Пише: Дејан Бешовић

Већ извјесно вријеме, доминантно у Сарајеву, циркулишу идеје о кипарском моделу преуређења БиХ. Чак и најгорљивији заговорници мулти, култу ,“братство – јединствене “ земље одустају од те мантре, јер је данашња БиХ дубоко подијељено друштво. Подјеле су најдубље од распада бивше заједничке државе, односно од формалног настанка и међународног признања Дејтонског споразума . Од некадашње леопардове коже, која је симболизовала јединство у различитостима те средишње републике унутар Југославије, није остало ама баш ништа. Некада препознатљив заједнички живот,који је по нама био сипање соли у очи Српском народу  незаустављиво клизи ка формули, еуфемистички названој – живот једних поред других, али уз прећутан услов да се још више одмакнемо једни од других,што је ,по нашем скромном мишљењу ( наравно не претјераног скромном али Српском ) заправо једино рјешење .

На недавној сесији Хелсиншке комисије Сједињених Америчких Држава, специјализованог тијела америчког Конгреса, посвећеној актуелном стању на Западном Балкану, у фокусу је управо била БиХ, јер је стање у тој земљи оцијењено алармантним! БиХ је укратко дефинисана као дисфункционална црна рупа Европе . Амерички пријатељи Срба или Србо- Американки пријатељи или већ англофилско – српски само заљубљеници у се и у своје кљусе а надасве  у свој новчаник громогласни су у констатацијама: Обично се каже како свака држава има своју мафију, али у БиХ, све упућује на закључак како заправо овдашња мафија има своју државу. Што је још горе, све је уочљивија тијесна спрега политике и криминалног миљеа, плус све агресивнији клер на јавној и политичкој сцени.

Идентично са 1946 .годином а раније са 1916 .годином када су наша „америчка браћа “ окренула ћурак наопако па пашићевском методом гурнули Првог герилца поробљене Европе Драгољуба Михаиловића -читај Чича Дражу,  под Брозов мач ,истовјетно као и у Првом великом рату када су осокољеном горостасу Пашићу „отели “ девет десетина српских етничких територија ,лишивши Србију и Српски народ „вишка територија“ трајно поклањајући „нашој браћи“  Книн и Госпић ,Бања Луку и Пале ,Скадар и Љеш Драч и Скопље ,Темишвар и Будим ,Цетиње и Требиње а „чувар  Скупштине “ Никола задовољно трљао руке ,пунећи џакове крвљу најбољих синова српства ( постоји вјеровање да је сваки грам злата натопљен капљицом људске крви )   …

Но вратимо се овој сесији на којој  је такође споменут кипарски модел као алтернатива. Остаје нејасно, како примјенити кипарску формулу x2, у бх. околностима нужне формуле x3?

БиХ је често у политичкој метафоричкој лексици описивана као троножац, са јасном алузијом, ако се само једна нога измакне, све се урушава. Другачије речено, сваки договор два против једног нужно слама босански  троножац. Управо то представља заговарање кипарског модела у оваквој тродјелној констелацији политичких снага и односа у земљи. Истина, кипарски модел се може протумачити и као парадигма удаљавања, по било којој математичкој формули, x2 или x3, што је примјереније бих. друштвеној, политичкој и свакој другој стварности.

Бошњачка политичка и интелектуална елита никада није одустала од тезе о Бошњацима као темељном народу у БиХ, који нема своју резервну домовину. У развијању те накарадне тезе придружио се реис Мустафа Церић, деценијама  бесумње најутицајнија политичка личност међу Бошњацима. Реис Церић се пред саму пензију  јавно заложио за националну државу БиХ, ваљда унутар постојећих граница. У развијању своје тезе, реис Церић је најприје подсјетио како су се „наши преци након распада Османског царства изборили за аутономију Исламске Заједнице, те везали уз њу, док су се народи око нас борили за изградњу националног идентитета.“ Искрено нема што .У даљој елаборацији, реис Церић замјера бошњачкој интелигенцији што се није довољно ангажовала у развијању националне компоненте код Бошњака, што би произвело „потребу за националном државом Бошњака“!

Климакс ове политичке субверзије, која истовремено значи смртни ударац идеји било какве заједничке државе, представља сљедећа реисова формулација:

„И једно од најкрупнијих питања на које Бошњаци нису дали одговор још од распада Османског царства – шта су њихови циљеви на Балкану, да ли само вјерски опстанак, или да имају државу на Балкану, која ће их штитити од геноцида, какав се десио у протеклом рату.“

Оваквом формулацијом реис Церић недвосмислено Исламску Заједницу у БиХ дефинише као национално-државни субјект, који треба коначно остварити оно што су преци пропустили.

Идеја о националној држави Бошњака латентно је присутна, истина прикривено већ деценијама, али отворено је артикулисана на чувеном Бошњачком сабору 1993. године, али је у задњи час напуштена, под још увијек неразјашњеним околностима (злобници кажу  да је амбасадор Цимерман наредио да му допреме Алију у Београд и да му је цијеле вечери држао главу загњурену у прасећим помијама илити сплачинама све док Алија није ,пред само свитање.као лав рикнуо  : Нема више друга Тита Америка сад се пита ,Дуже Тито Ти устани да нас бране партизани ,јер је дошло стани пани ) .

Ако се хипотетички прихвати захтјев о националној држави Бошњака под егидом Исламске Заједнице БиХ, којој хијерархијски припада и Мешихат ИЗ у Санџаку, онда се нужно намеће идеја прекомпозиције БиХ, односно замјена територија и људи. Ако би пак консеквенце овакве идеје биле изведене до краја, онда би то значило увођење шеријата.Колико је то све реално?

Индикативно је ћутање двије водеће бошњачке политичке партије у БиХ – СДА и Странке за БиХ – на ове реисове фантазмагорије. Ћутање, наравно, иде на Додиков ( читај :Српски ) политички млин о константној опасности од унитарне БиХ, под доминацијом већинског народа, те о Сарајеву као Техерану .

Да је кипарски модел ипак на помолу, за сада у изворној x2 формули, илустративно говори недавно отварање ББИ маркета у најстрожијем дијелу Сарајева, у власништву исламског капитала. Приче о обавезном абдесту (ритуалном прању) прије уласака у доиста велелепно здање на мјесту некадашњег архитектонског бастарда робне куће “Сарајка”, или о забрани љубљења и мажења парова, те начину облачења, за сада су само анегдотска наклапања. Једно је тачно – не точи се алкохол, нема свињетине, што се ипак неминовно тумачи увођењем исламске философије живота на велика врата …

Писац  ових редова већ попут папагаја понавља како је рјешење статуса Сарајева – питање свих питања пост-дејтонске Босне.Бакир Јуниор Изетбеговић ( из Сарајевског логора Силос познат и као Риђи )  ће отићи корак даље са констатацијом : Док барем двије трећине бих  становништва не прихвати Сарајево као истински главни град земље, држава неће на зелену грану. Нажалост, све упућује како је такав кредо чиста утопија! А кипарски модел, за сада у редукованој форми, све је изгледнији.

БиХ је често у политичкој метафоричкој лексици описивана као троножац, са јасном алузијом, ако се само једна нога измакне, све се урушава. Другачије речено, сваки договор два против једног нужно слама бих троножац. Управо то представља заговарање кипарског модела у оваквој тродјелној констелацији политичких снага и односа у земљи. Истина, кипарски модел се може протумачити и као парадигма удаљавања, по било којој математичкој формули, x2 или x3, што је примјереније бих. друштвеној, политичкој и свакој другој стварности.

У коментару „Још једна Сребреница“, Ослобођење, 12. јули, Џевад Хоџић проширује елаборацију тезе о „церемонијалној бризи о мртвима“, коју је луцидно изложио Вук Бачановић у коментару индикативног наднаслова „Комодификација геноцида“, магазин Дани, 12. јул 2022 . Поента је како комеморације о Сребреници „постају једна врста морбидног кича, збира сухопарних и излизаних фраза које не служе никоме осим ономе ко их изговара и олигархији у чијем интересу их изговара“. Хоџић подржава овај дио Бачановићевог текста, уз ограду о „недореченој (што и не мора бити лоше) позицији његовог аутора“ , како обиљежавати геноцид у Сребреници, у контексту поплаве виктимизацијских идеологија. На једном мјесту коментара Хоџић исписује, „Драги Вуче, да овог пута пробамо с обиљежавањем, са сјећањем, с памћењем“. Доиста, концизна и хвале вриједна сугестија.

На насловној страни Ослобођења, такође 12. јули, пласиран је наслов „Крик из долине шехида“! Без обзира не све недоречености око тумачења одреднице „шехид“, у перцепцији шире јавности доминантно значење термина шехид јесте борац за Ислам. На досадашњим комеморацијама у Сребреници сви табути спремни за укоп прекривани су вјерским знамењем – зеленом заставом. На овогодишњој комеморацији и укопу 409 табута, уочена је само једна застава са љиљанима, она пред-Дејтонске БиХ, што посебно указује на прозелитизам post mortem, о чему смо и раније писали.

Шлепери са табутима из Високог никад не иду директно пут Сребренице, већ најприје прођу кроз Сарајево, главном улицом, уз заустављање испред зграде Предсједништва БиХ, гдје се организује пригодан испраћај. Овог пута уочили смо снимак из птичије перспективе, шлепери прекривени официјелном заставом Дејтонске БиХ! У чему је Квака 22? Очито, дати комеморацији државни значај и печат, што је, најблаже речено, политички некоректно. Сјећање и памћење да, али без натурања државног покровитељства.

 Већ поодавно Дејтонски мировни споразум има ефекат црвене крпе, како у широј бошњачкој јавности, тако и међу бошњачким политичким лидерима и интелектуалцима, који се утркују са погрдним називима. Од „луђачке кошуље“ (сковао Волфранг Петрич, некадашњи Високи представник у БиХ), преко „кавеза за Бошњаке“, до „Дејтонске Бастиље“. Не тврдимо да је Дејтонски мировни споразум идеалан, али у датој социо-културној и политичкој констелацији сложене БиХ, представља једини могући оквир за њен опстанак.

Ту чињеницу, међутим, званични представници Бошњака не прихватају. Њихова већ отворена политичка агенда јесте унитарна БиХ, гдје би имали доминантну позицију. Тапију на БиХ настоје изборити помоћу Сребренице и виктимизацијског наратива, што се већ у претежно небошњачком политичком дискурсу исправно формулише као сребренизација БиХ.

Два дана након комеморације у Сребреници, мајке и чланови породица убијених Сребреничана ушли су насилно у хангар у Кравици, поред Сребренице, гдје је наводно убијено око хиљаду Сребреничана током тог трагичног јула 1995. године. Положили су цвијеће и проучили фатиху. По тврдњама МУП-а Републике Српске, хангар, односно круг некадашње земљорадничке задруге у Кравици, данас је приватно власништво, којег чува полиција. Не споримо како је мајкама и члановима породица страдалих требало омогућити да несметано уђу у круг хангара, да положе цвијеће и обаве фатиху, али долазак са опремом за резање жице у циљу насилног уласка, напросто представља кршење закона. Нагуравање са полицијом експресно је означила СДА, Општински одбор Сребреница, као „Незабиљежено је у хисторији човјечанства да се на један овакав начин поступало према жртвама геноцида од оних који су били учесници у геноциду …“!!! Ово је напросто гнусна и нечувена лаж! На снимцима се јасно виде ликови полицајаца који су чували хангар, а који су у вријеме о којем је ријеч били дјечаци.

Имамо позицију да се гестапо РС-а односи према жртвама управо како је то било у периоду холокауста „, изјавио је Ћамил Дураковић, начелник општине Сребреница, додајући како позива гестапо РС-а да прекине са пријетњама привођења оних који су насилно ушли у хангар. Оваква изјава је парадигма језика мржње. Анти-Дејтонска реторика се у правилу фактурише Милораду Додику, предсједнику Републије Српске , укључујући и актуелног Високог представника Шмита , док се истовремено упорно игнорише анти-Дејтонска реторика из бошњачке радионице. Не треба ни истицати како поређење институција Републике Српске-а са гестапом и холокаустом представља увреду за српски народ који је био, уз Јевреје, Русе и Пољаке, највећа жртва нацистичког прогона.Увођење вјеронауке у Сарајевски кантон, доминантно бошњачки, представљало је јасан сигнал како је Босна дефинитивно подјељена по етничким и конфесионалним цртама.  Асим Мујкић, професор Филозофског факултета у Сарајеву, сликовито је сугерисао питање родитељима Бошњацима у Бањалуци, да ли су за увођење вјеронауке у вртиће и школе, односно да ли су за то да њихова дјеца “чаме у неком ћошку”, док се одржавају часови вјеронауке већинског народа?

Огласио се и Савјет реису-л-улеме Исламске заједнице у БиХ, поводом „све бруталније сатанизације вриједности ислама и институција Исламске заједнице у БиХ“. Наравно, под сатанизацијом се подводи глас против увођења вјеронауке у дјечије вртиће и школе, што је нонсенс.

Нико разуман не спори право на слободно изражавање вјерских увјерења и осјећања, али не на начин који фактички уводи отворену сегрегацију и гетоизацију друштва. У Федерацији БиХ је већ на дјелу монтсруозан пројекат, еуфемистички назван, двије школе под једним кровом, што представља гетоизацију par excellence. Заробљеном и суженом политичком и клерикалном уму ни то није довољно, па се сада острвио и на најмлађи нараштај.

У обимном есеју о садашњем тренутку земље и контроверзној улози међународне заједнице у БиХ, др Нерзук Ћурак, професор на Факултету политичких наука у Сарајеву, (Ослобођење, 11. фебруар), на једном мјесту луцидно примјећује : „Ако се изградња државе БиХ унутар једног дијела међународне заједнице сматра антисрпским пројектом, онда то треба казати. Ако се, сходно таквом ставу, изградња државе сматра пробошњачким и прохрватским пројектом, и то треба казати. Ако је то тако, онда је нехтијући циљ OHR-а неизградња државе. За то се онда морају сносити посљедице, јер је управо неизградња БиХ као државе антисрпски, антибошњачки, антихрватски, антимањински, антиграђански пројекат.“

Уз ризик приговора да мисли аутора чупамо из контекста, овај цитат ипак сматрамо цјелисходним у развијању тезе о нужности одлучне интервенције OHR у обуздавању већ доиста неподношљиве спреге политике и клира, као објективно највеће опасности овој крхкој државној заједници. Проблем је раширен стереотип како је бивши режим гушио вјерска осјећања, што је ноторна лаж. Нико не спори да се ислам  маргинализовао, али нипошто и забранио. То је, чини се, алиби међународној заједници да не интервенише у овој изузетно осјетљивој сфери.Питање из наслова заиста намеће нужност, попут императива, новог друштвеног уговора (Ћурак) на нивоу земље, али и уз партиципацију релевантних актера из сусједства. Полазна премисе је консензус око темељних вриједности земље.

Не откривам „Америку иза угла“ констатацијом како је пост-дејтонска БиХ земља парадокса in continuo. Илустрације ради, Дејтонски споразум је у Републици Српској готово плебисцитарно дочекан као нешто наметнуто, док је у Федерацији БиХ примљен са олакшањем, у смислу да је барем сачуван државно-правни оквир предратне БиХ. Како је вријеме одмицало, а међународна заједница оличена у Канцеларији Високог представника (ОХР), мало-помало преносила надлежности у Дејтону прописане ентитетима на државни ниво, што је изазивало подозрења и негодовања политичких структура РС-а. И обратно, поздрављено у ФБиХ, посебно од бошњачких политичких лидера. Међутим, у народском жаргону – мало мачку телећа глава, бошњачка политичка номенклатура је све отвореније заговарала унитаризацију БиХ, под изговором стварања ефикасније државе. Кад је аустријски Словенац Петрич једном приликом дефинисао Дејтонски мировни споразум као „луђачку кошуљу“, дух је пуштен из боце. На дневни ред су дошле уставне промјене. И тада започиње ера дискурса у форми паралелних политичких монолога. Свако је нудио своју визију и перцепцију, без постизања минимума сагласности о карактеру државе каквој се тежи.

Нико не спори како је БиХ уникум у свијету у погледу државно-правног устројства. То је доиста енормно скупа и неефикасна државна заједница. Међутим, то је ипак пола истине, јер се нерационалност и неефикасност искључиво односи на пола државе, односно, ентитет официјелног назива Федерација БиХ, настала у Вашингтону прије петнаест година, као резултат предратног везивања застава – зелене и „шаховнице“.

Игроказ политичких монолога садржава два супротна пола – очување слова и духа Дејтона, што резолутно заговара српска страна, те радикалне уставне промјене, укључујући и територијалну прекомпозицију земље, што горљиво агитује бошњачка страна. У таквој констелацији политичких снага и односа, ОХР једини фингира улогу кохезионог фактора, безуспјешно настојећи саставити некомпатибилне стране.

На сцени је готово унисона сагласност, како шире јавности, тако и политичких представника из оба ентитета, о нужности приступања БиХ евро-атлантским интеграцијама, при чему српска страна ту доминантно види значај приступа ЕУ, док је у знатној мјери подозрива кад је ријеч о чланству у НАТО. Сада долазимо до још једног парадокса. Формално и процедурално, БиХ не може начинити одлучујући корак ка европској кандидатури све док је ОХР у земљи. Већ дуже времена политички лидери из РС, а Додик најгласније, заговарају гашење ОХР-а, чему се бошњачки политичари, посебно Силајџић, енергично супротстављају. Укратко, бошњачка политичка гарнитура данас јасно фигурира као брана уласку БиХ у ЕУ.

Као резултат јединственог менталног склопа и специфично изведеног менталног кода, у БиХ се продужава политичка варијанта Павловљевог условног рефлекса, како ће неко другоме нешто подметнути. Ономад је то било претежно на релацији Београд – Загреб, а данас је то у БиХ непомирљива Сарајево – Бањалука траса. Што год се изусти у Сарајеву, макар и сувисло, у Бањалуци се дочека, најблаже речено, с подозрењем. И обратно. Индикативно је како је на црти стања паралелног политичког монолога, Мостар као „столни хрватски град“, практично на политичкој маргини. То није нипошто безначајно, јер сугерише формулу својевремно сублимисану у изреци, парафразирано, Југославија ће бити оно што се договоре Срби и Хрвати. Преведено, пост-дејтонска БиХ ће бити оно што се договоре Срби и Бошњаци. Циркулишу шпекулације како ће тај тренд прећутно аминовати међународна заједница, као (1) компензацију Србима с обје стране Дрине за изгубљено Косово, те (2), ускраћивање Хрватима стварног статуса конститутивног народа у БиХ, јер су добили практично етнички очишћену Хрватску, коју највећи дио Хрвата овдје доживљава као матичну земљу.

У формалном, политичком вокабулару Брисела и Вашингтона, БиХ је прије отприлике пет година прешла из тзв. пост-конфликтне у транзицијску фазу. Догађања на терену су сугерисала како су ипак обје фазе паралелно на дјелу. Најновија ескалација запаљиве реторике и уочене тензије, комбиноване са економском пустоши у земљи, застрашујућом корупцијом и криминалом, те спрегом политике и клера, јасно упућују на повратак у чак пред пост-конфликтну фазу!

Један скорашњи извјештај Democratization Policy Council 1, не искључује могућност нових сукоба, мада нема поузданих показатеља о постојању критичне масе расположења да се земља гурне у нови ратни хорор.

У извјештају се констатује како су ЕУФОР снаге за спровођење  мира на симболичном нивоу (2,000), како Америка нема своје трупе у саставу, чак ни официра за везу, те како земље чланице ЕУ унилатерлано повлаче своје јединице из БиХ. Прошле године је напрасно укинуто патролирање јединица ЕУФОР-а, што је охрабрило оне који се нису намирили у рату, или су склони пјесничкој параболи „ћераћемо се још“. Сумња се како су полицијске снаге формацијски и по наоружању, готово као војне јединице, како постоје приватне заштитарске јединице са дугим цијевима, како су ловачке удруге наоружане прекомјерно и егзистирају у великом броју. Недавно је РТРС, јавни емитер, имао сторију из околине Требиња о хајци на вукове. Било је уочљиво како су ловци, њих око стотињак, били готово одреда у маскирним униформама! С друге стране, предсједник Борачке организације РС (БОРС), Пантелија Ћургуз, упозорава на наоружавање Бошњака и то по џематима (вјерским мјесним заједницама), са циљем да се наводно снагом оружја изађе на море и Дрину!

Спрега политике и клера постаје доиста неподношљива, у чему предњаче реис Мустафа Церић и Хусеин Церић .

На предизборном скупу у Чапљини прошлог љета рекао је дословно: „Нећемо се више ми њима прилагођавати, нека се они сад нама прилагођавају!“. Таква злокуга порука вјерског поглавара доиста онеспокојава. А међународна заједница ћути. Недавни скандал у Глухој Буковици на обронцима Влашића, кад је реис Церић стао у одбрану хоџе педофила, или раније увођење вјеронауке у сарајевске вртиће, те најновија вијест из Зенице о продаји станова (у згради само за муслимане) руше сваку наду у могућност креирања заједничке државе и њеног опстанка.

Сјетимо се само Поточара и посјете „лудог Вучића ,психопате и људождера „, Сребреници .Претходно је Вучић у Мостару изјавио ( пред каменовање и покушај убиства 11.јула 2015 .године) : У Сребреници се десио ужасан злочин. Ја сам данас овде да одам почаст свим погинулим .Умјесто хвала од стране Реис ул Улеме Хусеина Кавазовића ,Кавазовић  је рекао :Не насиједајте на провокације Окрените се да клањамо уз констатацију .Долазак Вучића у Сребреницу је исто што и његов недолазак, то нам значи исто, порука је реиса ул Улеме .Церић ради на томе да ислам постане снажан елемент бошњачког национализма и залаже се да Босна и Херцеговина постане национална држава Бошњака, јер Хрвати и Срби већ имају своје националне државе ( Хрватску и Србију , респективно). [ 1 ]

Церић је у свом обраћању Бакиру Изетбеговићу чињеницу да су Бошњаци вакцинисани у Србији због недостатка вакцина против COVID-19 у БиХ назвао „срамотом вијека за наш народ и државу“.

Не би то било толико страшно да поједини Архијереји Српски који су три деценије били у служби Анти-српске политике у Србији и Црној Гори,који су пилатски ћутали 21 .маја 2006 .године када је срушена заједничка нам отаџбина   у кавазовићевском стилу  нису заграктали : Вучић је кукавица ,дошао је да напада сироте жене Сребренице .Светосавски нема шта .Милошевић ,Вучић и ко је сљедећи ?

У потоњем поглављу у крокију ћемо се осврнути на пост- Дејтонску Босну и међуенитетске односе уз мишљење,наравно субјективно, о будућности Босне и Херцеговине која је по нашем мишљењу Југославија у малом .Аутор овог фељтона присјетио се давних седамдесетих када је у емисији на српском језику Албански вођа албанске  револуције и творац модерне Албаније  Енвер Хоџа на течном Српском језику у емисији Радио Тирана у 22 часа рекао : Југославија је модел у распадању .Такође оживљава се авет ,до душе за сада само  графитим,а по бившим југословенским престоницама – Југославија са главним градом Сарајевом.Ваљда у том смјеру иду и пленумашки зборови од Београда до Сарајева и Скопља ,који разарају ионако крхку српску просвјету која мора доживети катарзу ако мислимо да опстанемо на вјетрометинама Балкана .

                          ( наставиће се )