Пише: Дејан Бешовић

 Завршни извјештај Комисије стручњака Уједињених нација, основане Резолуцијом 780 (1992) Савјета безбједности УН, описује „снајперске нападе опсадних снага“, али игнорише снајперске нападе „одбрамбених снага“.Међутим, стварност је била другачија. У борбама су учествовали снајперисти са обије зараћене стране. Није било одвојених снајперских кампања, јер је снајперисање била рутинска борбена активност, саставни дио операција комбинованих оружаних снага. Снајперисти Армије Босне и Херцеговине били су веома активни, убијајући и српске војнике и цивиле, које су сви доживљавали као „четнике“. Снајперске активности АРБиХ нису биле ограничене на одређену локацију или вријеме и трајале су током цијелог рата.Снајперско оружје и снајперске активности су област војне стручности у којој је АРБиХ имала изразиту супериорност над Војском Републике Српске. У Сарајеву је прије рата постојало неколико стрељачких клубова, тако да је АРБиХ било релативно лако мобилилисала квалификоване стријелце. Међу снајперистима АРБиХ били су и плаћеници из Западне Европе.Одјељење безбједности 1. корпуса АРБиХ забиљежило је присуство њемачког снајперисте Рафаела Шмида, према ријечима генерала АРБиХ Стјепана Шибера, чак и у раним фазама рата.

Главни штаб АРБиХ преузео је 450 снајперских пушака из фабрике „Зрак“, која производи оптичке и оптоелектронске уређаје, и распоредио их бригадама 1. сарајевског корпуса. Фабрика „Зрак“ у Сарајеву, док је трајао рат, радила је и производила оптичку опрему за снајперске пушке. Такође, српска страна није имала снајперске пушке калибра 12,7 мм до краја 1994. године, док је 1. Сарајевски корпус АРБиХ користио ову пушку 1993. године.2. октобра 1992. године, Командант  Прве моторизоване бригаде, Рамиз Бејић, наредио је формирање снајперског вода под командом Мухамеда Медића. Вод је био распоређен код школе „Благоје Паровић“, поред чете „Ценекс“.Командант 102. моторизоване бригаде је 7. фебруара 1993. године извијестио Команду 1. корпуса Армије БиХ да артиљерија гранатира српска насеља Неџарићи и Лукавица, а „снајперисти обављају рутинске задатке“.

„Рутински рад“ је очигледно значио неселективно пуцање на војнике ВРС и српске цивиле. Командант 2. моторизоване бригаде 1. корпуса АРБиХ, Сафет Зајко, потписао је 5. марта 1993. године наређење о „организацији снајперских активности – планских и са безбиједних мјеста“. Снајперисти АРБиХ су такође имали пушке са снајперским нишанима. Све високе зграде у центру Сарајева (Извршно вијеће, Електропривреда, „Лорис“, „Момо и Узеир“ итд.) биле су у рукама АРБиХ, и коришћене су као осматрачнице и снајперски положаји. На примјер, командант снајперске групе на крову Извршног већа био је Мујо Селмановић.Командант 1. корпуса АРБиХ, Вахид Каравелић, признао је: „1. корпус је користио своје снајперисте у складу са војном доктрином ЈНА. Сваки одсек би имао једног снајперисту.“Снајперисти су били обични војници који су прошли додатну обуку. Сво оружје, укључујући снајперске пушке и пушке обичних војника, редовно је прегледано. Команданти јединица могли су да прегрупишу своје формације, укључујући и груписање снајпериста, ако је потребно“.

Један од команданата АРБиХ, Керим Лучаревић, описао је у својој књизи активности својих потчињених снајпериста: „Чекали смо да дође поноћ. Инсталирали смо ‘сове’. Ово је снајперска пушка ПАСП са телескопским нишаном за ноћно гледање. ‘Сова’ може да види на даљину од 150 метара у мраку. То је као дневна свјетлост. Да су четници знали шта ми имамо, никада не би покушали. Међутим, после поноћи, четници су се у паровима кретали ка лешевима мртвих (остављених Срба) на бојном пољу. Моје ‘сове’ су радиле прецизно и тихо. Четници су ликвидирани без икакве буке, у потпуној тишини (Лучаревић, 2000, стр. 157-158).“Очигледно је да су снајперисти Керима Лучаревића користили снајперске пушке са телескопским ноћним нишанима и пригушивачима. Руковање таквим оружјем захтијевало је много софистицираности и посебне обуке. Према самом свједочењу  Керима Лучаревића, у раним фазама рата, снајперисти АРБиХ били су распоређени у собама хотела Бристол и пуцали су на „четнике“, убијајући двадесет људи сваког дана. На крају, тенкови ВРС су пуцали на хотел и запалили га (Лучаревић, 2000, стр. 138, 157-158).Званичкик Војске Републике Српске је у свом свједочењу изјавио: „Имао сам и информације да непријатељске јединице 1. корпуса АРБиХ отварају ватру на цивиле у дијелу града који контролишу српске власти. Сјећам се убиства младе жене која је била у свадбеној поворци на путу ка вјенчању. Дјевојка се звала Нада Гузина. Поред овог случаја, имао сам и информације о дејству специјалних јединица, једне под командом Драгана Викића (специјална јединица МУП-а АРБиХ), ‘Џамијских голубова’ и ‘Латаса’.“Опрезна процјена показује да је 1. корпус АРБиХ имао до 500 снајпериста, и да су они били у употреби и на тактичком и на оперативном нивоу. Бројни документи у посједу Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске пружају обилне доказе о снајперским активностима 1. корпуса АРБиХ“.

ПРЕМА документима Одјељења безбедности 1. сарајевског корпуса, 10. брдска бригада је имала снајперски вод под командом Омера Тендже. Команда 1. корпуса АРБиХ наредила је 11. децембра 1993. године да се прикупи снага снајперског особља и организују маневарске снајперске јединице под директном командом команданта 1. корпуса АРБиХ. Двадесет дана након овог наређења, командант 102. моторизоване бригаде наредио је својим командантима батаљона да одаберу по петнаест војника из сваког батаљона за курс снајперске обуке у школи „Павле Горанин“, док је практична обука требало да се одвија на терену под командом 120. батаљона. Практична обука је укључивала пуцање на српске цивиле и војнике ВРС.Ови документи указују на то да су снајперске активности 1. корпуса АРБиХ, везане за њихову обуку и борбено ангажовање, биле контролисане на нивоу корпуса, док је корпус имао интегрисане снајперске јединице на свим нивоима војне хијерархије – од батаљона до корпуса. Свака бригада 1. корпуса АРБиХ имала је у својој организацији најмање један појачани снајперски одред.Једна од првих међународних жртава снајпера из Армије Републике Босне и Херцеговине био је амерички новинар Дејвид Каплан, кога је тешко ранио муслимански снајпериста 13. августа 1992. године. Преминуо је у болници УНПРОФОР-а неколико сати касније. Каплан је пратио југословенског премијера Милана Панића током мировне мисије у Сарајеву и погођен је у стомак када је Панићев конвој наишао на ватру АРБиХ.Пожар је очигледно имао намјеру да убије Милана Панића. УНПРОФОР је одбацио сугестије у медијима у БиХ да је индиректно одговоран за смрт америчког новинара Дејвида Каплана.

Сарајевска радио-телевизија је саопштила да власти БиХ нису ни биле обавештене да се организује ова „илегална“ посета и да је тај „немар“ узроковао смрт новинара АБЦ-а. „Наравно, ми знамо боље. Босанске власти су биле обавештене о посети“, рекао је портпарол УНПРОФОР-а Аднан Абдел Разек (Савет безбедности УН, 1994c, Анекс IV, стр. 268).Шеф мисије УНПРОФОР-а, Јасуши Акаши, примијетио је: „У главном граду, Сарајеву, командант снага УН у Босни, генерал Франсис Брикмон (Белгијанац) и генерал Луј Макензи (Канађанин), били су сведоци како снаге босанске владе изводе артиљеријске нападе на подручја босанских Срба, доводећи своје топове, минобацаче и тенкове близу болница, школа и објеката УН. Тиме су изазвали српски контранапад на ове објекте и успјели да испровоцирају свјетско јавно мњење о нељудској природи свог противника. У „магли“ рата увијек постоји забуна и окривљавање, а правна и морална одговорност између зараћених страна постаје прилично опасна (Акаши, 2007, стр. 110).-“Коначни извјештај Комисије стручњака Уједињених нација, основане у складу са Резолуцијом 780 (1992) Савјета безбедности УН, приказује зараћене стране у области Сарајева као „снаге опкољавања“ и „одбрамбене снаге“ и описује „систематско гранатирање одређених циљева и обрасце неселективног гранатирања од стране опсадних снага“. (Савет безбедности УН, 1994c, Анекс IV, стр. 13-14).Извјештај  прећутно избјегава описивање гранатирања од стране „одбрамбених снага“. Међутим, стварност је била да су обије зараћене стране биле ангажоване у борбеним операцијама, а артиљеријска и снајперска ватра биле су главни дио њихових свакодневних борбених активности. Са војне перспективе, типични обрасци артиљеријске акције зараћених страна били су припремна артиљеријска ватра, контранапади на припремну артиљеријску ватру, прикривена ватра, одбрамбена ватра, супресивна ватра против унапријед одабраних циљева.Упркос чињеници да је у првој години рата Војска Републике Српске уживала значајну ватрену моћ, артиљерија 1. корпуса АРБиХ била је способна да извршава ватрене задатке и имала је довољан ниво наоружања, организације и стручности. Бројни документи у посједу Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске пружају обилне доказе о гранатираним активностима артиљерије и минобацача 1. корпуса.На примјер, 2. децембра 1992. године, војни посматрачи Уједињених нација (UNMO) „регистровали су 134 хица који су долазили из правца Председништва, док је 110 хитаца забележено са српских положаја“. 6. децембра 1992. године регистровано је 136 напада на српској страни. Дана 8. децембра 1992. године регистроване су 443 операције против подручја и положаја под контролом ВРС. Дана 20. децембра 1992. године забиљежено је 158 операција усмјерених на положаје АРБиХ, док је 533 операције забиљежено у подручјима и положајима које је држала ВРС. У децембру 1992. године, артиљерија 1. корпуса АРБиХ испаљивала је преко 100 граната сваког дана.Посматрачи УН (UNMO) су у свом извјештају од 24. децембра 1992. године забиљежили: „Релативно миран дан са 14 артиљеријских дејстава са стране Председништва и 82 дејства са српске стране. Укупно дејстава забиљежених са српских положаја – 3, са мјеста Председништва – 14. Промјена нагласка је очигледна када Предсједништво доминира у размјени ватре од високо експлозивних материјала. Невјероватно је да се ови људи убијају једни друге на Бадње вече! Чак се и ИРА зауставља да предахне на Бадњи дан!“

Артиљеријска ватра АРБиХ била је циљана, али и неселективна и насумична. Један од разлога за ову појаву био је генерално низак ниво војне обуке особља АРБиХ и недостатак квалификованих официра. Генерал АРБиХ Јован Дивјак је коментарисао способности неких команданата АРБиХ:Годину ипо , пет команданата јединица у Старом граду били су људи који нису провели ни дана у војној школи. Ова двојица нису ни служили војску, јер су били ментално заостали. Али Алија им је више веровао него професионалним официрима (Стојаковић, 2003).“Након 31. августа 1993. године, када је договорен прекид ватре између Армије БиХ и ВРС на Сарајевском фронту, артиљерија 1. корпуса АРБиХ је неселективно испалила 53 артиљеријске гранате на Добрињу, 101 хитац на Грбавицу, 41 дејство на Лукавици, 44 артиљеријска напада на Војковиће, 250 дејстава према Рајловцу, 280 према Вогошћи, 135 према Илиџи, 179 према Хаџићима, 108 према Илијашу. Током наводног примирја, Први корпус АРБиХ испалио је 1.426 граната, убивши 24 и ранивши 62 цивила. Неселективно и насумично гранатирање положаја ВРС-а и насеља Сарајева под контролом Републике Српске од стране АРБиХ резултирало је бројним цивилним жртвама“.Познати српски  хирург Миодраг Лазић, који је недавно преминуо од ковида-19, радио је у болници „Жица“ у Блажују. Његова књига „Дневник ратног хирурга“ садржи детаље о гранатирању болнице и страдању цивилних пацијената рањених артиљеријским гранатама АРБиХ: 27. новембар 1992. – 25 цивила рањено у гранатирању Илиџе; 2. децембар 1992. – гранатирање Илиџе, Хаџића, Рајловца, Вогошћа – много људи је рањено, међу којима су две девојчице од три и шест година; 7. децембар 1992. – гранатирање болнице, фрагмент гранате погодио је петнаестогодишњу девојчицу; 13. децембра 1992. гранатирање болнице, једанаест граната је експлодирало у непосредној близини; Дана 31. децембра 1992. године, у Хаџићима је рањено дванаесторо деце; Јануар 1993. – петоро деце у Илијашу је повређено у гранатирању, укључујући седмогодишњу девојчицу; 22. март 1993. – интензивно гранатирање Илиџе, погинуло пет цивила; 19. април 1993. – четворо деце је рањено гранатом у Отесу, један једанаестогодишњи дечак је погинуо; 31. мај 1993. – гранатирање Илиџе, Рајловца, двоје деце је погинуло; 17. јул 1993. – гранатирање болнице; 13. мај 1994. – мајка и ћерка су тешко рањене гранатама; 17. новембар 1994. – јако гранатирање, два цивилна радника су рањена 100 метара од болнице; 16. мај – Муслимани нападају положаје ВРС са намером да пресеку пут ка Палама, јако гранатирање Илиџе; 24. мај 1995. – граната је погодила спортску дворану, осам девојчица је рањено, од којих две веома тешко; тринаестогодишњи дечак погинуо од гранате у Вогошћи; 1. јула 1995. – пет цивила је рањено гранатирањем у Хаџићима; 3. јула 1995. године – двоје деце, узраста шест и дванаест година, убијено је у Хаџићима (Лазић, 2020). Подаци из дневника хирурга Миодрага Лазића односе се само на једну од неколико српских болница у сарајевском крају.Пред Независном међународном комисијом за истрагу страдања Срба у Сарајеву, Душан Шеховац је изјавио: „Као официр и као човјек, морам рећи да ниједан војни командант АРБиХ није довољно поштовао Женевске конвенције. У Сарајеву су бошњачке снаге поставиле оружје око цивилних зграда, болница и школа и дјеловале усмерено ка српској територији.“

Сарајеви  није било потпуно изоловано од спољашњег света. Након потписивања „Споразума о потпуном прекиду непријатељстава“ 31. децембра 1994. године, владе Републике Босне и Херцеговине и Републике Српске потписале су 11. јануара 1995. године споразум којим су отворене „плаве руте“ преко аеродрома Бутмир.Овим споразумом су отворене четири руте: једна која повезује територију Добриње и територију Бутмира, под контролом Армије Босне и Херцеговине; она која повезује Лукавицу, под контролом Војске Републике српске, са дијелом Илиџе, под контролом ВРС; Један повезује урбано Сарајево са општином Високо, коју држи АРБиХ, а други повезује муслимански и српски дио града преко Моста братства и јединства.“Плаве руте“ преко аеродрома отворене су за цивилни саобраћај из Сарајева 6. фебруара 1995. Три дана касније, отворена је аутобуска линија од Сарајева до Високог преко територије под контролом ВРС. Унпрофор је пратио саобраћај дуж „плавих рута“. Извјештаји УНПРОФОР-а пружају тачан број људи и возила који су свакодневно користили прелазе. Током фебруара 1995. године, „плавим рутама“ је прешло 115.000 људи, преко 88.000 људи између подручја под контролом Републике БиХ, а 28.000 између подручја под контролом Војске Републике српске. Дневни извештај УНПРОФОР-а од 27. фебруара 1995. године показао је да је тог дана 656 возила и 3.662 људи користило прелазе. Према дневном извештају УНПРОФОР-а од 7. марта 1995. године, 3.622 цивила и 554 возила су тог дана користила прелазе. Огромне количине хране, комерцијалне робе и горива увезене су у Сарајево између 6. фебруара и 17. марта 1995. године.ВЛАСТИ Републике Српске затвориле су „плаве руте“ након што је снајпериста Армије БиХ убио двије српске девојчице, узраста девет и једанаест година, у дијелу Грбавице, који је под контролом ВРС, у Сарајеву. Град је био отворен за бројне новинаре, невладине организације, као и за међународне посјете и дипломатске активности.

Изградњу „Објекта Т“, тунела дугог 720 метара испод писте сарајевског аеродрома „Бутмир“, завршила је Армија Босне и Херцеговине 30. јула 1993. године. Тунел је био широк 1,5 метара и висок 8,8 метара. Изградња је трајала четири месеца. Тунел је повезивао Бутмир и Храсницу под контролом АРБиХ, а одатле преко планине Игман са јадранском обалом и Хрватском, и служио је првенствено у војне сврхе, а коришћен је за усмјеравање оружја, муниције и војне опреме ка Сарајеву, али и за доношење хране и комерцијалне робе. Читаве пјешадијске бригаде су пребачене кроз тунел из централне Босне у Сарајево. Према подацима АРБиХ, током тридесет месеци рата, око 1.150.000 војника и цивила користило је тунел за улазак и излазак из Сарајева (Рамиз Делић, 2011, стр. 41-43), а у Сарајево је допремљено 100.000 тона оружја, муниције и хране. Електрични каблови и цјевовод су били повезани како би се довела струја и дизел гориво (Алија Изетбеговић, 2001, стр. 144).Званичници  УН су се претварали да тунел не постоји и одбили су захтеве Војске Републике српске да га затворе. Француски генерал Филип Морион рекао је да је ваздушни простор изнад аеродрома званично под контролом НАТО-а, површина под надзором УНПРОФОР-а, а подручје 20 цм испод земље под јурисдикцијом Владе Републике БиХ (Андреас, 2016, стр. 59).

Команданти УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини нису имали заједнички став о природи битке за Сарајево и расправљали су о том питању. Командант УНПРОФОР-а Мајкл Роуз описао је једну такву дискусију:

„Посјетио ме је Фред Кини, чудна, мрачна фигура као из романа Грејама Грина. Висок, крупан, бивши марински официр, водио је водоводни пројекат у Сарајеву за Међународни комитет спасавања, који је углавном финансирао међународни финансијер Џорџ Сорош. Живио је у добро одржаваној кући иза резиденције, коју су чували људи грубог изгледа који су ме подсјећали на америчку тајну службу. Такође је имао блиске везе са Капитол Хилом у Вашингтону. На нашем првом састанку био је веома критичан према УН, за које је очигледно мислио да се састоје од слабих и корумпираних људи. Желио је да види тешку војну акцију против босанских Срба, и иако сам му објаснио да ћемо ускоро покренути нову стратегију засновану на робуснијем војном приступу, није ми вјеровао. Рекао је да ће учинити све што може да ме поткопа уколико не покажем своју одлучност предузимањем акција на терену. У том тренутку сам га избацио. Без извињења, позвао је следеће вечери са групом, како је рекао, забринутих адвоката из Њујорка. Вођа групе био је Арјех Нејер, адвокат који је радио за Отворено друштво са сједиштем у Њујорку. Фондације, којима председава Џорџ Сорош.Нејер ме је питао да ли Сарајево сматрам градом под опсадом? Одговорио сам да то није била опсада у правом смислу те ријечи, јер су УН углавном успијевале да снабдијевају град, и то је бар одржавало људе у животу. Израз тријумфа прешао је на његовом лицу и он је почео да ме критикује. Рекао је да, као адвокат, може да докаже да је Сарајево, према разним међународним протоколима, легално било под опсадом, коју је створио Караџићев агресивни црногорско-српски режим. Било ми је јасно да је фанатик, и схватио сам узалудност сваког даљег покушаја логичне дискусије. (…) Следећег јутра, наслови у локалним новинама ‘Ослобођење’ извјештавали су да „не сматрам да су грађани Сарајева под опсадом“. (Роуз, 1998, стр. 29).Према ријечима америчке амбасадорке Мадлен Олбрајт, генерални секретар УН Бутрос Бутрос  Гали прихватио је жалбу САД да су два официра мировних снага, бригадни генерал Хејз, начелник штаба команданта УНПРОФОР-а, и потпуковник Бери Фруер, портпарол УНПРОФОР-а у Сарајеву, „изнијели непримјерене коментаре“. Хејз и Фревер су новинарима рекли да Сарајево више није под опсадом, већ да је окружено Србима. Олбрајтова је изразила незадовољство изјавама официра (Савјет безбедности УН, 1994c, Анекс IV, стр. 375). Након што је влада Републике БиХ прогласила Фревера персоном нон грата, добио је пријетње смрћу и напустио Сарајево.Генерал Руперт Смит, који је почетком 1994. године замијенио генерала Мајкла Роуза, команданта УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, напротив, недвосмислено је сматрао битку за Сарајево опсадом (Шмит , 2006, стр. 368). Међутим, академска и директна дебата о томе да ли је Битка за Сарајево била опсада или блокада постаје бесмислена у контексту патње и смрти хиљада цивила и војника са обије стране фронта.У завршном извештају експертске комисије Уједињених нација није описана организација одбране Сарајева од стране Првог корпуса Армије Босне и Херцеговине. Међутим, Сарајево је био брањен град, и правно и војно.Према подацима Армије Босне и Херцеговине, између 1992. и 1995. године, бројне међународне делегације високог нивоа посјетиле су Сарајево. Сви су стигли на сарајевски аеродром. У овим делегацијама је било 11 председника, осам премијера, 31 министар и 29 амбасадора, као и 11 високих представника Уједињених нација, укључујући и генералног секретара УН (Ajнаџић , 2002, стр. 161). Током рата, амбасаде Сједињених Америчких Држава и Велике Британије дјеловале су у Сарајеву.У завршном извештају Комисије стручњака Уједињених нација процијењено је да је Сарајевско-романијски корпус поседовао између 600 и 1.100 комада пољске артиљерије и минобацача. Ова процена је јако преувеличана. Према изворима ЦИА, корпус је имао до 80 тенкова, 70 артиљеријских оруђа и 120 минобацача (ЦИА, 2002, стр. 153).Завршни  извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године процијенио је, према студији ЦИА „Балканска бојишта“, да је јачина Корпуса износила 15.000 официра и војника (ЦИА, 2002, стр. 153). Његове бригаде су држале прву линију унутрашњег прстена окружења од 55 километара и спољашњег прстена од 220 километара.Лорд Педи Ешдаун је у свом извјештају о посети Палама у августу 1992. године примијетио: „Мишљење посматрача УНПРОФОР-а било је да је ситуација у пат позицији, при чему се одржава равнотежа између већег броја пјешадијских снага на муслиманској страни и веће ватрене моћи и тешког наоружања на српској страни.“( Генерални извјештај СБ УН 1010 ) .

Шеф истакнуте невладине организације „Демократска иницијатива сарајевских Срба“, Душан Шеховац, објаснио је Комисији: „Доминантни наратив у свијету је да су Срби негдје дошли у Сарајево и опколили Сарајево, да су то били неки дивљаци са села, који су однекуд дошли и окупирали брда око Сарајева. Анализа показује да само 625 од 15.000 српских жртава рата није имало стално пребивалиште у Сарајеву. То значи да су били грађани Сарајева, који су формирали одбрамбене линије на ивицама своје етничке територије. Није тачно да су опколили Сарајево, али је тачно да су формирали одбрамбене линије око сопствених националних територија.“

Секундарни циљ Сарајевско-романијског корпуса био је спречавање продора АР БиХ из Сарајева на исток, преко Трнова у долину Дрине, и на север из правца Зенице.ТРЕЋИ циљ је био да се спасе што више Срба који су остали у граду под контролом Армије БиХ „.Званичник ВРС Благоје Ковачевић изјавио је: „Главни циљ СРК био је следећи: не дозволити муслиманским снагама да избију из Сарајева и не дозволити им да се ангажују на другим ратиштима. То је био приоритет. Други циљ је био заштита српских грађана у подручју Сарајева и околине. Трећи циљ је био спасавање што већег броја грађана који су боравили у граду под муслиманском контролом. Пробој Првог корпуса Армије Босне и Херцеговине из Сарајева под контролом муслиманских власти имао би огроман утицај на све остале фронтове и на ток рата у Босни и Херцеговини, не само у Сарајеву и околини. Ситуација на ратиштима би се драстично промијенила на штету ВРС. У ствари, постојала су два прстена око Сарајева. Један је био унутрашњи прстен који је држао Сарајевско-романијски корпус ВРС, окренут према Првом корпусу АРБиХ у градским општинама Стари Град, Центар и дјеловима општина Нови Град и Ново Сарајево. Други, спољашњи прстен, држали су 2., 3. и 4. корпус АРБиХ. Ови корпуси су вршили стални притисак…“ „Сарајевско-романијском корпусу ВРС са задње стране“.Ненад  Кецмановић, бивши члан Предсједништва Босне и Херцеговине, рекао је Комисији: „Два прстена су затворила Сарајевску депресију. Спољни прстен су држали Срби који су живјели у селима и приградским насељима у близини града. Унутрашњи прстен су држали муслимани, који су били већина у градским општинама. Срби су имали стратешке предности у одбрани својих територија и нису покушавали да освоје центар града, док су муслимани покушавали да се пробију, без икаквог успјеха.“Блокада Сарајева је настала из војне потребе да се изолује Први корпус АРБиХ. Документи ВРС указују на то да је Главни штаб ВРС очекивао да ће Први корпус АРБиХ избити из окружења, окупирати цјелокупно Подриње и пресјећи Посавски коридор.Процјењујући  значај сарајевског фронта, Радован Караџић је рекао: „Ако би се пробила сарајевска линија фронта, они (муслимани) би стигли до Дрине и пресјекли посавски коридор, Република Српска Крајина би се урушила, а Изетбеговић никада не би ступио у преговоре (Ковић, 2015, стр. 83).“У почетку, Сарајевско-романијском корпусу ВРС су се супротстављале формације јединица које су ушле у састав Армије Босне и Херцеговине, слабо организована Територијална одбрана, „Зелене беретке“ и „Патриотска лига“. Предсједник Алија Изетбеговић је 18. августа 1992. године потписао одлуку о формирању Првог корпуса Армије БиХ (Сарајево) (Радован Радиновић, 2004, стр. 17). Први корпус Армије Босне и Херцеговине формиран је до 1. септембра 1992. године. Структура Првог корпуса обухватала је пет моторизованих бригада, три брдске бригаде, једну механизовану бригаду, једну артиљеријску бригаду, командну бригаду, бригаду ХВО-а и самосталну специјалну јединицу „Делта“ (Вахид Каравелић и Рујанац, 2009, стр. 191-193).Први  корпус Армије БиХ, који је био попуњен из етнички мјешовитих урбаних подручја земље, имао је снагу од 27.000 војника и официра: 92% Муслимана, 2,6% Срба, 3,7% Хрвата и 1,7% осталих. До 1995. године проценат муслимана је порастао на 95%, проценат Срба је пао на 0,5%, док је проценат Хрвата порастао на 4,7% (Ајнаџић 2002, стр. 123).

Крајем 1992. године, бројно стање Првог сарајевског корпуса повећало се на 60.442 мушкараца и жена (Вахид Каравелић, 2011, стр. 94). Корпус је имао импресиван асортиман наоружања, укључујући полуаутоматске пушке калибра 7,62 мм (произведене у крагујевачкој „Црвеној застави“), аутоматске пушке калибра 7,62 мм, лаке митраљезе калибра 7,62 мм, 7,9 мм, полуаутоматске снајперске пушке, митраљезе М-84 калибра 7,62 мм, разне врсте пиштоља и граната, ракетне бацаче калибра 64 мм и 90 мм, све врсте минобацача (60 мм, 82 мм, 120 мм), топове калибра 76 мм, ЗИС, противтенковске топове Т-12 калибра 100 мм и бестрзајне топове Б-1.Први  Сарајевски корпус Армије Босне и Херцеговине имао је, поред великог броја малокалибарског оруђа, бројне минобацаче, пољска артиљеријска оруђа и тенкове. Читав низ система наоружања евакуисаних из Артиљеријске школе ЈНА у Задру, у Хрватској, био је смјештен у касарни Маршал Тито, а заплијенила их је ТО АРБиХ након што је ЈНА евакуисала касарну.У завршном извештају Комисије стручњака УН не помињу се никаква артиљеријска средства Првог корпуса Армије Босне и Херцеговине, што ствара утисак да јединице Армије Босне и Херцеговине у Сарајеву једноставно нису имале артиљерију. Међутим, према студији војних официра Републике БиХ, артиљеријски батаљон Првог корпуса био је опремљен са чак 30 артиљеријских оруђа и минобацача: два топа калибра 100 mm, три топа ЗИС калибра 76 mm, два топа Б-1 калибра 76 mm, три хаубице Д-30 калибра 120 mm, једном хаубицом „нора“ калибра 152 mm и 18 минобацача калибра 82 mm (Чекић 2017, стр. 84). Према студији ЦИА-е „Балканска бојишта“, оклопна јединица корпуса имала је 10 исправних тенкова (ЦИА, 2002, стр. 408).Босанска војска је такође увезла тешку артиљерију из Хрватске. Лорд Педи Ешдаун је, током посјете Палама 2. августа 1992. године, приметио: „По први пут, против Срба је коришћено тешко наоружање, углавном топови калибра 120 мм и 155 мм, и одређени број ракета. Верује се да су их на фронт донели Хрвати који су се сада борили заједно са муслиманима у Босни.“У Сарајеву  је, током последњег рата у Босни и Херцеговини, убијено око 3.000 српских цивила, а око 1.700 је тешко рањено. Муслиманске снаге су формирале чак 211 логора и казамата за заробљене Србе. Двије трећине Срба погинулих и рањених  немају никакве везе са ратом у Босни и Херцеговини“.Ово је само фрагмент извештаја Независне међународне комисије за истрагу страдања Срба у Сарајеву између 1991. и 1995. године, који је крајем недјеље потресао цео регион.Документ од 2.500 страница саставила је међународна група стручњака – Рафаел Израели (Израел), Виктор Безрученко (Русија), Дарко Танасковић (Србија), Лоренс Френч (САД), Ђузепе Закарија (Италија) и Патрик Барио (Француска). Комисија је основана Одлуком Народне скупштине Републике Српске од 14. августа 2018. године, а у садашњем саставу дјелује од марта 2019. године. Првобитно је било планирано да се посао заврши за годину дана, али је због обимног материјала Комисија радила континуирано пуних 18 месеци.Шеф овог тијела, Рафаел Израели, професор на Хебрејском универзитету у Јерусалиму и стручњак за тероризам и исламски радикализам, истиче да је извештај плод великог рада независне истраживачке групе:- Наш циљ је био да осветлимо догађаје у ратном Сарајеву од 1991. до 1995. године. и да је после нас научника на реду стручњаци који треба да предложе како даље поступати са Извештајем.И, професор Дарко Танасковић, српски исламолог, оријенталиста, писац и дипломата, подсјећа нас на латинску изреку: „Књиге имају своју судбину“.КАДА сам потписао 1.250 страница материјала у седам поглавља, осјетио сам извесно олакшање јер сам био свестан да се, када су у питању догађаји у Сарајеву, догодила велика пародија правде“, искрено је рекао професор Рафаел Израели на почетку извјештаја .Муслимани, истиче он, као и свуда другде када су у питању сукоби у свету, представљају се као „светци који чине само добре ствари док се Срби приказују као изузетно лоши“:У извјештају нисмо ни утврдили ко је био добар, а ко лош у том рату, јер је права слика да су обије стране убијале у том рату, и то много њих. Али, ако је истина да су Срби починили злочине над муслиманима у Сребреници, такође је истина да су у Сарајеву и многим другим местима Срби били веће жртве. Потписивањем документа, осетио сам да смо сви заједно учинили правду том рату“ .

* Закључак документа је да је рат у Босни и Херцеговини изазван бошњачко-хрватским референдумом из 1992. године, у којем Срби нису учествовали, и да је муслиманска војска извршила агресију на ЈНА. Рећи тако нешто је до сада била јерес?

Ово није једина „јерес“ у овом документу. Рат деведесетих година у Босни и Херцеговини третирали смо кроз историјску призму цијелог 20. вијека, када су у Другом свјетском рату муслимани и Хрвати такође заједно стајали против Срба и починили бројне злочине над својим комшијама. Рат деведесетих није био одвојен догађај од претходног рата, већ се може рећи да је његов наставак. Ново је то што се исламски фактор додатно укључио у ове сукобе и што су муслимани и Хрвати, са Западом и Америком отворено иза себе, заједно стали против Срба. Тачно је да је рат у Босни и Херцеговини био и исламска револуција у којој су учествовале бројне радикалне исламистичке фаланге из целог света и коју су финансирале арапске земље. Трагови Изетбеговићеве исламске револуције данас су евидентни у Санџаку и на Косову. Није изненађење што су Срби морали да напусте Сарајево 1996. године јер за њих није било мјеста у тако радикализованом исламском окружењу.Да би били  будемо поштени према јавности, Понудили смо наше судове на јавни увид“ То наравно САД ,Велика Британија ,Француска ,Италија и још многе Европске и Свјетске силе нису хтјеле ни да чују .Слободан ,Радован ,Ратко ,Горан ,Бранко ,осуђени су а највећи цинизам је усвајање једне резолуције у Генералној скупштини УН заборављајући и други народ који ништа мања ,слободно ћемо рећи и више је страдао у несрећним рату у Босни и Херцеговини .

                        (наставиће се)