаве, колебљиве, али и за неке невине људе који су постали жртве разних злонамјерних прорачуна. Хапшења, затварања, убиства, логори, страх, поново су били део свакодневнице послератног живота, овог пута углавном у обрачуну између самих комуниста. „Кроз досијее УДБ-а БиХ, након објављивања Резолуције ИБ-а, до 1. јула 1954. године, прошло је 5.557 лица. Од поменутог броја, ухапшено је 2.414 лица. Према објављеним подацима из децембра 1984. године, од укупног броја регистрованих “информбироа“ у БиХ, 2.264 члана ИБ-а осуђено је на затворске казне, а 2.380 чланова је искључено из КПЈ, док су против осталих предузете друге партијске мере. (…)“.  Генерално, може се рећи да је босанско државно-партијско руководство у потпуности спроводило одлуке савезних владиних институција од времена ослобођења до средине 60-их,са великом надом, почетком педесетих година 20. вијека, улагани су напори да се уведу институције самоуправљања, изражавајући велика очекивања за најављену модернизацију привреде.Двадесет година након ослобођења, на политичкој сцени Босне и Херцеговине појавили су се бројни проблеми који су годинама били потискивани у јавности или представљани као ријешени. Међу значајнијим отвореним питањима било је и национално, за које се до тада јавно тврдило да је ријешено; затим економске, за које су се често тражиле повољне економске реформе; идеолошки, проналажење начина за дефинисање улоге Савеза комуниста Југославије у друштву, али и друга питања која су ланчано покретале републичке власти према савезним институцијама. Главни процеси на југословенској политичкој сцени одвијали су се у међурепубчичким споразумима између Словеније, Хрватске и Србије, док је Босна и Херцеговина била мјесто где су се огледали њихови међусобни односи, углавном између Хрватске и Србије. Партијско-политичко руководство Босне и Херцеговине понашало се прилично фрустрирано, тражећи равноправан статус за своју републику у југословенској федерацији. Иако је југословенско руководство покушавало да пројектује слику јединственог центра моћи, у ствари их је дијелило унутрашње неслагање у вези са даљим развојем социјалистичке државе, што се одражавало и унутар репубчичких структура власти, гдје је, према грубој подјели, настала диференцијација на „конзервативце и либерале/реформисте“. У Босни и Херцеговини, различити догађаји и процеси су се углавном кретали између заговарања децентрализације, с једне стране, и политичких потеза страначког руководства који су спречавали прелазак дозвољеног прага демократизације унутар једнопартијског политичког система власти, с друге стране.

У периоду од 1957. до 1961. године, јавност је имала утисак да се југословенско партијско руководство колеба између демократизације и централизације улоге партије/државе у друштву, осјећајући пријетњу својој водећој позицији од обе опције. Када се читају говори водећих партијских лидера тог времена, тешко је разумјети у ком су правцу ишли. „Међутим, када су говорили о децентрализацији, имали су у виду пренос административних овлашћења и појединачних задатака на локалне лидере или партијске организације, а не повлачење СК из стварне власти.Поред тога, у периоду од 1961. године, захтев за реформом економског система је такође јачао, и постајало је све очигледније да само радикална реформа може решити нагомилане економске проблеме. Ови притисци – да се предузму политичко-уставне и економске реформе – спојили би се у јединствени реформски покрет. Поред тога, када су партијски лидери, носиоци заставе „реформи“, почели да криве „бирократске концепте и бирократске праксе“ за економске проблеме земље, постало је више него јасно да се Југославија спрема да пређе идеолошки Рубикон. Економска реформа 1961–1965, Устав из 1963. и Осми конгрес СКЈ 1964. године показаће се као прекретница у овом новом правцу.“ Главни правац новог политичког курса ауторитативно је сажео у једној реченици Јосип Броз Тито у својој изјави средином 1962. године: „Дајте државни капитал радницима у предузећима“,  што је био сигнал реформским снагама у њиховом кретању ка већим промјенама.

Устав СФРЈ је усвојен 7. априла 1963. године, популарно назван „Повеља самоуправе“, прије свега због мишљења твораца устава да су у Југославији нестале друштвене класе, а остали су само друштвени слојеви према врстама рада – радници у производњи, у здравству, у образовању, у пољопривреди итд. Према нивоу власти, од општина до федерације, Устав је увео пет домова парламента. Иако се овом уставу у литератури придаје огроман значај у смислу револуционарних демократских промена, ипак „Карактеристично је да је ИЗ ЦК [Извршни комитет Централног комитета, оп. а.] СКЈ поименично одредио представнике у свим скупштинама република и федерације, затим састав влада свих република и руководство свих политичких организација. Шеф комисије која је ‘изабрала’ све кадрове био је Александар Марко –  Ранковић. Овај случај потврђује да је савезни политички центар држао сву власт у својим рукама, иако су републике ипак биле консултоване у ‘решавању кадровске укрштенице’“.  Међутим, Устав из 1963. године дао је републикама многа формална права, као што су: право на самоопредељење па све до права на отцепљење од југословенске федерације, затим обавеза превођења савезних докумената на четири званична језика земље (српскохрватски, хрватско-српски, словеначки и македонски), избор делегата по индиректном изборном систему, укидање права вета Савезног извршног већа (СИВ) на одлуке извршних већа република и нека друга овлашћења. Уз савезни, писани су и републички устави, па је већ 10. априла 1963. године Народна скупштина Републике БиХ, на заједничкој седници Републичког већа и Већа произвођача, усвојила Одлуку о проглашењу Устава Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (СР БиХ).

Реформска криза шездесетих година 20. века обележила је друштвене, политичке, економске, културне и друге области живота у Босни и Херцеговини. После двадесет година, многа питања која су била нерешена или су се о њима расправљало само на састанцима најужих партијских форума дошла су у први план, а међу најуочљивијим су била: хрватско и муслиманско национално питање и однос републичких власти према Федерацији. У процесу отварања националног питања у Југославији, босанскохерцеговачко партијско руководство било је веома активно унутар сопствене републике. Поред тога, економске промене нису ишле према очекиваним резултатима јер су јавно прокламовани програми „децентрализације, дебирократизације и дедржавизације“ били успорени разним акцијама Партије, која није дозвољавала неконтролисану и прешироку демократизацију. Поред тога, чак и међу појединцима унутар комунистичког руководства постојала су различита мишљења о решавању актуелних проблема, у зависности од интересних група.Осми конгрес СКЈ (Београд, 7-13. децембар 1964) отворио је национално питање у југословенској федерацији. „Први пут, после рата, на партијском конгресу, национални односи су представљени тако широко, а отворено се преговарало о економским узроцима националне неједнакости, узрочној вези бирократије са великодржавном хегемонијом и национализмом. Покретање овог питања биће од далекосежног значаја. У југословенској заједници оно ће остати на дневном реду током целе деценије после 8. конгреса Савеза комуниста Југославије.“  Подржавајући основна полазна становишта и концепт промена усвојених на Осмом конгресу Савеза комуниста Босне и Херцеговине (СКБ), Четврти конгрес Савеза комуниста Босне и Херцеговине (СКБ БиХ), одржан у Сарајеву од 2. до 5. марта 1965. године, сматра се почетним покретачем у разумевању међуетничких односа у босанскохерцеговачком друштву. Дискусије су вођене организовањем бројних консултација на ту тему .Џемал Биједић је први пут јавно напао Србију и Хрватску да желе распарчавања Босне и Херцеговине и тражио да се БиХ додијели статус повлашћене републике .Једна од најзначајнијих конференција одржана је у Мостару 30. септембра 1966. године, коју „(…) треба посматрати кроз однос политичког центра и политичке периферије, и могуће је уочити најмање два круга: у првом, Босна и Херцеговина је представљала политичку периферију у односу на југословенски државни центар, с циљем ове конференције да ојача Босну и Херцеговину као политичку периферију, интегришући појединачне политичке периферије у Босни и Херцеговини око јединственог, босанскохерцеговачког, републиканског центра; други круг односа подразумевао је схватање Мостара као регионалног центра, а остали делови Херцеговине, укључујући и регионе у западној Херцеговини, имали су функцију политичке периферије. Испоставило се, међутим, да овај други круг односа центар-периферија није био сасвим јасан, јер се у овим односима већ осећала извесна „напетост“, чему је могла допринети и одлука о укидању округа средином 1966. године, што је значило известан губитак моћи дотадашњих политичких центара“. Овом административно-територијалном подјелом, 27. априла 1966. године, надлежност је пренијета са округа на општинске и републичке власти, у зависности од њиховог значаја. У таквом политичком окружењу сазвана је Мостарска конференција.Херцеговина уопште, а посебно њен западни дио са претежно хрватским становништвом, нашла се у жижи интересовања босанско-херцеговачких комуниста у вријеме када су легални и илегални одласци у иностранство попримали масовнији облик. На основу документације о раду партијских организација, може се видјети однос према том региону, који је с једне стране оцењиван као непријатељски, религиозни, патријархални, заостали итд., а с друге стране, да су сви напори комуниста да их придобију за сарадњу са властима и чланство у Савезу комуниста Босне и Херцеговине у већем броју остали безуспешни. Кривица је често била заједничка. Џемал Биједић тврди : .Хрватски народ је био антикомунистички настројен, а партијски кадрови су му приступали са сумњом. Од 1945. до средине шездесетих година прошлог века, овај део Херцеговине је остао неразвијен и запуштен, без електричне енергије, водовода, производних погона, на најнижем нивоу развоја у пољопривреди и сточарству, о чему су постојале бројне анализе, а ово савјетовање је значило најконкретнији корак у ркешавању проблема који су чекали двије деценије након завршетка рата.Отварању националног питања озбиљно је приступио Извршни комитет Централног комитета БиХ, на својој седници 22. септембра 1965. године, одлуком да припреми опсежну анализу политичке ситуације у Херцеговини, са акцентом на њен западни дио Обиман документ на 56 страница густо штампаног текста под називом Основне социо-економске карактеристике мостарског краја, са посебним освртом на неке идеолошке и политичке проблеме у западној Херцеговини, завршен је до фебруара 1966. године, у мају је разматран на сједници Централног комитета СК БиХ, а тек 30. јуна 1966. године одржано је саветовање. Продужење консултација је највероватније било због „случаја Ранковић“, тј. 1. јула 1966. године „На Брионима је одржан Четврто пленарно засиједање Централног комитета Комунистичке партије Југославије, на којем су разматрани актуелни проблеми везани за штетне утицаје неких органа државне безбиједности на развој система и рад Централног комитета. Чланови Централног комитета једногласно су осудили деформације у раду органа безбедности и истакли одговорност њихових највиших руководилаца, наглашавајући да ниједна служба не може бити ван друштвене контроле. (…) Пленум је прихватио оставку Александра Ранковића, коју је поднио на мјесто члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије и члана Извршног комитета Централног комитета, и усвојио његову оставку Савезној скупштини на мјесто потпредсједника Републике. Прихваћена је одлука о реорганизацији Службе безбедности и одлучено је да се започне реформа Комунистичке партије Југославије (…)“. Четврти пленум Централног комитета Комунистичке партије Југославије дуго је био тема дискусије на партијским форумима. Босанскохерцеговачко партијско руководство слиједило је линију Централног комитета Комунистичке партије Југославије и изјашњавало се о донијетим одлукама, ширећи неоправдани ентузијазам о успеху реформских процеса, игноришући економске законе који условљавају економски развој. Генерално, оцене политичке ситуације биле су веома сличне, а у дневном листу Ослобођење најчешће су цитиране изјаве Едварда Кардеља, попут: „Са радикалним променама које су настале после 4. пленума Централног комитета Комунистичке партије Југославије, економска реформа прераста у дубоку реформу друштва.“ О озбиљности у приступању националном питању у Босни и Херцеговини свједочи и чињеница да су конференцији у Мостару присуствовали „(…) чланови Централног комитета Југословенске народне армије и чланови Централног комитета Босанске народне армије са територије Херцеговине, чланови Контролно-ревизијске комисије, савезни и републички представници, генерали ЈНА, чланови Окружног комитета, бивши друштвено-политички активисти из Херцеговине који су у то време живели у другим деловима земље, велики број политичких активиста из општина западне Херцеговине, те представници Централног комитета Хрватске народне армије, Окружног комитета Сплит и гарнизона ЈНА из Мостара“. На конференцији су разматрана бројна питања, као што су: кадровска решења – у смислу већег учешћа Хрвата у институцијама власти и образовању; став комуниста према вјерским заједницама, а посебно према католичком свештенству; затим међуетнички односи; одлазак радно способног становништва у иностранство на рад и могући утицај послератне политичке емиграције на њих, и многа друга питања. Посебно су се бавили посљедицама устаљене праксе процене „моралног и политичког карактера младог човека“ према понашању његових родитеља и рођака током народноослободилачке борбе, што је у већини случајева елиминисало Хрвате из Западне Херцеговине приликом тражења стипендија, школовања у војним школама или првог запослења. Национално питање је било уско повезано са проблемом економске заосталости овог краја. Разматран је развој алуминијумске индустрије у Мостару , даља изградња система хидро и термоелектрана, завршетак радова на железничкој прузи Сарајево – Плоче, изградња већих и мањих предузећа и објеката у херцеговачким градовима са циљем њиховог развоја и задржавања локалног становништва. Свакако, ово је био и почетак изградње великих индустријских, трговачких и пољопривредних комплекса, али и малих „политичких фабрика“ које су се врло брзо показале неисплативим. Годинама након Мостарске конференције, комунисти су се често враћали на њене последице. Појавила су се различита мишљења: неки су у томе видели позитивне резултате и значајан развој интеграционих процеса унутар босанског друштва и велики напредак у развоју економије, док су други, конзервативнијих политичких уверења, видели разлог за националистичке догађаје крајем 60-их и почетком 70-их. Анализом Мостарске конференције може се видети да: „(…) извесне промене усмерене ка ‘отварању’ Западне Херцеговине и афирмацији хрватског националног идентитета су могуће, али само у мери неопходној за јачање владајуће позиције комунистичке елите, при чему никаква сарадња са носиоцима традиционалног национализма није била прихватљива.“

                          (наставиће се)