Пише :Дејан Бешовић

Срби у Сарајеву, избачени на улице, били су као прогоњене звијери. новембра 1992.

Култ жртава је упорно грађен само за једну страну , а то је урбани дио Сарајева под муслиманском контролом, а муслимани су у још жешћим медијским кампањама проглашавани за највеће, ако не и једине, жртве рата у овом граду. Мора се одмах рећи да је главни град некадашње Босне и Херцеговине имао десет општина и 340 насеља, од којих је 59 било чисто муслиманских, а 105 чисто српских. Остала су била мешовита насеља.

Линије раздвајања су углавном пратиле етничке границе. Око 85 % територије коју су држали Срби у Сарајеву традиционално је припадало српском становништву. Другим ријечима, Срби су углавном бранили своју територију.Култ жртве, који је стваран за муслимански дио града, имао је, између осталог, циљ да прикрије стварни однос снага и стварни однос страдања од граната. И, како би прикрили сопствене поступке, жртве које су нанијели српском становништву Сарајева, и утицали на одређене међународне одлуке, често су прибјегавали самогранирању и жртвовању становништва из муслиманског дијела Сарајева.Многа сарајевска српска насеља су уништена и етнички очишћена у бројним муслиманским нападима. Највише су погођени Граховиште и српски дио села Хотоњ у општини Вогошћа, Касатићи у општини Хаџићи, Требацај, Миље, Ледићи, Лисовићи, Горња Пријасница и Кијево у општини Трново, Чемерно, Кртине и Млини у општини Илијаш, општина Подграб у општини Паграб.

Исту судбину доживјела су многа градска насеља: Пофалићи, Храсно брдо, Велишићи, Игман, Храсница, Бјелаве, Чакле или Бабин дол, Алипашино поље, опћинска средишта Хаџићи, Пале, Трново, Илиџа.Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом и аутор књиге „Злочини над Србима БиХ 1992-1995“, даје нам ове податке, изводе из којих користимо и у овом чланку.

– Алија Изетбеговић је желео рат и то је јавно изјавио – каже Миливоје Иванишевић. – Уопште није спорно да је он Сарајево видео као престоницу будуће исламске државе. Аутор „Исламске декларације“ је јасно ставио до знања да не може бити помирења између ислама и других религија. Да је желео да заштити цивилно становништво, прогласио би Сарајево отвореним, небрањеним градом, а онда би сваки напад Срба, према међународним конвенцијама, био сматран агресијом.Током рата, муслимани су, према речима самог Изетбеговића, добили помоћ у наоружању вредну више од 10 милијарди марака. Зашто се Србима не дозвољава да напусте део Сарајева под муслиманском контролом, као што је српска страна дозволила муслиманима да иду где год желе? Хумани поступак Срба је у муслиманској пропаганди означен као „етничко чишћење“. Истовремено, затварањем Срба, муслимани су, да иронија буде потпуна, доказивали „мултиетничност“ града. Али где су онда Јевреји?Током Другог светског рата, Немци и усташе, регрутовани искључиво из муслиманског и хрватског становништва, убили су око 9.000 Јевреја у Сарајеву. Чим је нова муслиманско-хрватска држава призната у свету 6. априла 1992. године, сви Јевреји су одмах напустили Сарајево. Међународна заједница им је помогла да побегну и (само) на тај начин изразила своје неповерење према муџахединској политици Алије Изетбеговића.

Колика је наивност Срба (инфамтилнист неинформисаност, глупост) најбоље показује Конгрес српских интелектуалаца одржан у Сарајеву 29. марта, неколико дана пре проглашења независне Босне и Херцеговине. На Конгресу није било ни речи о физичкој заштити и одбрани Срба. А у то време, такозвана Патриотска лига, територијалне милиције и паравојне „Зелене беретке“ већ су имале 40.000 наоружаних људи. Учесници конгреса су једва преживели“ Када је почео рат, Срби у Босни и Херцеговини нису имали никакве оружане снаге. Руководство Српске демократске странке није очекивало ратне сукобе. Резолуција Савета безбедности, одмах након проглашења новог државног ентитета, наређивала је ЈНА да се повуче из Босне и Херцеговине. У априлу је проглашена Савезна Република Југославија, па је ЈНА постала ничија војска.Војни  потенцијал муслимана је током цијелог рата премашио српски. Први корпус Армије БиХ је у просјеку имао око 78.000 војника. Према муслиманским изворима, на сарајевском бојишту било је ангажовано око 35.000 војника. На српској страни био је Сарајевско-романијски корпус, који је имао 16.000 до 18.000 војника, али је велики број био ангажован у одбрани сопственог залеђа од муслиманско-хрватских снага које су дјеловале из Горажда, Коњица, Тузле и других места.У међувремену у самом Сарајеву Славко Шибалија избјегава рације. Уточиште налази код својих бивших комшија, Хрвата. На послу, у ПТТ-у, масовно отпуштају Србе, тако да он више нема ни писмену потврду да може слободно да се креће по граду. Почиње да размишља о бјекству на слободну територију. Не смије се никоме повјеравати. Било је тешко добити информације, а знало се да постоје људи, читави тимови, који су организовали пребјег и пријем пребјега.

– Из града се могло изаћи само кроз „црне канале“ – каже Шибалија. – Неки људи имају среће, избегну и стражаре и минска поља, неки буду ухваћени и заврше у затвору, неки буду убијени.

Шибалија је ухваћен са још четворицом Срба ноћу 12. октобра 1993. Није знао да је њихов „водич“, муслиман, претходно „пјевао“ полицији и да иду право у засједу. У образложењу пресуде Окружног војног суда у Сарајеву наводи се:

„…За вријеме ратног стања у Републици Босни и Херцеговини, као војни обвезници, у ноћи 12. октобра 1993. године у Сарајеву, између 23:00 и 12:00 часова, кренули су из правца Алипашиног Поља ка насељу Неџарићи кроз олимпијско насеље Мојмило, са намјером да пређу линију раздвајања између Армије Босне и Херцеговине и територије коју привремено контролише агресор, и са циљем преласка на привремено окупирану територију… чиме су починили кривично дело неодазивања позиву и избегавања војне службе…“

„Пребеги“ су се окупили у кафани на Алипашином Пољу и нису се изненадили што се план промијенио – неће ићи ка Грбавици, већ ка Неџарићима.

– Доведени смо у засједу, коју су њихови медији окарактерисали као велики успех у хватању „четничких“ терориста који су покушали да побјегну на „привремено окупирану територију“ – каже Шибалија. – Почиње истрага, прво Добриња, затвор „Сунце“, подрум без свијетла, нас 12, сви интелектуалци. Тукли су нас и малтретирали на разне начине, у зависности од маште тих психијатријских пацијената. Резултат мог испитивања био је: прелом носне кости, напукла грудна кост, отечене потколенице, контузије и болови по цијелом телу. Рекао сам: „Отишли смо на своју страну, својим породицама, за велико добро остављамо све, своје кућне прагове и идемо.“ То им није било довољно, морали смо бити „велике звери“, јер је и акција хапшења била спектакуларна и као таква је приказана у медијима.Два дана батинања пајсерима, кабловима, шипкама, палицама… Међу батинашима је био и бивши ученик Шибалије из Машинско-техничке школе, Енес Агић:

– Ево долази мој професор, четник, почео је да бежи, сада ћемо му поломити ноге!

– Ситуација се посебно погоршала после „оружане побуне“ 10. и 9. брдске бригаде, најекстремнијих формација, када су почели да доводе ухапшене команданте и војнике тих бригада у „Салчин“ – сведочи Шибалија. – Није тешко замислити сусрет између доказаних крвожедних убица који су, буквално до јуче, убијали Србе на најсуровије начине у складу са својом поремећеном психом, и српских затвореника.Шибалија је осуђен на 20 месеци затвора и пребачен у Централни затвор.- Дане смо проводили у већој дневној соби, заједно са муслиманским затвореницима, углавном криминалцима, лоповима и убицама – каже Славко Шибалија. – Хрпа  криминалаца, који никада нису урадили ништа корисно .Драган  Фазлагић, јавни тужилац, рекао ми је на суђењу да сам, ако сам желео да напустим Сарајево, могао да затражим дозволу од власти – каже Славко Шибалија. – Заиста, врхунац цинизма, јер је и њему и мени било јасно да је једини „легални“ начин да се Срби извуку био кроз затвор. Свако ко је преживео истрагу и био осуђен могао је да чека размену, било током или након одслужења казне.Највише људи у једном дану – више од 300 – убијено је 16. маја у сарајевском насељу Пофалићи, на падинама Хума и Жупе. брда и поток Буша. Оставио сам болесног оца, вјерујући да ћу спасити мајку, брата и снају, али су и они убијени у звјерској оргији.Дио  исказа Богдана Обрадовића  након изласка из Централног затвора, размјене затвореника и преласка на српску територију, 6. октобра 1994. године:- Моја жена је морала да оде у Пофалиће 15. маја 1992. године да попише робу у супермаркету, који је тог дана опљачкан. Тамо је преноћила. Радио сам у „Сарајевској мљекари“ и ујутру сам чуо за напад. Колеге на послу су биле добро информисане.– Пратио сам када сам чуо да је злочинац Јусуф Празина Јука кренуо ка Пофалићима са 3.500 људи, а са својима и зликовац Самир Кахфеџић Крушко – каже Обрадовић  – Отишао сам кући, а око 16 часова дошле су ми комшије Ибрахимовић и Тахиревић. Рекли су да су муслимани окупирали Пофалиће и да треба да иду да пљачкају.

Обрадовић је отишао са Ибрахимовићевом мајком да тражи његову жену.

– Све српске куће су биле спаљене, неке су још гореле у Орловачкој и Хумској улици, све је било уништено, мртво – свједочи Обрадовић  – Испред кућа и по улицама били су лешеви мушкараца, жена, деце, паса и мачака. Превртао сам мртве рукама, тражећи жену. Према ријечима самих муслимана, у том масакру је убијено 312 становника Пофалића. Преживјели Срби морали су да копају ракове, заправо двије јаме.Преостала тијела су натоварена на камионе, одвезена и бачена на депонију смећа у Бућа Потоку. Обрадовић није пронашао своју жену.

Златко Павловић, студент Филозофског факултета у Сарајеву, морао је, као и други српски универзитетски студенти, да копа ровове и ровове у „радном воду“. Рањен је у експлозији гранате ноћу 19. фебруара 1993. године. Ампутирана му је десна нога. Пуштен је на слободу 20. јуна 1994. Између осталог, каже:

– Исмет Папај, демобилисани муслимански војник, Албанац, радио је у Центру за социјалну бригу о реконвалесцентима. Исмет ми се хвалио да је заклао „старог, брадатог четника“ изнад Пофалића, на брду Жуч, 16. маја 1992. Папај је на крају рекао да му се старац жалио што је остављен сам, да су му дјеца и жена побјегли и оставили га. Колико сам разумео Исмета, сам „четник“ је тражио да га убију.- У Пофалиће је дошао рат када је 15. маја 1992. године у Орловачкој улици Мирсад Бунгур, досељеник из Санџака, убио Рајка Савића. Истовремено, убијени су Млађан Братић, Бранко Јеремић, Бранко Бозало, Војин Вукадин, Слободан и Неђо Оџаковић, док су Саво Елез и брачни пар Мирко и Роса Савић заклани. Вида Братић је убијена сјекиром на свом кућном прагу.

Према Вељку Р,адовићу  рано ујутро 16. маја, 200 српских породица је нападнуто са свих страна.

– Читав сценарио убиства преузели су имигранти из Санџаклија, а нас је напало више од три хиљаде муслиманских ратника из пет праваца. Бјежећи, морао сам да оставим болесног оца, да спасем дјецу, мајку, жену, браћу, снају… Опкољени смо са свих страна, завладала је паника, преживјели су почели да се повлаче ка Хуму, а затим ка брду Жуч. Касапи су нападали у таласима, сустижући болесне и слабе. Убијени су на најбруталнији начин…Колона се у безглавом бјекству упутила ка сјеверозападним падинама брда Хум, ка потоку Бућа. Одатле је било потребно попети се на брдо Жуч. Али колона је била прекинута.

– Бјежали смо, остајући без даха, гребајући прстима корење траве. Мој отац је стално био пред мојим очима, кога сам оставио за столом. Моја дјеца су вриштала, дозивале су ме. Видио сам свог брата како лежи рањен на падини брда. Нога му се тресла. Имао сам осећај као да ми је глава удаљена неколико метара од мене.

– Док се звјерска оргија дрогираних муслиманских фанатика настављала, „илахије“ и „касид“ су одјекивали из Хума на сва четири краја света уз чувени рефрен: „Алаху акбар“ – наставља Радовић исповијести  – Уз то, језиво муџахединско викање, чуо се врисак страха престрављене деце, крици жена, врискови рањеника, уз рафале и појединачне хице. Правили су будалу од себе, намјерно су нас пустили да побјегнемо три пута, само да би нас опколили и убијали изнова и изнова.На падинама Хума и Жуче остало је десетине мртвих и рањених. Крвожедни Санџаклије исламистичких фанатици су рањенике сурово докрајчили ножевима. Преживјели су са Жуча гледали како им горе домови. 500 кућа је горело, дим се дизао у облаку, високо се дижући.

– Од муслиманских зликоваца, прије свих, био је Хабиб Идризовић, Санџаклија, који је пре 14 година дошао у Пофалиће и довео шесторицу браће који су, један за другим, градили куће на српским имањима – рекао је Вељко Радобић  – У крвавој гозби учествовао је и старосједјелац Омер Габела, бивши новинар,велики злотвор и крвник 

Габела је дан касније довела Сарајевску телевизију. Телевизија је снимила заробљене Србе испред неоштећених муслиманских кућа. Тврдило се да ниједна српска породица није убијена.

– Под пријетњом, Срби су пред камерама изјавили да су живи и здрави, да су им куће нетакнуте, зато су и остављени у животу – наставио је Вељко Радовић  – Сарајевска телевизија је неколико пута емитовала снимак „побједе“ муслиманске војске. Станко Пикулић, старац и старосједјелац, такође је изјавио да му кућа није изгорела. Њега и остале преживеле убили су Ариф Љуца и његов син Нусрет Љуца заједно са браћом Карамовић: Фадилом, Џевадом и Фаиком.

ВР је остао жив, али су му отац, мајка, један брат и снаја погинули, док је други брат тешко рањен.Пофалићи, између Долца и Велешића, на падинама планине Хум, било је насељено Србима више од 500 година. Систематски, пуних 15 година прије избијања рата у Сарајеву, људи из Санџака су овдје досељавани, а Срби су са својих имања протјерани до самог кућног прага.У Пофалићима је побијено највише нејачи жена, стараца и деце. Нико од преживјелих се није вратио. Нема више:  Чангаловића, Пикулића, Ђукића, Буњеваца, Андријашевића, Васковића, Андрића, Тришића, Мађаревића, Голијанина и осталих старосједилаца.Сенад – Сејо Кадић- Гуз, криминалац и припадник 10. брдске бригаде Мушана Топаловића Цаце, хвали се и оспорава Србе затворене у логору „Рамиз Салчин“ (бивши војни затвор „Виктор Бубањ“), да је лично заклао педесет двоје људи на „Казанима“, јами подно Требевића.Крајем 1993. године, „легална муслиманска влада“ је званично прекинула сарадњу са злочинцима који су практично држали Сарајево у својим рукама. Оптужени су да су припремали државни удар против Алије Изетбеговића. Мушан Топаловић-Цацо је убијен. Оптужбе су подигнуте против најекстремнијих крвожедника. Убрзо је било јасно да је то фарса, јер су сви пуштени на слободу, иако су им злочини доказани.

– Убијате то! (or: Убијате то!) Клали сте Србе, све их треба побити! – Кадићу одговара Рамиз Делалић -Ћело, оптужен, између осталог, за убиство старијег свата испред православне цркве на Башчаршији у марту 1992. године. – А Алија ми је наредио да нико не смије остати жив, његова мајка… а сада је мене оптужио. Све ћу ти рећи на суду!Ову сцену описује Драган Тодоровић, студент, ухапшен и брутално мучен због покушаја бекства из града.- Лудило, били смо у истим ћелијама или поред зликоваца – каже Тодоровић. – Било је застрашујуће само слушати те кољаче, насилнике, снајперисте како уживају у звјерствима. Стражари су им се дивили, били су идоли, национални хероји.

Самир Сеферовић- Ћебле у марту 1993. године убио је двогодишњег дјечака Божидара Шљивића. Ногом му је згњечио лобању, а затим шутнуо леш у јаму. Дјечак је био ко зна која жртва по реду тог дана. Бацали су запаљене аутомобилске гуме у јаму.Тодоробић  је у затвору чуо причу о силовању Јагоде Јанковић (19). Касније су је убила браћа Зорнић. Нанизали су гуме на дјевојчицу, запалили их и пустили је да се котрља на општу радост Алијиних „ратника“.-Сломљене Србе су стражари и муслимански затвореници у логору тјерали да вичу из све снаге: „Алах уегбер“ – наставља Тодоровић.- Морали смо да учимо муслиманске молитве и њихове новокомпоноване борбене песме. Тамо се истицао стражар Лакота из Санџака.

У ћелији поред Драганове били су Мехмет Сијарић, Санџаклија, Захир Фазлић Кико из Прибоја и Изет Ћелић Иско. Тодоровић наводи:- То су биле сцене из самог пакла! Гледате како претучени затвореници кукају, ваде црве из запуштених рана, слушате на силу научене молитве, Санџаклије улазе да ископају очи некоме кога изаберу, сви се чешу јер их гризу вашке, чује се туп звук удараца, а истовремено и крици силованих жена…

У ћелију логора „Рамиз Салчин“ доведен је Самир Џенановић- Главогуз, бивши управник затвора код крвника Самира Кахвеџића -Крушка у Алипашином Пољу. Његови крици се памте.- О, људи, они нису нормални, ви убијате четнике, а они вас затварају! – рече Велики Гузица огорчено. Џенановић се фотографисао како убија српске цивиле. Рекао је: „Ко год да их јебе, признаћу да сам убио ову тројицу, јер имају слике, а остале нећу узети.“

Српски логораши чују смијех. Прича се врти око хапшења и убистава брачног пара Милене и Васе Драшковића и њиховог комшије. Објележио их је Саким Пушкар, познат као Пушка. Пушка је био задужен да Мушану Топаловићу доставља поруке са адресама, именима и презименима Срба у општини Стари Град. Добио је новац за то. Брачни пар Драшковић се посвађао са комшијом, о чему је сазнао и Пушкар. Сви су доведени у „Казан“.Натјерали су Васу Драшковића да силује своју комшиницу, „да би се искупио“. Био је октобар 1993.

– Хајде, Чето, не стиди се – нашалили су се „јуришници“. Онда су жене тјерали да се грле и љубе пред њиховим очима и уз „навијање“... – сведочио је Тодоровић. – Биле су старије жене. И „гледаоци“ су почели да се заносе. Као „помагаче“ користили су дршке од лопате, штапове и гране. Коначно, Васо, Милена и комшија су убијени пијуцима и бачени у јаму.

Драган Тодоровић не може заборавити логор „Сунце“ на Добрињи и момка са крзненом капом. Био је тамо прије него што је пребачен у „Рамиз Салчин“. Изет Ћалић Иско је бичевао старијег човека кабловима. Овај се превијао на столици без јаукања.„Хајде, чико, поједи ту четничку капу!“, наредио је Иско. Човек је објаснио да је то руска капа, а не четничка. Иско извади нож: „Ако не једеш, заклаћу ти сина!“– Његов син је ухапшен са њим у уличној рацији, био је у суседној ћелији и, шта ће да ради – каже Тодоровић. – Гледао сам како мој ујак почиње да гризе капу. Сломио је зуб, крв му је текла низ вилицу. Жвакао је, једва гутао, гушио се. Мислим да су прошли сати, а појео је само четвртину капице. Појавио се Изет Ћалић, његов ујак га је уплашено погледао.

„Не мораш више да журиш, Чето“, рекао је Иско,заклао сам Ти сина .-Представници  међународних државних, политичких, хуманитарних и невладиних организација, а у Сарајеву их је било на хиљаде, видјели су како се пред њиховим очима одвија трагедија српског становништва, али ниједном за четири године нису јавно проговорили, а камоли се супротставили дивљању муслиманских фундаменталиста и злочинаца – каже Миливоје Иванишевић, директор Центра за истраживање злочина над српским народом. – Напротив, од Сарајева су направили култ града мученика, оптужујући Србе да су агресори.Лија Хоџић, директор мртвачнице Кошево, посетио је 1993. године свог сина Мирсада, полицајца, у оближњој болници, на одељењу неуропсихијатрије. Алија је био поносан на свог сина. Није чак ни морао да убеђује пријатеље да Мирсад није луд. Сви су знали да је он „нормалан“, и да га је Суд прогласио неурачунљивим како би избегао казну за убиство шест чланова угледне и богате породице Ристовић. Убијени су у насељу Велешићи, општина Ново Сарајево, 8. јула 1992. године, док су ручали.Један од Ристовића, Обрен, је рањен и око 14 часова пребачен у болницу „Кошево“. Али управник мртвачнице је био Алија, отац убице Мирсада и брат другог убице – Османа Хоџића. Званични болнички извештај је био да је Обрен преминуо од прострелних рана, искрваривши… Обренов брат Тодор Ристовић, који није био код куће, преузео је тело у време ручка.

– Били смо за столом, после поднева, када је полиција упала у стан и одмах почела да пуца из аутоматских пушака. У шоку сам гледао како се крв шири по столњаку, како је хлеб црвен… Онесвестио сам се.

– Стигао сам на место трагедије само неколико минута касније – каже Тодор Ристовић. – Мој син, Данило, је мртав. Убијен. Па, био је дете, њихова мајка Балинезијанка!Тодор, као могући сведок, ухапшен је 25. новембра под оптужбом за подстицање „оружане побуне“ (која није постојала), што је касније преиначено у кривично дело поседовања оружја (које нису пронашли). Осуђен је на четири године затвора, размењен је тек 1. априла 1995.године

Суђење  убицама креће  почетком 1993.године.  Тужилац их није чак ни оптужио за злочин, већ само за убиство. Судско веће Вишег суда у Сарајеву заседа, председник Даут Бибић. Једна од судија је Васвија Видовић, која је касније постала официрка за везу Владе БиХ са Хашким трибуналом. Притворени злочинци  Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић и Исмет Ћутук ослобођени су оптужби као неурачунљиви и послати на лијечење. Закључено је да су Осман Хоџић и Мехо Ибрашиновић били „недоступни“ Суду, иако су све вријеме били у Сарајеву.

Читав случај заташкали су Фикрет Муслимовић, шеф безбедности Армије БиХ, и Бакир Алиспахић, шеф Центра Службе безбедности БиХ. И, наравно, нико у овом случају није оптужен за ратне злочине против цивилног становништва. Није било познато ко је наручио злочин.

Александар Трнинић (22) је у јулу 1993. године завршио на одељењу затворске неуропсихијатрије на Кошеву. Због страшне тортуре у логору „Рамиз Салчин“, након што су му поломљена ребра, грудна кост и вилицу и згњечено плућа, покушао је самоубиство. Зауставили су га други српски затвореници. Александар је описан као особа са „затворском психозом“. Затим, у истој болничкој соби са убицом Мирсадом Хоџићем.

– Када је сазнао да сам Србин, Мирсад је претио да ће ме убити када изађем из затвора – каже Александар Трнинић. – Детаљно ми је испричао како је убио Ристовића и како је сврха његовог живота била да убије што више Срба. Слободно се кретао по Сарајеву упркос медицинском третману који му је наложио суд. Четири месеца након пуштања из затвора, пре него што сам коначно напустио Сарајево 1. јуна 1994. године, уз помоћ Међународног црвеног крста, био сам у сталном страху да ће се Мирсад Хоџић однекуд појавити.

Крајем 1993. године, муслиманске власти ухапсиле су велики број војника, припадника 10. брдске бригаде Мушана Топаловића Цаца. Топаловић је убијен у драматичној операцији хапшења у центру града. Припадници ове војне формације – ако се тако може назвати – првобитно су оптужени за геноцид над цивилним (српским) становништвом. Ово је било прво и једино званично сарајевско признање злочина мотивисаног вјерским и националистичким мотивима, али је он приписан криминалцима који су измакли контроли.Суђења су била својеврсна фарса. Оптужени су чак јавно признали своје злочине, понашајући се као хероји, али је већина крвожедних пуштена на слободу. Између осталих, ослобођен је и Јасмин Шљиво. Вратио се да „бори“ у 10. брдској бригади, све док почетком 1995. није проглашен неспособним за војну службу. Према његовој сопственој изјави, патио је од епилепсије и шизофреније, и није сасвим јасно како се нашао на српској територији када је заробљен.

Настављамо цитирање изјаве Јасмина Шљива, дате пред истражним органима Републике српске 5. априла 1996. године, са благим скраћеницама, и наводимо је онако како је написана и потписана.

– Према мојој процјени, за вринеме док је Топаловић командовао бригадом, на Казанима, као и на другим местима по граду, припадници ове јединице убили су више од 3.000 људи, углавном српске националности. Појединачна убиства су вршена углавном на основу извештаја Пушкар Сакиба.- Преко Ћамила  Бибера- Ћаме, шпијуна у бригади којом је командовао Зулић Мустафа, сазнао сам да су њени припадници такође масовно убијали Србе иза Козије Ћуприје према Липишници. Говорило се да је тамо убијено око 1.500 Срба.

– Читава наша група је затворена након што је Топаловић Мушана убио Авдо Хебиб. Хебиб је био начелник полиције у Старом Граду, чијег је сина Топаловић убио док га је држао као таоца -. Били смо у Централном затвору, а команданти у затвору „Виктор Бубањ“. Иако сам признао све што смо урадили током 1993. године, никада нисмо осуђени, нити смо сносили икакве последице. Након што сам пуштен из затвора, физички су ме малтретирали Јусуф Лендо и Сувад Милић, јер сам све испричао током истраге. Колико ја знам, Самир Бејтић је побегао приликом убиства Мушана Топаловића и сада се налази у Зеници у 7. муслиманској бригади. Такође сам чуо да је урадио корекције лица и да је добио ново име и презиме.

– Поред убистава, силовања дјевојчица и жена била су веома честа у нашој јединици. Силоване су углавном дјевојке и жене српске националности, а прва које се сећам била је Недељка Лакић, чије сам силовање раније описао. У фебруару 1993. године, Самир Бејтић из школе „Морис – Моца Салом“ довео је у просторије јуришне чете наставницу српскохрватског језика Јасну Биоградлић, стару око 35 година. Физички ју је злостављао, а он и Јусуф Лендо су је везали за кревет и скинули јој одећу. Бејтић је започео силовање, а за њим је уследило 20-25 припадника јуришне чете. Учитељица је преживела и данас предаје босански језик у истој школи.

– После три-четири дана, Јусуф Лендо и Сувад Милић доводе три девојке. Не сјећам се њихових имена, али знам да им је Јусуф проклео мајку српску. Лендо и Милић су физички злостављали девојчице, све три су биле везане за кревет. Силовало их је тридесет војника из јуришне чете. Лендо и Милић су узели накит дјевојака. Након силовања, девојчице су избачене из собе, уз подругљиве коментаре и претње.

– Крајем  фебруара, Јусуф Лендо и Сувад Милић довели су дванаестогодишњу дјевојчицу српске националности. Силовали су је тако што су јој скинули одећу, а Јусуф Лендо је детету везао руке за кревет. Силовање је први починио он, затим Сувад Милић, Хоџа Амир, Љаљај Енвер и Кајанија Ферид. Дијете је плакало све вријеме. Када је Кајанија почела силовање, девојчица је умрла. Такође је имао намјеру да учествује у силовању. Јусуф Лендо је тело преминулог детета ставио у кесу за смеће и одвезао га до јаме Казани.

– У марту 1993. године, Кајанија Ферид је довео Санелу Пекић, муслиманку, стару око 20 година. Натерали смо је да се свуче уз пријетње, а затим смо је силовали, Лендо, ја, Кајанију, Милића и још око 20 разбојника. После силовања, дали смо Санели пуну кесу цигарета. Следећег дана, Кајани је довео Кантар Лејну, мислим да је хрватске националности, стара 17 година. Силовали смо је, баш као што смо силовали Санелу, а на крају јој је Јусуф Лендо запријетио да никоме не смије рећи. Такође јој је поклоњена пуна кеса цигарета.– Послије четири или пет дана, Лендо и Милић су са улице покупили две дјевојчице близнакиње, Мирјану и Слађану, старе око 20 година, плаве косе, крупне грађе. Њих двојицу су тукли кожним каишевима. Брадавице на њиховим грудима су увијене. Неки од нападача су их ујели зубима. Силовало их је око 30 нападача.– Почетком априла 1993. године, Јусуф Лендо је довео Ренату Радмиловић, 19-годишњакињу. Силовали смо је као и оне претходне. Силовање је трајало неколико сати и када ју је можда двадесети војник силовао, Рената је умрла. Лендо и Милић су спаковали њено тијело у двије кесе за смеће, одвезли је до Казања и бацили у јаму.Према мојој процени, у просторијама јуришне чете током 1993. године силовано је 50-60 дјевојака и жена. Нисам присуствовао свим силовањима због својих дужности у јединици, као и зато што нисам увимек био позиван.– Све време док је Топаловић Мушан-Цацо  командовао бригадом, припадници те јединице имали су привилегије у граду и нису никоме полагали рачуне ни за шта.

То је била обмана током цијелог рата. Ранка Комленац, љекарка која је пребјегла на Грбавицу у априлу 1994. године, навела је неколико примера типичних лажи:

– Мој пацијент Милош Маслек је умро од старости у кревету. У прегледу погинулих, муслимани су навели и његово име, наводећи да га је убила четничка граната – сведочио је др Комленац. – Михаел Сабљак је извршио самоубиство када је чуо да је његов син Игор ухапшен заједно са другим српским лекарима, док је покушавао да побегне из града. Мајкл је такође приказан као жртва граната. Живко Мићуновић, који је годинама живео у свом стану због тешке срчане болести и преминуо у кревету, идентификован је као особа коју је убио српски снајпериста.

Познато је да су пожар у Градској вијећници, односно Сарајевској библиотеци, подметнули сами муслимани, уз идеолошко вођство Француза Анри-Бернара Левија. Касније је Леви показао сачувану Сарајевску Хагаду (јеврејску свету књигу) и тиме јавно издао себе. Два дана прије пожара, за који је окривљена српска артиљерија, одабране књиге су изнијете у релативној тајности. Читаво српско културно благо је спаљено.

Дана 27. маја 1992. године, испред продавнице хлеба у улици Васе Мискина активирана је подметнута експлозивна направа, при чему је погинуло 15 људи, што су одмах показале телевизијске екипе са лица места. У накнадном извештају Савета безбедности УН изражена је сумња у вези са наводима да је локација погођена српском артиљеријом. Али тај извештај је „изгубљен“ и није стигао прије почетка седнице Савета безбедности, па су наводно љути и бесни муслимани прекинули преговоре у Лисабону, који су иначе наговјештавали мирно рјешење сукоба у Босни и Херцеговини.

– ИЗ свог стана имао сам одличну видљивост – сведочио је Милан М. Трбојевић. – Гледао сам колону кола хитне помоћи у Улици краља Томислава на Кошеву, када се догодила експлозија у Васе Мискину. Било је очигледно да је све било унапријед испланирано и припремљено.,н терет рг

Поред чисто политичких поена које су могли да стекну у свијету лажима, ако су им уопште биле потребне, они су такође повећали нетрпељивост и мржњу муслимана према Србима, ако им је то било потребно више него што им је већ било потребно. Међутим, некима неупућенима је такав степен мржње и даље несхватљив.

Већ смо писали да су чак и дјеци давали аутоматско оружје да пуцају на већ убијене Србе, а да су затвореници често били изложени линчу од стране пролазника. У Трнову је, 2. августа 1992. године, Сабахудин Карачић везао болесног Васу Бјелицу и његову супругу Босу за ноге, а затим за аутомобил. Вукао их је тако везане по Трнову док нису умрли, па чак и после тога. Добио је – аплауз окупљених муслимана.Из логора у подруму зграде ЗАВНОБиХ-а муслимански војници су 14. јула 1992. године у 17 часова извели петорицу заробљеника: Драгана Чарапића, Игњата Радовића, Радомира Радовића, Вељка Радовића и Миленка Старовића. Везали су их и утоварили у камион и одвезли до линије раздвајања према српским положајима у насељу Неђарићи.

У близини се налазе стамбене зграде. Муслимани су, сасвим транспарентно, извели напад са српских одбрамбених линија. Затим, као знак одмазде, убију свих пет везаних заробљеника митраљезима. За овај подвиг, војници стражари су награђени громогласним аплаузом и овацијама муслиманских жена и деце који су посматрали са прозора својих станова.Није познато где су ови српски цивили сахрањени. Сарајевске цивилне и војне власти су се на почетку рата специјализовале за скривање масовних гробница. За само девет месеци прве ратне 1992. године, у Сарајеву је убијено 2.647 Срба. Другим речима – десет дневно. Било ког дана изабраног током тог периода, догодиће се злочин.Муслиманска влада се суочила са проблемом уклањања тела мртвих. Најпознатија места где су завршавали Срби била су Казани изнад Бистрика, затим гробље „Лав“, депоније смећа у Бућа потоку и још једно, река Миљацка… Број гробова се убрзо повећао, а најчешће су били у близини затвора – логора.

Тачан број убијених никада се неће сазнати, јер су већ 1993. године тела поливана киселином, спаљивана, а нека су муслимани бацали у камионе за смеће и млели. Претпоставља се да су остаци убијених два или три пута вађени из Казана, природне вртаче, јаруге у подножју Требевића. Одведени су у такозване секундарне гробнице. Познато је да су у ове јаме бачене запаљене аутомобилске гуме и креч.

– Када је мој тим дошао у Сарајево 2001. године, првог дана рада, пронашли смо људске кости у „Казанима“ на дубини од 15 до 20 метара – каже др Зоран Станковић. – Видели смо да је неко бацио велике количине камења и стена. Другог дана смо одустали, јер су током ноћи постављене мине и експлозивне направе. У време када смо стигли, нека тела су била испод медицинског и другог отпада из болнице „Кошево“ на гробљу „Лав“. На неким местима тела су била нагомилана једно испод другог.

Проналажење гробова, ексхумација и обдукција тела захтевају много новца. Република Српска га није благовремено имала, као што није била у могућности да благовремено буде присутна у Сарајеву. За разлику од њих, јорданска краљица Нур, супруга краља Хусеина, дала је муслиманима милион долара за истраживање муслиманских места погубљења.

У мирским временима, посебно сада, избегава се оснивање комисије за утврђивање обима српских страдања у Сарајеву, упркос чињеници да су многи докази о злочинима уклоњени. Године 1993. уклоњени су и највећи џелати, они који су могли да сведоче о починиоцима.Читаво цивилно-полицијско-војно руководство знало је шта се дешава са српским становништвом у Сарајеву и већина њих је била одговорна за злочине. Ту су Ејуб Ганић, Харис Силајџић, Нијаз Дураковић, Муниб Алибабић, Едхема Бичакћић, а свакако Драган Викић, Јован Дивјак, Владимир Сребров, Мирко Пејановић, Татјана Љујић-Мијатовић и, да не говоримо о свим тадашњим управницима, помоћницима и службеницима логора званог Сарајево.

НА годишњицу државности Босне и Херцеговине, 6. априла 1993. године, Алија Изетбеговић је у Ријаду у Саудијској Арабији добио велику исламску награду „Краљ Фејсал“. Проглашавају га Аллаховим послаником на земљи. У образложењу награде се наводи да се признање (и новац) добијају за успешно покретање и вођење вјерског рата, џихада, у Европи.

Већ у првој години рата, многа српска насеља у Сарајеву су нестала, била су опљачкана и спаљена, а мештане који нису могли да побегну брутално су убијале хорде фанатичних ратника муслиманско-хрватске коалиције. У свим овим нападима Босанске армије регрутовани су и муслимани из суседних села.

Село Ледићи, сарајевска општина Трново, напад је почео увече 3. јуна 1992. године. Готово сви сељани су побијени, целе породице, од стараца до деце. Девет чланова породице Тешановић убијено је маљевима и ножевима, најмлађи, Милан, имао је само 11 месеци, Драгомир 10, а Данијела 12 година. Убијено је 10 чланова породице Васић…

Пет старица се крило у шуми, у потоку. И њих су пронашли и поклали. Село је претворено у неку врсту логора у који су довођени сви они који су ухваћени у покушају бекства. Муслимани су напустили село 10. јуна, а пре тога, као што је био случај и у свим другим оружаним препадима на српска насеља, пљачкали су га, палили и уништавали до те мере да је избрисан сваки траг српског присуства на овом подручју. И, како је најчешће био „обичај“, напад на Ледиће су ТВ Сарајево и муслиманска штампа представили као велику победу Босанске армије над четницима.

– Током обдукције било је могуће закључити да је смрт свих људи ексхумираних из масовне гробнице на Јаворској коси, у октобру 2001. године, наступила као последица трауме тупим предметом или убода ножем – каже др Зоран Станковић, тада патолог у Војномедицинској академији.

За злочин у Ледићима одговорне су оружане формације из околних муслиманских села Дејчићи, Шабанци, Дујмовићи, Мијановићи, Гај и Остојићи, сврстани у војску БиХ. Међу непосредним извршиоцима злочина су Омер Дурмо, Сулејман Мулаосмановић, Заим Крупалија, Етем Годињак Едо из Трнова и други. Једногодишњак је за ове злочине награђен „Златним љиљаном“.За злочин у Ледићима одговорне су оружане формације из околних муслиманских села Дејчићи, Шабанци, Дујмовићи, Мијановићи, Гај и Остојићи, сврстани у војску БиХ. Међу непосредним извршиоцима злочина су Омер Дурмо, Сулејман Мулаосмановић, Заим Крупалија, Етем Годињак Едо из Трнова и други. Једногодишњак је за ове злочине награђен „Златним љиљаном“.

Ледићев пример је карактеристичан, јер је 13 сарајевских српских села, које смо поменули , уништено и етнички очишћено на сличан начин.Ни у једном од стотина ратова вођених у свету, УН и Савет безбједности нису били толико ангажовани својим интервенцијама, предсједничким изјавама и резолуцијама као у рату у Босни и Херцеговини. Током 40 месеци рата, усвојене су 73 резолуције Савета безбедности – по једна скоро сваке друге недеље. Скоро половина тих резолуција односила се на Сарајево. Ниједна резолуција није покушала да заштити српско становништво, нити је упозорила муслиманско-хрватску страну на стално гранатирање српских делова града.

– Наслеђена и обновљена антисрпска атмосфера из претходних ратова обезбедила је снагама муслиманско-хрватске коалиције масовно ангажовање и одзив локалног становништва у наоружавању и формирању илегалних војних и полицијских јединица, а затим и њихову ефикасну употребу током ратне 1992. године – објашњава Миливоје Иванишевић ситуацију у БиХ на почетку рата. –

Али, геноцид је већ био почињен над српским народом и етничко чишћење је углавном било завршено. Током љета и јесени 1995. године, ваздухопловне снаге и јединице за брзо реаговање НАТО-а почеле су да дјелују против Војске Републике српске, уништавајући многе виталне војне и цивилне објекте у РС.

– Декрети и диктати из Дејтона и Париза с краја 1995. године само су потврдили освајање и трајну окупацију насеља и општина у којима су Срби традиционално чинили апсолутну и натпросечну већину – закључује Иванишевић.

Како су припадници Армије БиХ нападали и уништавали српска села око Сарајева, види се на примеру Рогоја, планинског превоја између Трнова и Доброг Поља, који су муслимани заузели 27. јула 1992. године и у заседама чекали сељане из околних насеља. Бежећи од напада муслимана и Хрвата који су освојили Трново, становници Киселице, Бистрочаја, Широкара, Врбовника и Тошића убијени су у заседи на Рогоју.

Сељани који су заробљени током напада умрли су у затворима и логорима. Први логор организован за Србе заробљене на Рогоју основан је у селу Дејчићи. Страдање у логорима је посебна страница голготе Срба ове сарајевске општине. Српска православна црква у Трнову је такође уништена, а њен свештеник Неђељко Поповић је брутално убијен.

Списак од 67 убијених на овој локацији такође показује да су страдале читаве породице. Ексхумација убијених на Рогоју извршена је тек годину дана касније, 23. јула 1993. И овде је било видљиво да су људи осакаћени и мучени а да џелати нису одговарали до данашњег дана .

                        ( наставиће се)