АНАЛИЗА: Срби на Балкану-Босна и Херцеговина, муслимани са Дражом (11)!

мај 9, 2025
3:15 am

Пише :Дејан Бешовић

У току Другог свјетског рата против фашизма, а заједно с Драгољубом- Дражом Михаиловићем, борио велики број муслимана, а неки од њих су били и славни представници Равне горе и нарочито четника у Босни и Херцеговини .

Муслиманска национална војна организација била је четничка милиција муслимана из Босне и Херцеговине.

Настала је када су четници учврстили своју власт у источној Босни и Херцеговини, јужно од линије Вишеград-Сарајево. Тада су четници могли да воде активнију политику према муслиманима. Дотична политика била је одвраћање муслимана од сила осовине, а посебно од НДХ. Разлог је тај што се од првих дана рата велики број муслимана приклонио Осовини. Будући да је то била јака страна, муслимани су постали активни фактор, а православци пасивни политички фактор. Није било стварне политике, већ низа масовних ратних злочина. Четничка политика према муслиманима наводно је ишла у прилог „једнаком суживоту у будућности, обновљена Краљевина Југославија“. Како је четничка надмоћ уз италијанску помоћ створила нове односе, мноштво муслимана стало је на страну новог јачег партнера. Убрзо су основали многе муслиманске четничке јединице. Може се претпоставити да је нови став био опортунистички, само номинално на једној страни. Али њихови вође били су идеалисти, попут Алије Коњхоџића. Крајем 1942. идеалистичке вође основале су Муслиманску националну војну организацију. Милосав Самарџић биљежи : 31. децембра 1942. године одржали су састанак у Калиновику са којег су упутили честитку Дражи Михаиловићу. Командант истакнутог дела Врховне команде, четнички мајор Захарије Остојић, пренео је садржај ове две летке 5. јануара 1943. године. Дистриктом Чајника дистрибуирали су их мајор Фехим Мусакадић и др Исмет Поповац. Муслиманска национална војна организација је Резолуцију послала лично Дражи Михаиловићу. Резолуција Муслиманске националне војне организације под својим тачкама наводи да су „муслимани Босне и Херцеговине и цијеле државе саставни дио Србије“, да осуђују усташке злочине „који су узрок свег зла међу једнокрвном српском браћом православне и муслиманске вјере“, да осуђују све муслимане, који су се придружили усташама, као и муслиманске официре и подофицире који су прекршили заклетву краљу и пришли поглавнику Павелићу итд. Такође је у Резолуцији ИНГО дефинисан као саставни део четничког покрета под командом Драже Михаиловића. Они су истакли да је циљ покрета и борбе „снажна сарадња Срба обе вере у борби за краља и отаџбину, у циљу стварања националне државе под краљем Петром II на принципима демократије и социјалне правде у којој ће муслимани бити равноправни грађани

Тако је Мустафа Мулалић из Дражиног Централног националног комитета, 7. марта 1944. писао Ибрахиму Пјанићу из Грачанице у Босни:“Нека се муслимани не заваравају илузијама које ствара та нова пропаганда, јер партизанство одводи у комунистички поредак, а онда и у очиту пропаст ислама“.

Истом приликом, Мустафа Мулалић је додао:“Кажи свима муслиманима да ђенерал Дража Михаиловић у име Њ.В. Краља Петра Другог жели искрен братски споразум с нама муслиманима, основан на принципима наше народне етике, наше старе бесе, чојства и јунаштва, као и решење свих наших политичких, социјалних, културних и приватних проблема на основама братске узајамности“.Мулалић је прије рата био посланик Народне скупштине Краљевине Југославије, а шеф му је био радикал др Милан Стојадиновић, чија коалиција је окупљала већину Срба, муслимана и Словенаца. Комунисти су послије осудили Мулалића на вишегодишњу робију, а у оптужници је писало да је он Србин муслиманске вјере.Његов саборац Алија Коњхоџић био је боље среће, емигрирао је с четницима у Канаду. Тамо је објавио мемоаре, наводећи: “Моје српско освједочење чисто је као суза са извора“.Нажалост, већи дио муслимана потражио је савезника у Силама осовине, а на крају се пребацио у комунистички табор из чистог опортунизма.

Најпознатији представник муслимана у четничком покрету свакако је мајор Фехим Мусакадић из Сарајева. Он је за вријеме Првог свјетског рата био добровољац у српској војсци, а био је и носилац Карађорђеве звијезде с мачевима.Одмах по избијању Другог свјетског рата ставио се на располагање Дражи Михаиловићу , који га шаље у источну Босну у штаб војводе Петра Баћовића. Мусакадић је основао Коњички муслимански четнички батаљон.Комунисти су га заробили 1943. у Странама код Улога, срез невесињски, с још неколико официра и војника ЈВуО. Пред саму смрт узвикнуо је: „Живио краљ, живио Дража, доле Тито!“.И др Исмет Поповац, љекар из Коњица и командант Муслиманског четничког батаљона, ставио се на располагање ђенералу Дражи. Прије рата Поповац је био предсједник општине Коњиц.

Његов батаљон је 20. јануара 1943, заједно с невесињском, коњичком, калиновачком и Другом сарајевском бригадом, успио да ослободи од усташа муслиманско насеље Бјелимић. Власт у ослобођеном насељу преузео је мајор Фехим Мусакадић. Др Поповац је погинуо у Требињској шуми 1943. године.Поручник Ченгић, активни официр Југословенске краљевске војске, Равногорском покрету се придружује већ почетком 1942. Четничка команда га шаље са специјалном мисијом у Мостар, али су га усташе ухватиле и заклале.

Слике Драже с народом, али и ратне фотографије четничког војводе објављиване су у претходном периоду, али на конкурс писца Милослава Самарџића да се нађе слика Јосипа Броза Тита с народом прије рата још нико није одговорио. Слика нема, па нема.

– Чак је назначено да то не мора бити слика са српским цивилима. Нека буде, на пример, с муслиманима. Ако су муслимани заиста подржавали комунисте, да ли је Броз макар једном посетио неко муслиманско село, насеље, кућу… Где је слика? – пита се својевремено Самарџић.

Дража, међутим, јесте добро стајао с муслиманима и имао је муслиманске јединице које су се бориле с њим раме уз раме, попут Авди-бегове Летеће четничке бригаде. Муслимани нису подржавали комунизам, јер су били вјерници, а знали су да је комунизам безбожништво.

“Кажи свима муслиманима да ђенерал Дража Михаиловић у име Њ.В. Краља Петра Другог жели искрен братски споразум с нама муслиманима, основан на принципима наше народне етике, наше старе бесе, чојства и јунаштва, као и решење свих наших политичких, социјалних, културних и приватних проблема на основама братске узајамности“.Мулалић је прије рата био посланик Народне скупштине Краљевине Југославије, а шеф му је био радикал др Милан Стојадиновић, чија коалиција је окупљала већину Срба, муслимана и Словенаца. Комунисти су послије осудили Мулалића на вишегодишњу робију, а у оптужници је писало да је он Србин муслиманске вјере.Његов саборац Алија Коњхоџић био је боље среће, емигрирао је с четницима у Канаду. Тамо је објавио мемоаре, наводећи: “Моје српско освједочење чисто је као суза са извора“.

Нажалост, већи дио муслимана потражио је савезника у Силама осовине, а на крају се пребацио у комунистички табор из чистог опортунизма.Најпознатији представник муслимана у четничком покрету свакако је мајор Фехим Мусакадић из Сарајева. Он је за вријеме Првог свјетског рата био добровољац у српској војсци, а био је и носилац Карађорђеве звијезде с мачевима.Одмах по избијању Другог свјетског рата ставио се на располагање Чичи, који га шаље у источну Босну у штаб војводе Петра Баћовића. Мусакадић је основао Коњички муслимански четнички батаљон.Комунисти су га заробили године 1943. у Странама код Улога, срез невесињски, с још неколико официра и војника ЈВуО. Пред саму смрт узвикнуо је: „Живио краљ, живио Дража, доле Тито!“.И др Исмет Поповац, љекар из Коњица и командант Муслиманског четничког батаљона, ставио се на располагање ђенералу Дражи. Прије рата Поповац је био предсједник општине Коњиц.

Поручник Ченгић, активни официр Југословенске краљевске војске, Равногорском покрету се придружује већ почетком 1942. Четничка команда га шаље са специјалном мисијом у Мостар, али су га усташе ухватиле и заклале.

Истакнути муслимански представници у Равногорском покрету били су и Мустајбег Хаџихусеиновић, Смајо Ћемаловић из Мостара, Мустафа Берберовић из Благаја, Абид Пргуда, Омер Калајџић, Мухамед и Абид Мехмедбашић из Столца, Мустафа Леко из Благаја, Џемал Кршлаковић – имам мудрис из Коњица, хафиз и члан улме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо, доктор Мухамед Беговић професор Универзитета у Београду, имам Абдулах Хоџић из Београда и управник “Гајретовог“ дома у Београду Мехмед Ћемаловић…У штапској чети среског команданта у Коњицу Јова Бабуловића већина бораца су били муслимани, а у саставу Коњичке четничке бригаде налазили су се муслимани четници из Коњичке жупе која је бројала 200 бораца, Бјелимића, такође 200 бораца, и Улошког батаљона који је бројао више од 150 муслиманских бораца.

На положају Бјелашнице било је 400 муслимана четника из Умчана. У Вишеградској бригади, под командом капетана Никића, налазило се преко 200 муслимана, у одреду, под командом поручника Куреша, као и у Херцеговачком одреду, било је по 80 војника муслиманске вјероисповијести.На положају Дјевојчин Кук било је преко 70 муслиманских бораца, а у борбама око Неретве потпуковник Јовановић је поред својих војника, имао на располагању и више од 200 муслимана четника на положају Бјелашница – Коњиц – Бијела.

Да су и послије завршетка рата многи муслимани били уз Дражу доказује и поступак Есада Вехабовића из Босанске Градишке, који је ухапшен зато што је јавно тражио да се окачи слика “Бесмртнога Драже, умјесто Броза зликовца!“.Чувени Коморански одред формиран је на терену између Бродарева, Бијелог Поља и Пријепоља, под командом капетана Хусеина Ровчанина; бројио је неколико стотина бораца, углавном муслимана. Заслуга је капетана Ровчанина и његовог одреда, што комунисти нијесу успјели да пређу Лим, иако су у току 1943-44. године покушавали неколико пута.Када је војвода Павле Ђуришић побјегао из заробљеништва и састао се са својим борцима у Санџаку, а одатле наставио према Беранама и Колашину, капетан Хусеин Ровчанин је без икаквих ограничења ступио са својим снагама ступио под Ђуришићеву команду. Сам је тражио да његова јединица прва наступа и да она пробија фронт Пека Дапчевића који се био ушанчио на положајима код Мојковца. После вишечасовне дневно-ноћне борбе, прса у прса, капетан Хусеин Ровчанин разбио је комунистички фронт и у тој борби погинуо.

Чим је генерал Драгољуб Дража Михаиловић дигао устанак на Равној гори, муслимани у Босни и Херцеговини масовно су приступили акцији придруживања Дражиним снагама. У Херцеговини, у мјестима гдје је био претежно муслимански елемент, образоване су посебне четничке муслиманске јединице које су бројале на хиљаде бораца.У штапској чети Јова Бабуловића, среског команданта у Коњицу, већина бораца су били муслимани, а у саставу Коњичке четничке бригаде налазили су се муслимани четници из Коњичке Жупе која је бројала 200 бораца, Бјелимића такође 200 бораца и Улошког батаљона који је бројао више од 150 муслиманских бораца.

Нема сумње да прво мјесто међу муслиманима четницима заузима Фехим Мусакадић. Њега је Дража Михаиловић волио као мало кога, био му је један од најближих сарадника. Мусакадић је био српски добровољац у Првом свјетском рату. Тада је одликован највећим ратним орденом, Карађорђевом звијездом са мачевима. Био је у Сарајеву, до почетка Другог свјетског рата, директор полиције. Одмах по избијању Другог светског рата ставио се на располагање Чичи, који га шаље у источну Босну у штаб војводе Петра Баћовића. Мусакадић је основао Коњички муслимански четнички батаљон. Убили су га комунисти 1943. године, у околини Невесиња. Пре османлијских освајања, на Балкану није било муслимана. Милом или силом, Османлије су исламизирале становништво на окупираним територијама. Готово све цркве биле су порушене или претворене у џамије и друге објекте. Хришћани су били грађани другог реда, стално изложени тортури. Тако се њихов број непрекидно смањивао. Према првом османлијском попису, из 1468\69, у Босни је живело преко 99 посто хришћана и мање од једног процента муслимана. Према последњем турском попису, из 1865. године, у Босни и Херцеговини било је 46,3 % православних, 30,4 % муслимана и 22,7 % католика.Већина припадника све три вере имала је према другима, благо речено, негативан став. Ипак, постојали су значајни изузеци. Део муслимана памтио је своје порекло и сматрао се Србима исламске вероисповести. Исто тако, један део муслимана, пре свега на западу, сматрао се Хрватима исламске вере. Бројност једних и других никада није прецизно утврђена. Статистички се не може пратити ни развој посебне муслиманске, односно бошњачке, нације. Услови за њен настанак свакако су везани за одлазак Турака, са којима су се муслимани словенског порекла раније идентификовали.

После Првог светског рата муслимани су се организовали на верској, а не на националној основи. О националној припадности се нису изјашњавали, сем поменуте мањине, која се сматрала делом српског или хрватског националног корпуса.После Другог светског рата комунисти су већи део муслимана уписали као Србе, ради статистичког прикривања размера геноцида над Србима. Две деценије касније, први пут у историји проглашена је нација под именом ”Муслимани”. После ратова 1991-1995, ова нација је коначно формирана под именом ”Бошњаци”.Крајем 19. века постојао је аустроугарски пројект о стварању бошњачке нације која би обухватила сво становништво Босне и Херцеговине. Циљ плана био је пре свега асимилација Срба, ради осујећивања устанака, који су поред ослобођења прокламовали и присаједињење матичној држави. Садашњи Бошњаци одустали су од тог концепта, барем званично, али су своје корене везали за Твртка Првог, ”краља Срба Босне и Приморја”, како је гласила његова титула. Разуме се, Тврткова титула се не наводи прецизно, док се његово крунисање у Милешеви тумачи као освајање дела Србије од стране Босне.Највећа муслиманска странка између два рата била је Југословенска муслиманска организација (ЈМО), на чијем челу је стајао др Мехмед Спахо. Она је сво време учествовала у власти. Од средине тридесетих година ЈМО постаје део владајуће Југословенске радикалске заједнице др Милана Стојадиновића. Стојадиновић је препустио водећу улогу ЈМО-у у Босни и Херцеговини, чиме је изгубио већинску подршку тамошњих Срба. С друге стране, ступањем у Југословенску радикалску заједницу муслимани су прихватили и њен став о постојању три југословенска народа – Срба, Хрвата и Словенаца. Сарадња Спахе и Стојадиновића подгрејавала је уверење да се муслимани сврставају у српски национални корпус. Али, Хрватска сељачка странка није одустајала од захтева да се још неке области Врбаске бановине прикључе Бановини Хрватској. У редовима ове странке причало се и о источној граници Хрватске на Дрини.Силе осовине повукле су априла 1941.године границе Хрватске и до Дрине и до Земуна, док су муслимани проглашени ”хрватским цвијећем”. Део муслимана одмах се придружио Хрватима у геноциду над Србима.Као што смо видели на почетку овог рада, први ратни сусрет са муслиманима Дража је имао још 25. априла 1941. године. Тога дана Немци су из Олова послали муслиманске усташе на Горски одред, а Дража је лично командовао заседом која их је дочекала и разбила. Сутрадан, 26. априла, мештани српског села Кусаче пожалили су се Дражи да их нападају муслимани из Жепе, да пале куће и чине злочине. Тада је он послао већу групу војника да доведе два најугледнија муслимана из Жепе, којима је саопштио: ”Они (Немци – прим. аут) су дошли и отићи ће, а ви ћете остати овде. Него, памет у главу, па пазите шта радите. Ако данас нестане српско село, сутра ће нестати муслиманско, и тако ћете се потаманити у овом крају”.

Временом, у Дражином раду јасно се оцртао следећи став: треба учинити што је могуће да се муслимани придобију, или макар да остану неутрални, док оне њихове формације које чине злочине над Србима морају бити уништене. ”Муслимани су уништавани као италијанска милиција, док су муслимани под вођством мајора Фехима Мусакадића са нама”, писао је, примера ради, Дража председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу, 16. априла 1943.године.

Од првог дана рата велики део муслимана стао је на непријатељску страну. Како је она била јача, то је муслимане учинило активним, а православне пасивним политичким фактором. О политици у правом смислу речи заправо и није било говора, већ о низу масовних ратних злочина, иза којих су уследиле српске одмазде. Тек када су учврстили своје позиције у једној мешовитој средини, а то је било у другој половини 1942. године у Источној Босни и Херцеговини, јужно од линије Вишеград – Сарајево, четници су дошли у прилику да воде активну политику према муслиманима. Та политика је подразумевала одвраћање муслимана од Сила осовине, а посебно од ”Независне Државе Хрватске”, у корист равноправног суживота у будућој, обновљеној Краљевини Југославији.

Под утицајем четничке војне премоћи, знатан део муслимана у овој области прихватио је ту политику, па су основане и бројне муслиманске четничке јединице. Ако су се муслимани определили за нову политику само номинално, из опортунизма, то се не може рећи и за њихове лидере, који су били идеалисти попут Алије Коњхоџића. Они су крајем 1942. године основали Муслиманску националну војну организацију, која је са састанка у Калиновику, 31. децембра, послала Дражи један пригодан поздравни телеграм. Мајор Захарије Остојић, командант Истакнутог дела Врховне команде, пренео је 5. јануара 1943. године садржај два летка која су мајор Фехим Мусакадић и др Исмет Поповац растурали по Чајничком срезу, као и резолуцију Муслиманске националне војне организације послату лично Дражи. У тој резолуцији се поред осталог каже:

1. Муслимани Босне и Херцеговине и целе земље саставни су део Српства…

Најоштрије осуђујемо усташке злочине, који су узрок свега зла међу једнокрвном браћом Србима православне и муслиманске вере…

3. Најодлучније осуђујемо све муслимане који су приступили усташама.

4. Осуђујемо све официре и подофицире муслимане који су прекршили заклетву краљу и пришли крвопији Павелићу.

5. МНВО је саставни део четничког покрета под Вашом командом.

Остојић је затим пренио молбу др Поповца да се Дража једном изјавом обрати муслиманима, али је одмах додао свој коментар: ”Верујем да би то имало огромног успеха међу муслиманима, али питање је како би то примили наши”. Дража је прихватио Остојићев савет да се уместо њега муслиманима обрате ”наши из Лондона”.Даље, Остојић је писао о Поповчевом захтеву да се на чело једног министарства у Југословенској влади у Лондону постави муслиман. Тог муслиманског министра привремено би заступали ”Срђа или Грол”, док би Поповац био његов делегат у Дражином штабу. ”Поручићу му да је сад сужен кабинет, па нека мало причека”, додао је Остојић, што је Дража такође прихватио.

”Рад на придобијању муслимана је врло важан. Наставите свом снагом. Немци полако одлазе из Србије на Источни фронт, па да будемо спремни”, стајало је поред осталог у Дражином одговору Остојићу од 8. јануара.

Остојић се овим поводом поново јавио већ после три дана: ”Немци врше присилну мобилизацију око Сарајева. Муслимани беже у масама ка нама са и без оружја. Прихватамо их.”

Тако су односе између муслимана и православних условљавале различите околности, а пре свега однос снага на терену. У целини гледано, ипак се дешавало оно што је Дража предвидео 27. априла 1941. Попут њега и водећих личности покрета, то су покушавали да спрече и многи муслимански лидери, укључујући и припаднике највиших установа исламске заједнице. Штавише, у резолуцији од 12. октобра 1941, 50 истакнутих муслимана града Сарајева директно је оптужило ”Независну Државу Хрватску” за изазивање међусобних покоља муслимана и православних. У тој резолуцији се каже:

Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и претстављају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних. Такво исто мишљење имају и неки православни у погледу одговорности муслимана. Кад се ствари, међутим, правилније и изближе упознају, види се да муслимани нијесу криви, и зато они то набацивање најенергичније од себе одбијају. Чињеница што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане. Муслимани су се и раније ограђивали од разних злодјела која су провођена, те је и у резолуцији на главној годишњој скупштини организације свеукупне Илмије, одржаној 14. августа 1941, унесена и ова тачка: ”Са болом у души и дубоком сућути сјећамо се свих оних невиних муслиманских жртава, које недужно падоше у свим немирима, који се ових дана мјестимично догађају. Осуђујемо све оне појединце муслимане, који су са своје стране направили какав било испад и учинили какво насиље. Констатујемо и то, да су такво шта могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо.”

И ми сада констатујемо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници. Констатирамо и то да ни они нису то од себе чинили док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредба. Стога ни у којем случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они иницијатори. Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена. Наиме, стављали су немуслиманима фес, који је заведен као униформа све војске, вршећи разна злодјела, којом су се приликом називали међусобно и муслиманским именима. Муслимани нису ником спремали ни мислили никаква зла. Муслимани су и у својој прошлости толерисали без разлике све вјере и ником нијесу зулума чинили. Стога се не могу ни данас муслимани претстављати иницијаторима злочина, као што то неки намјерно чине.

У овим тешким приликама појављују се и нетрпељивости према Исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним, и јавним говорима и неједнаком поступку. То се све појављује поред разних изјава са разних мјеста у којима се говори о једнакости и равноправности двију вјера. Ове наше констатације спремни смо увијек потврдити конкретним примјерима.

Након свих констатација тражимо од свих одговорних фактора и свих муслиманских политичких представника, да се заузму:

1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика

2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!

3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу“ . Муслимани Босне и Херцеговине и целе земље саставни су део Српства…

3. Најодлучније осуђујемо све муслимане који су приступили усташама.

5. МНВО је саставни део четничког покрета под Вашом командом.

6. Циљ покрета и борбе је чврста сарадња Срба обеју вера у борби за краља и Отаџбину, како би се створила народна држава под краљом Петром Другим на принципима демократије и социјалне правде у којој ће муслимани бити равноправни грађани…Остојић се овим поводом поново јавио већ после три дана: ”Немци врше присилну мобилизацију око Сарајева. Муслимани беже у масама ка нама са и без оружја. Прихватамо их.”.

Тако су односе између муслимана и православних условљавале различите околности, а пре свега однос снага на терену. У целини гледано, ипак се дешавало оно што је Дража предвидио 27. априла 1941. Попут њега и водећих личности покрета, то су покушавали да спријече и многи муслимански лидери, укључујући и припаднике највиших установа исламске заједнице. Идентично пише и Звонко Вучковић: Штавише, у резолуцији од 12. октобра 1941, истакнутих муслимана града Сарајева директно је оптужило ”Независну Државу Хрватску” за изазивање међусобних покоља муслимана и православних. У тој резолуцији се каже:

Потписани муслимани размотривши тешко стање у коме се данас налазе муслимани Босне и Херцеговине и уочивши да се стање из дана у дан погоршава, осјетили су се и као припадници своје узвишене вјере Ислама и као људи дужним да констатују слиједеће чињенице и да затраже лијека невољама, у којима се данас налазе…Тако су односе између муслимана и православних условљавале различите околности, а пре свега однос снага на терену. У целини гледано, ипак се дешавало оно што је Дража предвидео 27. априла 1941. Попут њега и водећих личности покрета, то су покушавали да спрече и многи муслимански лидери, укључујући и припаднике највиших установа исламске заједнице. Штавише, у резолуцији од 12. октобра 1941, 50 истакнутих муслимана града Сарајева директно је оптужило ”Независну Државу Хрватску” за изазивање међусобних покоља муслимана и православних. У тој резолуцији се каже:

1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика.

2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!

3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу

4) Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали, те да се најстрожије казне, као они који су ова злодјела наређивали или за њих дали могућност<

5) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстроже казне они који у овом погледу направе какав било доказан изгред и

6) Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су недужно пострадали у овим нередима…

Сличне резолуције потписали су и истакнути муслимани Бањалуке и Мостара, али, с друге стране, историја памти и похвалне муслиманске резолуције Анти Павелићу и окупаторима, којих је било знатно више.

Када је Врховна команда стигла у североисточну Босну, у јесен 1944. године, Дража је увео у оптицај и један нови елемент: верски рат против комунизма. Прецизније речено, политика вођења општег верског рата сада је само до краја дефинисана, јер су муслимани већ сарађивали са православнима и из верских разлога, знајући да је комунизам, по природи ствари, против сваке вере. Примера ради, ово је порука Мустафе Мулалића Ибрахиму Пјанићу, команданту муслиманске легије у Грачаници, послата са радио станице Врховне команде 7. марта 1944, преко мајора Манојла Пејића, делегата за Централну Босну:

Глас о твојим јуначким подвизима, као и о исправном држању грачаничких муслимана, наших истомишљеника, допрео је до Врховне команде Југословенске војске и министра војног ђенерала Драже Михаиловића, код кога се и ја налазим да му помогнем у његовом племенитом залагању за братски споразум између Срба и муслимана. Поносан твојим успесима и срећан што си успео да очуваш наше пријатељске и идејне везе у том питомом крају, хитам да те поздравим, а преко тебе и остале пријатеље, нарочито Мустафу Пурића из Жељине, Мују Буљубашића, Мурата Куртовића и Алију Кушаковића из Грапске, Хусејина Ћурића из Лукавице, Јусуфа Мустафића из Клокотнице.

Све вас уверавам да сте на добром путу и да ће ваше жртве бити залога спаса и опстанка свих исправних и честитих муслимана, као и исламског напретка у будућој Југославији. Кажи свима муслиманима да ђенерал Дража Михаиловић у име Њ. В. краља Петра Другог жели само искрен братски споразум са нама муслиманима, основан на принципима наше народне етике, наше старе бесе, чојства и јунаштва, и решење свих наших политичких, социјалних, културних и приватних проблема на основама братске узајамности. Он нам пружа руку, треба да је прихватимо у пуној извесности да је она у овој нашој општој трагедији једини фактор и гаранција мира, поретка и државности.Све друге пропаганде одбацујте јер нас заводе у нову дефинитивну пропаст. Енглеско помагање партизанима има значај комунистичког уништавања. Ко има здрав разум лако ће просудити да Југославија само као краљевина може да буде и наша и међународна стварност. Само такав поредак може нама да јамчи за опстанак ислама.

Нека се муслимани не заваравају илузијама, које ствара та нова пропаганда, јер партизанство одводи у комунистички поредак, а онда и у очиту пропаст ислама. Чувај муслимане да у овој прилици не погреше, јер разбијеној чаши нема лека. …Изрази моје веровање да ћемо се ”инс Алах” скоро видети у слободи. Јавићу ти се писмом у првој прилици, а ти мени и све што знаш о насилничком одвођењу муслиманских девојака у комунистичке логоре. Теби желим јуначку срећу. Мустафа Мулалић из штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини.

Уз муслимане и православне Дража је често помињао и католике, али то је више била формална ствар. Тако, у радиограму капетану Нешку Недићу, командату Ваљевског корпуса, од 25. децембра 1944. године, он је писао: ”Месном становништву муслиманском, православном и католичком указујте пуну пажњу и заштиту. Ми овамо сарађујемо са муслиманском милицијом, која гине у нашим редовима”.

Другим ријечима, многи муслимани заиста су гинули под заставом Краљевине, док са католицима то није био случај. Једну од карактеристичних наредби по овом питању Дража је послао свим командатима 11. фебруара 1945. године:Државна политика коју водимо иде на то да уједини све народне масе, без обзира на веру, у борби противу комунистичке тираније. Сви наши грађани су равноправни и сви подједнако уживају заштиту ЈВуО. Највећу штету општим интересима наносе оне јединице које о овоме не воде рачуна и старешине које дозвољавају пљачку било муслиманских, било католичких, било православних села. Штете од тога су неизмерне и нека свако зна да ће ово комунисти искоришћавати противу јединственог народног фронта. Свима треба да је познато, да обједињене народне снаге, без обзира на веру, су најсигурнија гаранција наше победе, јер комунисти представљају бедну мањину, уколико их ми не би ојачавали нашим поступцима.

На ово скрећем пажњу последњи пут и нека сви имају на уму народну изреку: ”Брат је мио, које вере био”.

Наређујем:

1. У свима селима, без обзира на верску припадност, јединице не смеју саме узимати реквизицију. Ово могу чинити само интендантски органи и то само онда када се на други начин не може доћи до хране, обраћајући се на месне муслиманске, католичке и православне власти, па они са интендантским органима да врше реквизицију.

2. Приликом камповања по муслиманским селима обратити нарочиту пажњу на осетљивост муслимана према њиховим домовима и на првом месту користити за становање јавне зграде: школе, кафане, надлештва, итд, па тек у споразумима са месним одоборима узимати домаћинске куће за становање, остављајући потребне просторије домаћину за становање.

3. Сваки наш борац и старешина има да буде пропагатор слободе вероисповести и верске толеранције. Треба сваки од нас да буде пропагатор и да зна, да ми сада образујемо верски фронт противу безбожника. Сваки старешина и борац има да поштује туђу веру, као и своју. На ово нарочито да обрате пажњу свештеници, које ће команданти упознати са овим наређењем. У овом смислу поучити све старешине и све борце…14

Према радиограму који је Дража 21. јануара 1945. године послао у Лондон, муслимански прваци који су сарађивали са четницима тражили су обнову Краљевине Југославије као тројне федерације, наглашавајући: ”Како ми, муслимани, живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво, да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице”. Њихова жеља била је да се у српској федералној јединици оснује ”једна велика самоуправна област, способна за живот, и са пуном административном аутономијом”. Сматрали су да би на тај начин допринели и ”правилном решењу српско-хрватског питања”.У Босни, Дража се често састајао са муслиманским лидерима. Један од најмасовнијих скупова приређен је на Српску Нову годину 1945. у Модричи, када су муслимани, у знак захвалности за ослобођење вароши од хрватских усташа – пред којима је раније избегао и део муслимана – организовали свечану вечеру у Соколском дому. Испред Соколског дома муслимани су направили славолук, на коме је писало: ”Бог, Краљ и Дража”. Била је истакнута и велика краљева слика. Дража је питао муслимане како су успели да сачувају тако велику краљеву слику, на што су они одговорили: ”Тако што смо преко ње 1941. године ставили Павелићеву слику”.

По селима на десној обали реке Босне Дража се кретао са свега два пратиоца, сретајући и муслимане. Дуго се препричавао један догађај из Копривне, када је неком муслиманском кирајџији, из фамилије Исић из Таревца, код куће Воје Лазића коњ из запреге пао са моста и поломио предње ноге. Исић је замолио неког четника да убије коња, да се не мучи, што је он и учинио. Није имао куд, јер је издржавао фамилију превозећи робу на пијацу у Добој. Док је седео на колобрану држећи се за главу, наишао је Дража и запитао шта се десило. ”Дража је сјахао с коња, пришао кириџији и након краћег разговора видјели смо како Дражин ађутант даје паре том очајном човјеку. По изразу лица видјело се да је кирајџија задовољан. Они који су били ближе, тврдили су да је накнада исплаћена у златним фунтама”, сведочи Сретен Лазић, очевидац догађаја.17Према Уредби о формацији Југословенске војске у Отаџбини, од 1. децембра 1944, поред српске, хрватске и словеначке армије, проглашено је и оснивање Групе муслиманских корпуса. Као командант Групе муслиманских корпуса наведен је ”ђенерал Ђерзелез”.

То је био псеудоним Мухамед бега Прељубовића, команданта 6. муслиманског корпуса Југословенске војске у Отаџбини, јединог из Групе муслиманских корпуса за који се зна да је заиста основан, децембра 1944, у области Мајевице. Начелник штаба 6. муслиманског корпуса био је Абдулах Мула Османовић (у неким документима: Рамановић). Корпус се састојао од 1, 3. и 6. муслиманске бригаде, којима су командовали Абдулгафар Накичевић, Нурија Хасанбеговић и Хата Карић.49

Док је формирање корпуса било у току, 27. децембра 1944, потпуковник Дамјановић је известио Дражу:

Муслимани се добро држе. Прељубовић је са Бањичићем доле, а начелник његовог штаба са мном. Формирамо муслиманске бригаде, али тешко иде скупљање, јер су се по групицама разбегли.50

Абдулах Мула Османовић је после неколико дана честитао Дражи Божић:

Господину министру Дражи Михаиловићу. У име муслимана са територије Мајевичког корпуса Југословенске војске у Отаџбини и своје лично, честитам Вам празник Христовог рођења, да под славном круном Карађорђевића и Вашим мудрим вођством ускоро доживимо пуну слободу у демократској Краљевини Југославији. Истичем пример братске сарадње муслимана на Мајевици са православном браћом и позивам све наше старешине као и сву браћу муслимане да овим путем пођу.

Честитка је расписом пренета свим командантима. Дража је одговорио Османовићу 7. јануара 1945:

Најсрдачније и братски захваљујем начелнику штаба 6. муслиманског корпуса брату Абдулаху Мулас Рамановићу и свој браћи муслиманима на његовој честитци за божићне празнике, нека да Бог да се све наше жеље испуне на срећу нашег народа.

Честитку за Српску Нову годину потписали су заједно Дамјановић и Османовић, а одговорили су им, 18. јануара, Дража и Прељубовић, који се налазио у Врховној команди:

Мухамед бег Прељубовић и Чича, обојица заједно, захваљују на лепој честитци о Новој години, која је и делима доказана. Уверени смо да ћемо у Новој години остварити све наше идеале и слободу нашег народа, за слободу сваког појединца. Братски поздрав Чика Дража и Прељубовић

Да је и после два и по мјесеца све било у реду, видимо из Прељубовићевог радиограма Османовићу од 26. марта 1945:

Чича и ја смо сретни када смо прочитали твој извештај од 11. марта о.г. Овим путем ти потврђујем пријем твога писма. Материјална средства ћемо послати када се отвори канал. Твој рад је одличан и веза са Леком (Дамјановићем – прим. аут) нас обадвојицу одушевљава. Констатујемо Чича и ја да је веза између муслиманских и православних јединица најбоља на Мајевици.

У међувремену, комунисти су непрекидно понављали да четници кољу све муслимане на које наиђу. Када су четници заузели Кладањ, објавили су да је ово место потпуно спаљено и да у њему више нема ни једног живог муслимана. Зато је Дража 24. децембра 1944. послао деманти из Кладња, преко мајора Певеца, саопштавајући:

Срећни смо да можемо да објавимо да није пала ни једна длака са главе ни муслиманима ни другом становништву како у Кладњу тако ни у другим областима којима влада Југословенска војска у Отаџбини.

Истог дана Дража је обавинестио Певеца да је Кесеровићу ”пришао један батаљон муслимана под командом поручника Феризовића”. А пуковнику Мирку Лалатовићу Дража је 1. јануара 1945. писао:Прешао сам са јачим снагама кроз Кривају и задовољан сам са држањем муслимана и католика. Свуда беже од комуниста, па су тако побегли и од нас, али су се вратили на први наш позив.Током Другог светског рата највећи број војно способних муслимана налазио се у нацистичким формацијама. Само кроз две СС дивизије, ”Ханџар” и ”Кама”, прошло је око 30.000 муслимана из Босне и Херцеговине. Још већи број муслимана служио је у усташама, домобранима, зеленом кадру и локалним милицијама. Тако је бројно стање од по неколико хиљада муслимана у четничким и партизанским редовима, пре последње фазе рата, било симболично.

Ступању муслимана у четнике допринео је низ околности: традиција, јер су као Срби исламске вере учествовали у српским националним покретима од друге половине 19. века до Другог светског рата, затим идеализам неких њихових вођа, страх од комунизма као атеистичког покрета, бекство од мобилизације за Источни фронт, долазак америчког пуковника Мекдауела у Дражин штаб, итд.

Међутим, главни фактор опредељења муслимана на ову или ону страну био је однос снага. Зато је крај рата већина војно способних муслимана, укључујући и бивше есесовце, дочекала у комунистичким редовима.

( наставиће се )