Пише:Дејан Бешовић
Логор Силос у Тарчину је био концентрациони логор за Србе којим је управљала муслиманска Армија БиХ од 1992. до 1996. године. Логор „Силос“ се налазио у пријератном житном силосу у насељу Тарчин, општина Хаџићи, поред Сарајева. Отворен је 11. маја 1992, а затворен 27. јануара 1996. године, односно два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума. У логору Силос је било заточено око 600 српских цивила, од чега су 24 умрла као посљедица физичког злостављања, пребијања, тортура и мучења глађу од стране Бошњачко – муслиманских ратних злочинаца .Тарчин је насеље, удаљено од центра Сарајева око 25 km. У самом Тарчину, постојала је мјесна заједница, гдје је живело 2.000 становника пред рат, од чега су Срби чинили око 10%, Хрвати 5% становништва, а муслимани 85%. У околини Тарчина је било неколико села гдје су Срби чинили већину и неколико мјешовитих села, док је већина села била чисто муслиманска.За вријеме Другог светског рата муслимани и Хрвати са подручја Тарчина припадали су усташким формацијама и било је, поред 50 убистава Срба, још око 50 Срба одведено у логор Јасеновац одакле се више нису вратили.
Године 1991., августа месеца, у Тарчину је основана станица резервне милиције у чијем саставу је било око 200 муслимана и свега 1 или 2 Србина. Командир ове полицијске станице био је предратни био је милиционер у Сарајеву Туфо Рефо . Резервни састав милиције у Тарчину је крајем 1991. и почетком 1992. године легално дијелио оружје муслиманском становништву. И у току предизборне политичке активности у Тарчину се појавио већи број муслиманских шовинистичких парола, а на зидовима српских кућа били су исписани графити уврједљиве садржине.Априла 1992. године су почели сукоби у Сарајеву, а муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину контролисали и пратили Србе са подручја Тарчина. Почетком маја 1992. године муслимани су почели да празне пољопривредни силос који се налазио у центру Тарчина, а пшеницу су подијелили муслиманском становништву. Испражњено је 10 комора у којима се налазила пшеница.Дана 11. маја 1992. године муслиманске јединице Армије БиХ су напале и заузеле касарну ЈНА у Крупи, удаљену од Тарчина око 8 km. Заробљени војници ЈНА, њих 8, постали су и први затвореници овог логора Силос. То су били резервисти ЈНА.Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника – резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне „Жуновица“ у Хаџићима. Почев од 20. маја 1992. муслимански војници Армије БиХ су почели са привођењем Срба на информативни разговор, а после су их одводили у силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја мјесних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.Логор Силос је непрекидно функционисао за све вријеме грађанског рата у БиХ и последњи затвореници су овај логор напустили крајем јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму. Кроз овај логор се процењује да је прошло око 750 Срба, међу којима и 11 жена, од којих су двије остале у логору до његовог затварања.
Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смијењен, а на његово место је дошао Човић, изразити шовиниста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: „Само силос Србина спашава“. Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.
Логор је био под непосредном командом 109. Брдске бригаде муслиманске Армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије муслиманске Армије БиХ, на чијем челу се налазио злогласни Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа. Исто тако и сви високи муслимански функционери БиХ су знали шта се у логору Силос догађа, међу њима ратни злочинци Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић,Бакир Изетбеговић -Жути и др. Представници Међународног Црвеног крста су такође у овај логор долазили.Овај логор у Тарчину је имао неколико ћелија које су имале површине око 50 m², високе око 5 m. Зидови су били 50 цм ширине.Ђорђо Шувајло пише : Изнад тих ћелија стражари су шетали и контролисали у свакој ћелији шта се дешава.У овим ћелијама скоро да није било осветљења. Допирала је са једног малог прозора дневна светлост, који је био на висини 10 m. Затвореници су непрекидно били у ћелијама тј. нису извођени ван. Тек новембра 1993. године је у присуству стражара дозвољено неколицини затвореника шетња.
Од формирања овог логора, затвореници су добијали један оброк дневно. Тај оброк је био нека непозната течност без укуса. Прибор за јело затвореницима није пролазио прање. Хлеб који су добијали био је лошег квалитета, а око 500 гр хлеба је ишло на све затворенике у ћелији, њих 10-ак. Од 12. јула 1992. затвореници су добијали и други оброк, односно то је било једна чинија млека (лоше растворено млеко у праху) на 5 затвореника. Средином октобра 1992. уведен је и трећи оброк, односно затвореници су добијали неку разређену храну, мада се често дешавало да затвореници по 2-3 дана не добију уопште храну. Повеће оброке су затвореници добијали када су долазиле стране ТВ екипе.Првобитни затвореници логора Силос у Тарчину су били резервисти, тј. војници ЈНА, њих 11. Након њих муслиманске власти БиХ су почели са затварањем српских сељака и радника из околине Тарчина. Било је ту затвореника свих узраста од 13 до 85 година, највише српских цивила који нису ратовали, односно нису били чланови неких војних формација ЈНА или ВРС.У овом логору је било затворено и 11 жена, које су биле смештене у посебној ћелији.У овом логору средином 1992. године било је затворено 382 затвореника. У почетку нису били одвођени на присилни рад, него тек касније.Муслиманске власти БиХ су све логоре у којима су држани Срби 1992—1996, па и логор Силос, вешто сакривали од МЦК и других међународних организација које су за време рата долазили у Босну и Херцеговину.Средином новембра 1992. године екипа британске телевизије Скај њуз је први пут дошла у посету. Приказана им је само ћелија бр. 1, а затвореници су добили веће оброке тај дан. Међународни Црвени крст је своју делегацију први пут послао у овај логор тек 26. новембра 1992. Њих је предводио Марк де Перот, из Швајцарске. Он није разумео српски језик, већ је имао муслиманског преводиоца Суада, из Мостара. Након посете логору Силос, Перот је био разочаран, рекавши да ништа горе није видео од логора Силос. Захваљујући тој посети МЦК, почетком децембра 1992. године затвореници су почели добијати ћебад и пакете хране. И следовање воде им је повећано, на 10 литара по ћелији.Дана 29. децембра 1992. године 137 затвореника из логора Силос је пребачено у логор Крупа, крај Зовика, а исто толико из логора Крупа је пребачено у логор Силос.Од 15. априла до 30. октобра 1993. године око 30 логораша из Силоса је одведено на присилан рад, копање ровова у место Храсница крај Сарајева, где је била прва борбена линија. Исто тако су и 1995. одведени у Сарајево крај јеврејског гробља и на Ступ да копају ровове.Овај логор је затворен тек 27. јануара 1996. године. Затворен је према Дејтонском споразуму и услед притисака међународних фактора на муслиманске власти у БиХ.логору 14. октобра 1992. године од последица мучења и глади.
Дио пописане жртава логора према књизи Ђорђа Шувајла ,Србина који се сада налази у Аустралији а који је по благослову Митрополита +Амфилохија написао књигу о логору у којем је боравио сво вријеме рата :
Андрић Горан, механичар из села Корча код Тарчина, рођен 22. 10. 1962. године у Корчи, од оца Војислава и мајке Јеленке, р. Љујић, неожењен, погинуо 18. 8. 1993. године у Доњем Котарцу, код Храснице, од гранате у рову на принудном раду;
Варагић Гојко, из села Доња Биоча, стар око 60 година, који је доведен у логор крајем јуна 1992. године; пуштен 20. децембра 1992. године због потпуне изнемоглости. Из логора су га изнели у ћебету, а после неколико дана он је умро код своје куће;
Варагић Ранко, техничар из Доње Биоче, рођен 17. 7. 1969. године у Сарајеву, од оца Радослава и мајке Анке р. Вукосав. Стрељан јавно 22. априла 1993. године од стране стражара Фејада, у Храсници, после бекства четворице логораша);
Витор Ранко, звани „Нане“, возач у Кока-Коли, из села Корча код Тарчина, рођен 31. 1. 1959. године од оца Војина и мајке Јеленке р. Пандуровић, убијен на Игману, где се налазио на принудном раду, у 26. 5. 1993. године);
Вујовић Богдан, железничар у пензији из села Дољана, код Пазарића, стар око 65-70 година, умро 6. јуна 1992. године од последица пребијања, био прва жртва у логору Тарчин;
Главаш Јадранко, економиста из Сарајева, стар око 28 година, који је у фебруару 1993. године из логора био одведен на принудни рад на Игману где је био претучен, а онда заклан од стране Неџада Хоџића, припадника муслиманске јединице Армије БиХ коју је предводио Алишпаго Зулфикар звани „Зука“. Заклан је због тога што је имао исто презиме као и начелник полиције на Илиџи са којим није био у родбинској вези;
Голуб Анђелко, магистар машинства, из села Оџак код Тарчина, рођен 6. 3. 1962. године у Оџаку од оца Димша и мајке Велинке, р. Витор, убијен приликом принудног рада на Игману 26. 5. 1993. године.
Давидовић Драган, техничар у Градском саобраћају, из Сарајева, стар око 35 година, убијен приликом принудног рада на Игману 1993. године,
Капетина Обрен, из Деовића код Пазарића, стар око 64 године, тешко оболео у „Силосу“, умро због неуказивања лекарске помоћи и од глади 8. новембра 1992. године у ћелији бр. 6.
Капетина Славиша, студент 4. године економије, из села Зеовића, код Пазарића, рођен 22. 1. 1963. године у Сарајеву, од оца Гојка и мајке Славојке, рођене Самоуковић. Стрељан 22. априла 1993. године, из аутоматске пушке, од стране стражара Фуада, зато што су приликом копања ровова на Храсници побегла 4 логораша
Ковачевић Момо, секретар месне заједнице у Соколовића колонији, стар око 55 година, погинуо од гранате при копању ровова у Храсници 28. јула 1993. када је тешко рањен, а помоћ му није била указана.
Крстић Милан, аутопревозник из Раштелице, рођен 8. 10. 1950. године у селу Домашинец, од оца Војина и мајке Јелене, р. Михаљац, стрељан јавно 22. априла 1993. године после бекства четворице логораша. Њега је издвојио из преостале групе затвореника припадник војне полиције Феђа и убио га из пиштоља.
Крстић Петко, техничар из Раштелице, рођен 27. 8. 1959. године у Раштелици, општина Хаџићи, од оца Љубомира и мајке Стојанке, р. Савић, ожењен, отац једног детета, умро у логору 14. октобра 1992. године од последица мучења и глади.
Крстић Светозар, пензионер, из села До, општина Хаџићи, рођен 1928. године у селу До, од оца Павла и мајке Данице, претучен од стране стражара и тако претучен пуштен кући у децембру 1992. године, где је после пет дана умро због последица повреда у болници у Тарчину. Његов леш је бачен на смеће иза болнице.
Крстић Слободан звани „Мишо“, машиновођа из Раштелице, рођен 1956. године, у Доњој Раштелици, општина Хаџићи, од оца Ђорђа, убијен приликом копања ровова 16. јуна 1993. године у Храсници
Милановић Милинко, поштар у Хаџићима, из села Деовића код Пазарића, где је и рођен 1. јануара 1943. године од оца Радоја и мајке Ане р. Његован, ожењен, отац двоје деце. Затворен у логор у Тарчину 9. 6. 1992. године где је тешко оболео од последица мучења и глади. Умро је 17. 2. 1993. године у болници у Суходолу у коју је био пребачен у стању потпуне исцрпљености.
Николић Слободан, машински техничар из Маглаја, живео у Соколовића колонији, био запослен у „Фамосу“, стар 32 године, био је тешко рањен од гранате приликом копања ровова 28. јула 1993. године. Није му указана медицинска помоћ.
Његован Бранислав, електротехничар, из села Чешће код Тарчина, рођен 5. 11. 1959. године у Тарчину, од оца Стевана и мајке Јованке, р. Ковачевић. тешко рањен приликом принудног рада на Игману 26. 5. 1993. године од чега је убрзо умро.
Петрић Миломир, рођен 25. 10. 1962. године у селу Рамићи, крај Хаџића, од оца Слободана и мајке Гоше, р. Андрић, отправник возова из Пазарића, убијен приликом принудног рада на Игману 28.6.1993.
Самоуковић Здравко, из Пазарића, стар око 21 годину, тешко оболео од ТБЦ у затвору и због неуказивања лекарске помоћи умро 1. априла 1994. године.
Чичић Дане, из села Рамића код Пазарића, рођен 1956. године, убијен приликом принудног копања ровова на првом борбеном положају у Сарајеву у августу 1995. године када је био везан лисицама и сајлом.
Шаренац Васо, из Локава код Пазарића, рођен 1908. године, умро од последица мучења и глади средином децембра 1992.
Шувајило Војо, саобраћајни милиционер из Оџака код Тарчина, рођен 25. 9. 1967. године у Оџаку, од оца Димитрија и мајке Славојке, р. Голуб, погинуо на принудном раду у Храсници, на првој борбеној линији, 18. јула 1993.године .
Организатори и налогодавци убистава Срба :
Џелиловић Мустафа, председник општине у Хаџићима, руководилац Кризног штаба, муслиманских власти БиХ.
Хујић Бећир, звани „Бећа„, из села Љубовчићи код Пазарића, рођен 1957. или 1958. године, од оца Мухамеда, пре рата стражар у Централном затвору у Сарајеву, управник логора у Тарчину, од оснивања до августа 1994. године.
Човић Халид из Бињежева, општина Хаџићи, рођен 1953. године у селу Гривићи код Хаџића, пре рата пензионисани стражар у Централном затвору у Сарајеву, заменик управника до августа 1994. године, а после тога управник логора све до краја 1996. године.
Мешановић Шериф, звани „Шера„, пензионисани стражар у Централном затвору у Сарајеву, један од два заменика управника Хујућа, касније управник логора „Крупа“.
Ајнаџић Неџад, сада командант 1. сарајевског корпуса, бригадир у муслиманској Армији БиХ посетио логор „Силос“ 25. јануара 1994. године, када је посебно био у ћелији „6“, а поново цео логор је посетио 13. марта 1994. године, те се упознао са оним што се догађало у логору.
Извршиоци злочина :
Алишпаго Зулфикар, звани „Зука„, муслимански командант, родом из Рашке,
Божић Милан, прије рата криминалистички техничар, из Вишеграда, стар 34-35 година, иследник. Испитивао Србе у логору Тарчин и при томе их пребијао,
Госто Салко, из Смуцке, пре рата полицијски инспектор у Хаџићима, иследник у логору у Тарчну који се истицао у пребијању затвореника,
Дуповац Енвер, прије рата начелник полиције у Хаџићима, рођен 1951. године у Дуповцима код Хаџића, главни инспектор у МУП БиХ, организовао масовну тучу логораша 4. јуна 1992. године и учествовао у оснивању логора и хапшењу Срба,
Имамовић Заим, командант 14. дивизије муслиманске Армије БиХ, под чијом непосредном командом је био логор Тарчин од 1995. године.
Јапалак, зв.“Хуске“, стражар,
Јапалах Изудин, звани „Лендара“, пре рата ученик војне школе,
Јасмина Тузовић , муслиманка из Сарајева,
Јахић Адил из Лепенице, општина Кисељак, стар око 38-40 година, стражар, пре рата радио у ремонтном заводу у Хаџићима,
Казић Мухамед, из села Трзањ код Тарчина, стражар,
Казић Незир, прије рата грађевински техничар, командант 109. Брдске бригаде муслиманске Армије БиХ (раније 9. бригаде), под чијом је непосредном командом био логор Тарчин до 1995. године, за чију бригаду су затвореници из Тарчина изводили радове на првој борбеној линији, није дозвољавао посете МЦК.
Каткић Мустафа, стражар, стар 25-30 година,
Калембер Нермин звани „Буба“, из села Корча, општина Хаџићи, стар око 25 година, стражар,
Каравелић Вахид, бригадни генерал, раније командант 1. сарајевског корпуса Армије БиХ, тјерао затворене Србе да граде хелиодром и зграду 14. дивизије муслиманске Армије БиХ.
Којак,Карић Вехбија, начелник у ТО БиХ, бивши пуковник ЈНА, преко Јусуфа Празине доводио затворенике из Тарчина на принудне радове на Игману.
Каришик Исмет, из Црне Горе ,
Лиховац Саид, из Пазарића, прије рата радио у полицији, стражар,
Марић Зехро, из села Будмолићи, општина Хаџићи, стар око 35 година, прије рата пилот хеликоптера у ЈНА, командант територијалне одбране у Хаџићима, иницијатор хапшења Срба и одвођења у логор Тарчин,
Мемишевић Сеад , стар 20-25 година, стражар,Миралем звани „Минерални„, стражар, родом из Сарајева, ожењен, долазио у Тарчин и пребијао затворенике, касније погинуо,
Мујан Авдо, прије рата саобраћајни милиционер, рођен 1959. године, од оца Салка и мајке Севде, командир војне полиције у Пазарићу, учествовао у хапшењу Срба у Пазарићу и њиховом одвођењу у Тарчин,
Мухибић Шабан, стражар,
Нерадин Адем, стражар,
Опута Емир, звани „Емро“ из Смуцке, општина Хаџићи, рођен 1970. године, прије рата радио као физички радник у Блажују, учествовао у хапшењу Срба 1992. године и одвођењу у логор у Тарчину и њиховој тучи, касније стражар,
Опута Осман,
Пљевљак Фикрет, досељеник из Пазара ,
Подбичанин Зејнил,
„Рамбо„, из Лепенице, стар 25-30 година, стражар,
Рамић Изет, звани „Изо„, из Тарчина, пре рата радио у ремонтном заводу у Хаџићима, стражар,
Рифко Хајдарпашић , из Биљежњева код Хаџића, прине рата био милиционер у Сарајеву,дошао из Црне Горе
Рифко Бачић , прије рата милиционер станице милиције на Ступу,дошао из Црне Горе ;
Тиро Шабан, звани „Тики“, из села Будмолићи, код Тарчина,
Тубог Мухамед, из села Раштелица, код Тарчина, стар 35-40 година, стражар,
Турчиновић Мухамед звани „Зека„, рођен 1953. године у Драговићима код Пазарића, од оца Мухамеда, пре рата начелник Друге управе Државне безбедности у МУП БиХ организовао са Дуповцем логор „Силос“ и хапсио Србе,Туфо Рефик, звани „Рефо„, из села Дурановићи, општина Хаџићи, милиционер у пензији, стар око 50 година, пре рата командант резервног састава милиције у Тарчину, а од почетка рата командир милиције у Тарчину, руководио акцијом хапшења Срба из околине Хаџића и одвођења у логор у Тарчину,
Ферхатовић, из Тарчина, припадник војне полиције,
Фишо Суљо, из Трзања, општина Хаџићи, пре рата радио у погону Кока-Коле у Хаџићима, стражар,
Фишо Ибро звани „Џихо“ и „Џино“, из села Трзањ код Тарчина, стражар,
Фишо Незир, старешина војне полиције 109. бригаде муслиманске Армије БиХ,
Хајрули Хазир, из Тарчина, Албанац са Космета, који се прије рата доселио у Тарчин где је био запослен у приватној грађевинској фирми као физички радник код Јозе Завршника, стражар у логору,
Хебиб Сабрија, пензионисани радник СУП-а у Хаџићима,
Хорман Амира, медицинска сестра у логору, ускраћивала медицинску помоћ и лекове логорашима,
Хорман Харо, стражар,
Хоџић Неџад, припадник Зукине паравојне (добровољачке) јединице,
Чанатковић Рифет, из Хаџића, пре рата иследник у МУП-у Хаџићи,
Чичко Мухамед, из села Чичке код Тарчина, стражар,
Човић Менсур, прије рата службеник у војног одсјека у Хаџићима, исљедник у логору, учествовао у пребијању затворника,
Човић Менсур, прије рата иследник у МУП-у Хаџићи,
Шабић Мирсад, пре рата саобраћајни милиционер, рођен 1956. године у Драговићима од оца Алије и мајке Фате, командир станице полиције у Хаџићима, организовао акције хапшења Срба,
Шарић Заим, стражар,
Шарић Фарук, из села Љубовчићи, код Пазарића, од оца Смаја, прије рата радио у пилани у Хаџићима, стражар, истицао се у тучи затвореника и по оцјени сведока 407/96 био је најсуровији стражар,
Шахић Хидајет, из села Корче код Тарчина, стражар,
Шемшић Нермин, правник из Хаџића, рођен 1955—1956. године, задужен за логор Тарчин у име команде ТО у Хаџићима, одговоран за мучења и изгладњавања у логору,
Шуњ Осман, из села Бињежево код Хаџића, припадник полиције,
браћа Гојак, из Рашке.Дана 24. новембра 2011. године полиција БиХ је привела неколико припадника бивше муслиманске Армије БиХ, који су осумњичени да су учествовали у злочинима и прогону српског становништва на подручју сарајевске општине Хаџићи.
Дана 19. априла 2012. године у Тужилаштву БиХ, у Сарајеву, отпочело је суђење осморици припадника муслиманске Армије БиХ, који су осумњичени за незаконита хапшења, мучења и убијања, нечовечно поступање према српским цивилима у логору Силос. Осумњичени су: Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Бећир Хујић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер.За ово суђење је владало велико интересовање, не само породица убијених и оштећених, већ и медија у БиХ и региону.Суд Босне и Херцеговине је јула месеца 2021. године донио другостепену пресуду којом су шесторица осуђених за злочине над цивилима осуђена на укупно 42 године затвора. Бивши командант 9. брдске бригаде Армије Босне и Херцеговине (АРБиХ) Незир Казић је осуђен на 10 година затвора, на по осам година затвора су осуђени некадашњи начелник Станице јавне безбједности (СЈБ) у Хаџићима Фадил Човић и бивши управник логора “Силос” у Тарчину (до аугуста 1994) Бећир Хујић, командир Полицијске станице (ПС) у Пазарићу Мирсад Шабић је осуђен на шест година, док су на по пет година осуђени некадашњи управник “Силоса” (од августа 1994) Халид Човић и бивши стражар у овом логору Нермин Калембер.Њих шесторица су осуђени за противзаконито затварање и нечовечно поступање према цивилима српске и хрватске националности заточеним у Силосу, касарни Крупа у Зовику и Основној школи 9. мај у Пазарићу, као и за ускраћивање права на суђење и одвођење на принудне радове цивилног становништва.Логораш Ђорђо Шувајло пише : Није случајно то што је логор „Силос“ у Тарчину крај Сарајева распуштен који месец после „Дејтона“, 27. јануара 1996. писаним наређењем Алије Изетбеговића.На тај дан су и Совјети давне 1945. ушли у Аушвиц. Није случајно ни што су Алијини логори током страшног рата у БиХ били размештени у Хаџићима, Храсници, Илиџи. Из тих предграђа у Другом светском рату Срби су масовно вођени у Јасеновац, а Изетбеговић нам је 1992. „Јасеновац довео на кућни праг“.Говори овако, ексклузивно за „Новости“ из далеке Аустралије, Ђорђо Шувајло, који је тачно 1.335 дана, од јуна 1992. па до тог 27. јануара 1996. године, био заточеник злогласног муслиманског логора „Силос“. Један од сведока најстрашнијег страдања више од 600 Срба који су прошли кроз, како каже, „овај пакао на земљи“, изражава наду да ће Извештај међународне комисије о страдању Срба у Сарајеву, који ће ускоро бити обелодањен, открити праву истину.Шувајло је био међу готово 50.000 Срба који су годину дана касније из града на Миљацки отишли пут Канаде, Америке, Аустралије, захваљујући Изетбеговићу који је наговорио пријатеље из арапских земаља да им „купе визу“:Ми страдалници већ 1997. били смо преко океана, а ја сам завршио на Петом континенту. Више од стотину логора за Србе у Сарајеву је било током рата у приватним кућама, вртићима, којекаквим командама и подрумима, а Међународни црвени крст их је регистровао тек можда двадесетак.
„Силос“ је, сјећа се Шувајло, регистрован у новембру 1992. а многи од Срба су тамо лежали од маја. Логор „Храсница“, каже нам, такође страшно губилиште, регистрован је средином 1993.године .
– У ноћи 22. априла 1993. из логора „Храсница“ извучено је четворо Срба који су стрељани. Нико није знао зашто. Следеће ноћи дошли су по Славишу Кривића, Данила Богосавца, Јовицу Столицу и Драгољуба Љујића. Мислило се да их воде на стрељање, али следеће јутро враћени су уморни и промрзнути. После смо од њих чули да им је то био први дан копања контура тунела, са западне стране, из Бутмира ка Добрињи.
И ја сам копао данима – наставља Шувајло. – Од Которца до уласка на аеродром. Тунел је био широк три, а висок два и по метра. Секли смо на Игману трупце, носили их доле, увијали их у најлон, па ископину облагали. Гладни, пребијани, полумртви…Страшно сећање на „Силос“, Игман и зверска мучења којим су били изложени наш саговорник прекида причом о како каже – човеку.Логораше су, сведочи наш саговорник, чували људи у црним униформама, а главни је био риђи човек који се те ноћи задржао око два сата. Имао је нову маскирану униформу и нове беле патике. Прекраћивао је време гађајући камењем копаче. Звали су га Жути. Када је отишао, људи у црном заточеницима су рекли „да су имали част да упознају Бакира Изетбеговића“.
Извјештај међународне комисије о страдању Срба у Сарајеву, који ће ускоро бити објелодањен, открити праву истину.- У ноћи 22. априла 1993. из логора „Храсница“ извучено је четворо Срба који су стријељани. Нико није знао зашто. Следеће ноћи дошли су по Славишу Кривића, Данила Богосавца, Јовицу Столицу и Драгољуба Љујића. Мислило се да их воде на стријељање, али следеће јутро враћени су уморни и промрзнути. После смо од њих чули да им је то био први дан копања контура тунела, са западне стране, из Бутмира ка Добрињи.Логораше су, сведочи наш саговорник, чували људи у црним униформама, а главни је био риђи човек који се те ноћи задржао око два сата. Имао је нову маскирану униформу и нове беле патике. Прекраћивао је време гађајући камењем копаче. Звали су га Жути. Када је отишао, људи у црном заточеницима су рекли „да су имали част да упознају Бакира Изетбеговића“.- И ја сам копао данима – наставља Шувајло. – Од Которца до уласка на аеродром. Тунел је био широк три, а висок два и по метра. Секли смо на Игману трупце, носили их доле, увијали их у најлон, па ископину облагали. Гладни, пребијани, полумртви…
Страшно је сећање на „Силос“, Игман и зверска мучења којим су били изложени наш саговорник прекида причом о како каже – човеку.- Доктор Мустафа Пинтол на Игману, једино у шта смо гледали. Доктор, стажиста придодат је јединици страшног Зулфикара Алишпаге Зуке, крвника из Новог Пазара коме људски живот ништа није значио. Доктор је ипак примао српске логораше, писао им поштеде. Имао је грдне проблеме са својима. Зука му је у марту 1993. рекао: „Пази, појешће те мрак“!Доктор Пинтол је 10. марта те године са Игмана сишао на пријем код Алије Изетбеговића, на договор са још три лекара „како боље организовати санитет Армије БиХ“. Када су се враћали убијен је снајперским хицем на аеродрому. Муслимани су за злочин окривили Србе.
Распуштање логора „Силос“ такође је било траума. Све до јануара 1996. ту је било логораша, њих још 142, укључујући и две жене – Наду Томанић и Босу Алексић. Почетком јануара, према речима нашег саговорника, 98 их је одведено и сви су мислили да су пуштени. Алија их је држао ценкајући се око територија. Тих 98 до 27. јануара било је у затвору у Храсници, а 44 из „Силоса“ изгубила су наду да ће икад изаћи. На крају, по њих 44 је дошао официр војне безбедности Алијине војске и укрцавајући затворенике за Лукавицу где су чекале камере, логорашу Радету Андрићу је рекао:Не бојте се ништа. Благо вама. Вама су Арапи купили 50.000 виза за Америку и Аустралију да се макнете из овог јада. Нико тада није знао шта то значи.Огроман број нас је већ следеће године добио излазне визе и расејани смо широм света. Сведоци Алијиних злочина тако су практично нестали, на суђења никад нисмо звани. Шта смо могли да радимо?
Истина о злочинама над Србима у рату у БиХ још дуго ће остати у разним фиокама по правосудним институцијама БиХ, јер бошњачка политичка елита већ две године плански стопира усвајање Стратегије за рад на најсложенијим предметима ратних злочина у БиХ.Бошњаци су ставили „стоп“ на усвајање Стратегије која би ступањем на снагу коначно донела процесуирање стотине предмета, где су Срби жртве ратних злочина, каже Милорад Којић, директор Републичког Центра за истраживање рата и ратних злочина РС.У Стратегији приоритет у процесуирању имају злочини са највећим последицама, а управо су то злочини који су почињени над Србима. Очигледно је да Бошњаци не желе да се суочи са прошлошћу где су они учествовали у страшним злочинима и убијању Срба на простору БиХ. Управо из тог разлога и не желе да задовоље универзалну правду за сваку породицу жртава и оне који су преживеле ратне злочине – истиче Којић.
Како каже, опструкција од стране Бошњака и политичких елита из Сарајева траје већ две године.
– Имамо пуно право да кажемо да ако се стратегија не усвоји у наредних десетак месеци, овај документ ће бити само празно слово на папиру. Реално овај документ је дао оквир до 2023. године да се неке ствари заврше у БиХ и да се окончају предмети великих ратних злочина над Србима и другим народима – појашњава Којић.
Из Сарајева, додаје, долази јасна порука од Бошњака да не желе да се усвоји тај документ.Први предсједник Републике Српске Радован Караџић објаснио је својевремено у Хагу да је за избијање рата у БиХ криво завјереничко језгро Странке демократске акције које је водило ратну политику у корист муслимана, а на штету хришћанске већине – Срба и Хрвата.Основни циљ тог језгра, СДА, била је фундаменталистичка доминација и исламистичка држава створена неправном сецесијом. Суштина захтева СДА била је: БиХ је сто одсто наша, а Срби, па и Хрвати су гости и има да слушају – истакао је Караџић.Радован Караџић је објаснио да СДА и данас остаје при том захтјеву и оциненио да, док је тако, мирне Босне неће бити.Умјесто ордена Радован Караџић је од назови хришћанске Европе добио доживотну робију идентично као и Генерал Ратко Младић.
( наставиће се)
