Пише:Дејан Бешовић
Академик др.Растислав Петровић даље пише “ Ровчани, чија се територија није граничила са Кучима, када су сазнали шта се дешава, одлучили су, на предлог свог војводе, Миња Радулов, или да спасе Дрекаловиће, или да заједно са њима погину.Међутим, када су кренули у помоћ Дрекаловићима, Љеворчани им нису дозволили да пређу преко своје територије, јер су знали да ће им се Махмут паша осветити. Тада је ровачки војвода одлучио да са још два друга и неколико Братножића, идући слијепим путем под окриљем мрака, крене до пећине у којој су се налазили Дрекаловићи.Ноћ је чувала јунаке, а њихова лагана шетња водила их је у вјечност. Када су спасиоци стигли, сви су се спремили и полако, пазећи да их Турци не примијете, пратећи Ровчане и Братоножићане, Дрекаловићи су побегли…Сазнавши шта се догодило, Мехмед паша, разјарен, издао је наређење да се у Братоножићима опљачка све живо и да се они прикладно казне што су дозволили да се Дрекаловићи спасу преко своје територије и да је неколико њих учествовало у спасавању.
Затим је издао наређење војсци да нападне Ровљане кроз… Пипер и Бјелопавлић, који су претходно одбили да му на његов захтев предају Дрекаловиће…
Оно што Мехмед-паша није успио да постигне, да се освети Ровљанима, постигао је његов син Махмут-паша дванаест година касније, када је на превару довео 57 највиђенијих Ровљана у Никшић, под изговором да ће са њима и Пиперима напасти Гацко.
Не слутећи ништа, јер ће Пипери бити са њима, Ровљани, предвођени кнезом, стигли су у Никшић гдје су Турци, по наређењу паше, извршили прави масакр над њима. Од 57 људи, само четворо је успјело да побегне.Паша је сам заклао ровачког кнеза, док је никшићки диздар одсјекао главу монаху Исаији. Био је то један од најсуровијих злочина које је починио овај иначе озлоглашени Бушатлија…Ако Мехмед-паша није успио да се освети Ровачима за свог живота, Братоножићани ће заувек памтити масакр који је над њима почињен. Том приликом, по пашином наређењу, у Подгорицу је доведено и продато много крупне и ситне стоке, а од добијеног новца изграђен је мост преко Мораче за сиромашне Братоножића.Паши је, ипак, нешто и пошло за руком – овјековечио је себе кроз злочин, јер се мост и данас по њему зове ВЕЗИРОВ МОСТ. Истовремено, док се прикупљао новац прикупљен за изградњу моста, Аџи-паша Османагић је преварио четворицу Братоножића који су помогли Дрекаловићима да побјегну, и наредио да буду јавно објешени испред Сат-куле усред Подгорице.
Као што се може видети из горе наведених цитата др Растислава Петровића, иначе познатог као Дрекаловић из кучког села Косора, Братоножићи су одиграли кључну улогу у спасавању Дрекаловића.
Притом, др Петровић назива страдање Братоножића масакром, и то не само Куча, док су аутори прије њега то називали пљачком, а не масакром.Овдје ћемо споменути да је његов рођак Илија Машанов Петровић,такође писао о Кучима и похарана али цијенимо да читаоцима не би било занимљиво да им износимо прије свега личне импресије овог жилавог старкеље који је писао о Похари али на бучан и надмен начин који је неприхватљив за историјску науку јер историја учитељица живота или да је у праву онај који износи Истину а не импресије и викун локалних сеотских вашарских грајала која имају знање али због гордости и надмености нити знају нит се учити дају како је то пословично- записао наш народ ,још на почетку своје христијанизације . То су искључиви мотиви ,којима смо се руководили приликом одабира оних који су писали о Похарама племена Кучи . Такође поменути Петровић ( Илија Машанов прим.аутора ) ,сврстава надасве Књаза Данила као негативну историјску личност за разлику од других аутора,надасве : Митрополита Амфилохија и Буда Симоновића који излазе из зачараног круга самоплеменштине и Књаза Данила Петровића и поред безбројних мана ,које аутори наводе ,сврставају у позитивну личност Срба Црне Горе .Митрополит Амфилохије затим говори о томе како је Данилов закон настао у традицији Душановог законика и Законоправила и Правилника Светог Саве, чиме је потврђен српски идентитет на црногорским територијама. Аутор Илија Петровић не дијели мишљење Митрополита Амфилохија Радовића у својој оцјени Данилове владавине, када каже: „Забрињавајуће је што чак ни митрополит црногорско-приморски, господин Амфилохије, Брђанин из Мораче, не зна чиме и каквим злим делима је кнез Данило био опседнут и по чему је остао познат онима који су преживели његове ‘државотворне’ злочине.“
Није ваљда да Илија Машанов Петровић зна боље што је гријех од самом водећег свјетског теолога ,проф.др.Афилохија Радовића чије животно гесло може да се сажме само у једној реченици : Ником не кажи какав је док му не видиш крај,настављају тако дјело Синаита и Светог Григорија Паламе и учвршћујући његово учење међу Србима. Дакле забрињавајуће је за „светог “ Илију то што „грешни “ Митрополит Амфилохије Радовић мири и сабира род Светосавски и Православни .Овим скрећемо пажњу да свака унутар српска несугласица и трвење служи у корист наших не малих и опаких непријатеља ,о чему су оба ова аутора и Митрополит Амфилохије и Будо Симоновић,наглашавали у својим радовима а само животно дјело Митрополита Амфилохија је заправо примијењено Светосавље у земаљском животу .Не желећи да овдје износимо апологију дјела Митрополита Амфилохија ,поставили бисмо само једно питање времешном Косорцу- Илији Петровићу .Гдје је он до сада да осуди лудовања његовог братанца Мирољуба по Малесији и Скадру ,оном Скадру којега је оживио баш „грешни “ Митрополит Амфилохије послије осам деценија мрака над првом Српском престоницом ?!
( наставиће се )
