Пише :Дејан Бешовић

Послије завршетка Другог свјетског рата стање СПЦ у Хрватској се није нормализовало .Епископ Дамаскин (Грданички), дипломац београдске Богословије и Музичке школе, као и петроградске Духовне академије, с титулом доктора филозофије стеченом у швајцарском Фрајбургу, помало интровертни интелектуалац, половином 1947. године долази у главни град НР Хрватске, у столицу митрополита загребачког Српске Православне Цркве (СПЦ), шест година након што је усташка власт ухапсила, мучила и унаказила, па после Недићевој власти предала његовог претходника, Доситеја (Васића).

Исте године, 14. јула, митрополит је кренуо возом у Пакрац, сједиште пакрачке (славонске) епархије којом је администрирао. На станици у Пакрацу дочекала га је “руља са припремљеним јајима што је ипак значило да је насиље организовано и дозирано”. Клицали су “доље разбијачи братства и јединства” и “живјели народни попови”.

–Кад је понестало дефицитарних јаја демонстранти су почели пљувати митополита и свештенике у његовој пратњи. Спасила их је народна милиција, ишчупала из руку ратоборних неверника, стрпала у камион и одвезла у Окучане. Одатле је престрављени Дамаскин продужио пут за Београд.- из.СвС 2 стр.7/зап .19 Те, 1947. године за Горњокарловачког епископа (Лика, Кордун, Банија и Горски Котар) постављен је Никанор (Иличић), на мјесто епископа Саве (Трлајића) којег су усташе убиле 1941. негдје у гудурама Велебита. Пошто је и он био администратор, још једне “удовичке”, далматинске епархије, кренуо је у приморје, у прву визитацију, неколико мјесеци после пакрачког случаја. Али, није стигао до епархијског сједишта у Шибенику јер је претучен у српској варошици Кистањама. У то вријеме, јереј Манојло Крга премлаћен је коцима у личкој, Титовој Кореници, а 1946. хицима је убијен један од двојице предратних пароха дрежничких Ђорђе Жутић, приликом свог повратка у Дрежницу ,код Огулина, у Горском Котару, која је једно вријеме била сједиште партизанског, Главног штаба Хрватске, а у доба СФРЈ звала се Партизанска Дрежница.

Дамаскин се дуже време задржао у Београду, без жеље да се враћа у Загреб. А против његовог повратка жестоко је био  Душан Бркић, формално други човек у својству представника Срба режима у Загребу. Бркић је маја 1949. образлагао да је Дамаскинов избор и “први наступ” линч у Пакрацу, био “без сагласности Срба у Хрватској и да је зато створена таква ситуација”,те  да Србима у Хрватској треба епископ “који ће чувати тековине НОР-а, који ће поштовати оно што је Тито дао Србима у Хрватској”. Већ сљедеће године, Бркић ће угледати свог бога, на Голом отоку, Дамаскин ће се вратити у Загреб, али фактички нестанак загребачке митрополије, “њеног свијета и традиције”, био је “важан и крупан корак у раздвајању” цркве и народа.Период од 1945. до 1971. за СПЦ у Хрватској био је саблажњиво, најнаказније и најбогохулније доба, континуирано на њене најтрагичније, апокалиптичне године, од 1941. до 1945. у усташкој ендехазији -записаће Прота Момчило Кривокапић .Владика Атанасије Јевтић пише у књизи Страдање СПЦ у Хрватској  : Свети Синод СПЦ обавестио је 22. јануара 1951. федералну Комисију за вјерска питања да је само у Горњокарловачкој епархији од 189 храмова СПЦ попаљено и порушено 173, од чега 111 до темеља, као и да су убијена 93 свештеника. Али, нису све цркве страдале од црне усташке руке. Свој, скромнији допринос дали су и Титови партизани, немачка и италијанска војска.Према једном извештају Светог Синода СПЦ из 1947. усташе су убиле 187 свештеника, 30 калуђера и два вероучитеља. И онда, таквој, обогаљеној цркви и њеном, што покланом што недокланом свештенству и верничком стаду, хрватски комунисти у љуштури “професионалних Срба” (такав статус им је, по тадашњим квотама, била улазница у црвену елиту) одлучили су да затру спомен и укину смисао битисања.Створена је опскурна лепеза метода: рушене су преостале, неоштећене или запаљене, миниране или на други начин руиниране цркве, клесаним црквеним камењем градиле су се задружне штале, мостови и путеви, псеудоправном и/или физичком силом спречавано је обнављање храмова, на гаравим црквиштима грађене су профане грађевине, обарана су и крадена црквена звона…О тим изопаченим подвизима комунистичке власти и обезбожених инструираних гомила башибозлука, спремних на погром проказаних, биће речи у наредним наставцима овог серијала. Овде ћемо се задржати на успутним, бизарним и шибицарским моделима и механизмима разобрученог светогрђа.Црквени суд пакрачке епархије жалио се 1951. Комисији за верске послове НР Хрватске како је државно пољопривредно добро “Цигањуша”, у котару Ораховица, дотерало 500 свиња на товљење (“на жир”), близу историјски и културолошки знаменитог српског манастира Ораховица и да те свиње чувари “затварају у манастирски подрум, а у манастирској порти се врши пребрајање свиња усљед чега је свуд по манастиру и около манастира загађено свињским балегама”.Још 1948. у врту српског манастира Пакра између Дарувара и Пакраца ,основана је економија “Пакра”, у саставу предузећа за узгој свиња из Великих Зденаца. У оквиру економије на манастирској окућници “изграђени су прасилиште, стаја за назимад, стаја за припусне свиње”.О томе је аутору фељтона до детаља испричао тадашњи парох кућански Протојереј Момчило Раичевић ,потоњи Архијерејски намјесник подгоричко – даниловградски и колашински : Када сам се са попадијом Даринком 1961 .године доселио у Пакрачкој епархији имали смо само једну ћерку Вукосаву -Секу .Били смо принуђени да држимо товне прасиће по наредби Мјесног комитета СКХ и задруге  .На Православног свештеника гледало се као на чудовиште . Мој отац Прота Андрија Раичевић и мајка Вукосава рођ.Бодрожа ,ћерка Свештеника Стевана Бодроже у почетку су долазили код нас у посјети. Мој отац никако није трпио неправду . Због тога је 1936 .године напустио родну Подгорицу и отишао трбухом за крухом како наш Српски и Светосавски народ каже по Босни и Славонији . Тешко смо пострадали у Цапрагу и Јасеновцу гдје смо били интернирани .У Цапрагу ми је убијена сестра Десанка . Прогнани смо крајем 1942 .године за Црну Гору -Подгорицу .Отац Андрија је са нама морао да се исели из своје куће у Подгорици 1949.године са Протом Крулановићем .Истјерали су га Раичевићи његова браћа и сестре јер у ондашњем  Титограду није био потребан Свештеник који ће „залуђивати народне масе “ .Непрестано су га нападали а он није дао на себе .14 пута га је хапсила Титоградска ОЗНА .Последњи пут мој отац Андрија који никада није скидао мантију боравио је у Кучанцима 1962 .године . Сада ми одзвањају његове ријечи : Дијете овдје ће усташе поново завладати.Да идеш за Црну Гору или за Београд .Тог последњег пута један католички велечасни га је физички напао,псујући му светињу  .Мој отац га је пребио и препливао набујалу Саву ,стигавши у Босански Кабаш. Ту бива ухапшен али Ристо Докнић тадашњи судија га је одмах пустио из затвора . Онда су услиједила непрестана писма мог оца ,која су била отварана од стране хрватске Удбе „да се што прије селим у Црну Гору „. Оно што ми је пресудило да напустим Хрватску било је писмо владике Шабачко -ваљевског Јована Велимировића мог разредног старешине из Раковачке богословије .Он је био братанац Светог Владике Николаја  Уједно био је разредни старешина Митрополиту Амфилохију ,Владикама : Атанасију Јевтићу ,Артемију Радосављевићу и читавој плејади духовних горостаса .Писмо је гласило : Оче и дете Момо није време за егзибиције .Иди у своју Подгорицу буди тамо јереј по чину Мелхиседековом јер  иду  зла времена “ .Наступио је Маспок у Хрватској и ја сам са ,тада већ четри ћерке и супругом Даринком дошао у Црну Гору „.

Августа 1951. Симеон (Злоковић), нови, агилни и неустрашиви епископ горњокарловачки, који је те године заменио резигнираног Никанора (Иличића), жали се писмом хрватској верској Комисији да “на веће празнике старе жене, Мајке, десетине километара носе децу на крштење, у нади да ће се на каквом срушеном црквишту наћи свештеник који ће им крстити децу”. И овде су баке, бринући за душе унучади, сачувале нит вере и традиције. Матичари избегавају да родитељима дају лист рођених, спречавајући их тако да крсте своју новорођенчад. На то се опет жали владика Симеон, акцентујући случај у личкој општини:– У једној општини (Дабру) се то право (издавање листа рођених) ускраћује само припадницима православне цркве, док се римокатолицима то право не ускраћује. Овим не наглашавамо да је у овом случају дискриминација од неког католика, јер је матичар Србин, али је карактеристично да исти има респекта према вишим католичким властима, док православну цркву сматра црквом коју нико не штити, па ваљда, из страха од Папе, дозвољава себи поступак који не служи на добро…”.

Овај сегмент приче завршавамо једном црнохуморном епизодом. Крајем јула 1962. опет се властима жалио Симеон због случаја Милета Тепшића, сељака из Цреварске Стране (Кордун), члана његовог Епархијског савета. Ентузијаста или спадало, или обоје, Тепшић је, на неком форуму, савјетовао “другове”, вазда напаљене против крста, да би, ипак, било паметно “одржати српство” и “градити српске цркве” само “док се не поруше и католичке”. Тако су пренијеле комитетлије, денунцирајући га (“фашиста, шпијун поповски, државни непријатељ и заговарач поповске струје на Кордуну”) и тражећи његово искључење из Социјалистичког савеза радног народа због “подривања” и “харангирања највише тековине НОБ-а, братства и јединства наших народа”.Мишљења смо да смо овдје дужни направити дигресију ради бољег сагледавања међународне политике која је вођена у и послије другог свјетског рата према Србима у разним Хрватским државна и присјетити се шта каже водећи Српски стручњак за међународно јавно право Смиља Аврамов о геноциду над Српским народом и Српском црквом у Хрватској : Оптужба против српског народа за геноцид представља врхунац хипокризије. Хрвати су, примењујући напад као најбољу одбрану, наумили да тужбом против нас прекрију све огромне злочине које су починили. Геноцид као феномен „коначног решења“ применили су над Србима оба пута. И поред тога што је правна наука данас доживела тотални пораз, дубоко сам уверена да ћемо тај спор добити. Велику кривицу за хрватску тужбу сносимо и ми сами, односно наше власти, ове, али и оне из моје генерације. Да смо којим случајем проблем хрватског геноцида над Србима на дневни ред поставили 1945. године, не бисмо доживели 1991, а ни ту тужбу. Ми смо уместо тога затварали очи пред стварношћу. Срби су наивно, да не кажем глупо, улетали у разне међународне комбинаторике, а да претходно нису били начисто са мотивима и позадином понуђених им решења.Оно што сам настојала да докажем у овој тужној књизи, управо је континуитет геноцида: 1991. је само продужетак 1941. године. Геноцид над нашим народом није довршен, још увек доживљавамо убијање Срба и на Косову и у Хрватској.И појединачни акти спадају под појам геноцида, уколико имају за циљ да докрајче и истребе до краја одређену групу или нацију. Постоји пре свега идеолошки континуитет између 1941. и 1991. године јер је усташка идеологија врло помно негована у том периоду. Они су били иркорпорисани у западним земљама у готово све структуре власти. Осим тога усташе су имале своје одвојене војне и цивилне организације. Онда се 1990. организовано враћају у Хрватску, само што тада распуштају своју организацију и укључују се у политичке партије. Приказала сам историјат усташког покрета од 1945. до 1990. године акцентујући и документујући њихове везе са хрватским комунистима на највишем нивоу. И у државно-правном смислу постоји континуитет њихових злочина. Туђман је то отворено признао да је структура његове државе у великој мери копија НДХ.Данас чак и хрватски теоретичари и историчари, попут Душана Биланића, пишу о томе колико је Броз гајио одиозност према Србима. Када је након рата дошао у Вршац, први његов налог био је да се Србија третира као окупирана земља.Други налог односио се на ликвидацију српске буржоазије, а посебно ликвидацију солунаца и српске интелигенције. Остала је прећутана књига Велибора Савића „Солунци на ломачи“, па онда ликвидација војводе Бојовића и читаве његове породице, као и унука војводе Путника. Трагично је да ни данас немамо тачан број наших ратних и поратних губитака. Колико је професора факултета, глумаца, уметника, уопште људи који су носили униформе, страдало?

Још једна наша велика грешка била је та што смо дубоко веровали нашим бившим ратним савезницима који су играли двоструку улогу. Пре свих Велика Британија. Позивајући се на аутентичне изворе навела сам у другом тому да је Павелић од 1926. године радио за британску обавештајну службу. Овде се лако и лаковерно прелазило преко англоамериканског бомбардовања Србије 1944. године, у време када су се Немци повлачили из Србије. И када је највећа концентрација Немаца била према Загребу, на који није пала ниједна бомба. А Србију су темељно разорили.Готово је заборављено да су англоамеричке снаге пред крај рата бомбардовале заробљеничке логоре српских официра и војника. У широј историјској перспективи постоји дубока веза између бомбардовања 1944. године и бомбардовања наших савезника 1999. године. И једно и друго без икаквих правних основа. Иза геноцида над Србима у НДХ стајала је нацистичка Немачка и Ватикан. Иза геноцидне политике 1991. стајао је уједињени Запад, победничке и поражене земље у Другом светском рату.геноцид над српским народом прећутан је и негиран 1991, као и онај 1941. Режисери најпрљавијег рата у модерној историји, оног против Југославије, не само да су прећутали геноцид, него су лицемерно Србију разапели на крст срама и прогласили кривцем за разарање СФРЈ, па и за геноцид.Нама је данас потребно суочавање са том горком истином. Геноцид је у том склопу кључно питање, будући да осветљава не само локалне односе унутар бивше земље, него, пре свега, однос Запада према српском народу. Иако је Генерална скупштина УН 1992. прогласила етничко чишћење као геноцид, за „Олују“ и „Бљесак“, којима су коначно почишћени Срби из Хрватске, до данас нема казне.Треба имати у виду да су у тим акцијама Хрватима помагали амерички генерали. Американац Питер Сингер написао је у својој књизи да Хрвати нису имали капацитет да изађу на крај са Србима. И још је признао да су „Олују“ они, Американци, извели. Ја то цитирам у књизи. Идеалан је тренутак у овом историјском часу да поставимо карте на сто, да престанемо једном са додворавањем, савијањем кичме и самооптужбама. То народ више не може да поднесе.Српски народ није добио репарације, нити обештећење за геноцид почињен над њим. Ми не знамо тачно до детаља у чему се састојао споразум између Бранта и Тита којим су опроштене репарације. Осим ако се не рачуна изградња Кршког немачким капиталом. Споразум Тита и Бранта постоји у тајним архивама, али ми није јасно зашто данашња власт не дозвољава нама, научним радницима, увид у тај део архива. Данас се поједини наши правници позивају на ретроактивност из незнања. Или је нешто друго у питању?Наводно, Конвенција о геноциду донета је 1948. па се не може применити на догађаје од 1941. године. То је апсолутно нетачно јер би у том случају цео Нирнбершки процес и акти који су везани за њега били ништавни. Управо је обрнуто. Генерална скупштина УН је нирнбершке принципе кодификовала и прогласила их саставним делом универзалног међународног права.Треба видети како су се Јевреји и Јермени изборили за признање геноцида над њима. Они су добили своје обештећење. Иако у то време није постојала држава Израел, страдали Јевреји били су држављани разних земаља. Ништа им то није сметало да поставе одштетни захтев који се извршава до дана данашњег. Само су Немци држави Израел исплатили 72 милијарде марака, као и доживотне пензије преживелим логорашима или њиховим малолетним наследницима.Не могу се правити научне синтезе без емпиријске грађе за обраду неког феномена. Тако вам је и са геноцидом. Да бих извршила класификацију тих великих злочина морала сам да укључим историјске елементе. Историчари су написали бројне књиге о злочинима над Србима у 20. веку, али су оне углавном прећутане. За наше политичаре не постоје. Из тих књига они нису извукли никакве закључке.Не постоји део где је живео српски народ у Хрватској а да он није научно обрађен. Да је све то сакупљено на једном месту, на основу те грађе могло се доћи до тачног броја побијених Срба. Али те књиге су одбачене. Ова власт не показује никакав интерес за српске жртве. Сви ми пишемо по приватној иницијативи и властитој савести, да би оставили будућим генерацијама траг о злочинима. Ако оне уопште буду заинтересоване за њу.У свим цивилизованим земљама постоје научне структуре које свакодневно брифују политичаре и усмеравају политику у одређеном правцу. Наша унутрашња, али и спољна политика, велика је импровизација. Погубан је недостатак кооперације између науке и политике, чак би се могло рећи да међу њима постоји антагонизам. Политичари се плаше научних радника. Псеудоинтелектуалци окупљени у некаквим НВО имају много већи утицај на наше политичаре од врхунских научних радника. Чак их финансирају из буџета.А када погледате те тзв. НВО, оне уопште нису невладине, оне су независне једино у односу на нашу Владу. Али су врло везане за стране владе које их у већини финансирају. НВО које су настале у време разарања СФРЈ, истурени су пропагандни пунктови одређених земаља. И овде легално раде оно што би се у свакој другој земљи могло подвести под класичну шпијунажу, или под антидржавну делатност.Није их забранио само Путин. У великом броју азијских земаља, које нису комунистичке, такође су им забранили рад. Узмите Малезију или Сингапур. Тамо су похапсили представнике страних међународних организација које су вршљале по земљи, потом их пустили и протерали из државе. Западноевропске земље такође имају врло строг систем контроле над НВО сектором. Тамо ове организације морају строго да се придржавају програма рада имајући у виду интерес своје земље. Код нас је у том погледу потпуно анархично стање.Трагедија Југославије планирана је од 1945. године. Видело се то по активности усташа, по унутрашњем уставном развоју који је ишао до тачке када би се квазиправно могло оправдати разарање државе. Та тачка је Устав из 1974. године. А само бомбардовање 1999. године је такође врста геноцида над овим народом. Сваљивати све на мртвог Милошевића кукаквички је, бедно и подло. Он је имао политичких грешака али оно за шта је оптужен у Хагу ноторна је лаж. Као и много шта друго што му товаре овде“.Милорад Вукашиновић пише : После завршетка Брионског пленума (1966) отпочео је процес политичко-правне дезинтеграције СФРЈ у правцу јачања „републичких сувренитета“ у односу на институције савезне државе. Годину дана касније Џон Кембел, теоретичар америчке ЦИА-е , сачинио је извештај о Југославији у којем је на известан начин потврдио такав развој догађаја. Указао је на карактер комунистичке идеологије која је после рата прихваћена из осећаја „наде или безнађа“, као и на неуспех интеграције државе због национализма који је присутан у највишим партијским форумима. Свестан хипокризије Брозове политике предложио је да САД према СФРЈ воде политику која превазилази међусобне билатералне односе, при чему је имао у виду шире стратешке америчке интересе у хладноратовски подељеној Европи“.Средином шездесетих година Брозова Југославија постепено обнавља формално прекинуте дипломатске контакте с Ватиканом. Да ли случајно или не, у септембру 1967. године у земљу се враћа свештеник Крунослав Драгановић, Павелићев сарадник и један од организатора „пацовских канала“, захваљујући којима је много усташа пребјегло на Запад и постало дио тзв. „антикомунистичког конзорцијума“. Готово истовремено врх хрватских комуниста покреће низ сепаратистичких иницијатива -све је почело тзв. декларацијом о језику – које ће кулминирати појавом Маспока (1970 – 1971) који је имао изразито противсрпски и антијугословенски карактер. Александар Раковић с правом указује на Маспок као на манифестацију идеја „левог праваштва“ које су се, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, прелиле и на подручје Црне Горе. Тако ће 1969. године извесни Франциско Паловинети или Половичини  чији идентитет никада није потврђен упутити писмо цетињском митрополиту Данилу Дајковићу у којем му сасвим отворено „Нуди прелазак на унију и финансијску помоћ Светог оца папе у износу од 500 милиона лира. Паловинети у овом писму указује на подршку Ватикана „склањању“ Његошеве капеле, а што ће се догодити 1972. године. На месту Његошеве заветне цркве подигнут је Мештровићев Маузолеј (1974) чија је изградња била у функцији јачања „самобитности Црногораца“, о чему је опширно говорио Мате Мештовић, син познатог вајара и једна од најзначајнијих личности у хрватској политичкој емиграцији.Експоненти „лијевоправашке идеологије“ у Црној Гори своје „светоназоре“ покушавали су да крајем седамдесетих година пласирају у одговарајућим научним, културним и медијским публикацијама, гдје се промовишу идеје о „дукљанском идентитету Црногораца, посебности црногорског језика и постојању аутокефалне цркве“. Чак се и Његошево дјело прерађује у складу с потребама такве политике. Ипак, мора се истаћи, да су без обзира на подршку утицајних партијских структура, овакве идеје у самој Црној Гори изазивале огроман одијум тадашње стручне и најшире јавности а као примјернавешћемо  је фијаско брошуре Шпира Кулишића, О етногенези Црногораца, која је штампана 1980. године Враћајући се теми СПЦ и Српског народа у

  Хрватској и Југославији ,доносимо писмо Архимандрита Јустина Поповића из 1971 .године Његовој Светости Патријарху Српском Герману, Светом Архијерејском Синоду СПЦ и Епископима Српске Цркве.Писмо је насловљено као одговор  на анонимну дописницу коју је Јустин добио у Ћелији Ваљевској почетком 1971 .године :„… У мутним и мртвим водама „екуменизма“, у које су неки од њих (Епископа) загазили, ретко се ко од православних одржао, а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља …“

А наши најодговорнији црквени фактори, светосавски стражари Православља, да ли су се обазрели, и ослушнули, и видели какве реакције на све те његове душегубне игре са вером и Црквом бивају од стране православних широм света: Епископа, правих православних теолога, монаха, народа православног, а особито Светогорских самопрегорних подвижника?Равнодушност наше светосавске Јерархије иде још даље, иако апокалиптичка неман и с друге стране удара на свету веру Православну. Шта је наша Јерархија учинила после јудинске одлуке Московске Патријаршије о интекомјунијуму с римокатолицима, донетој 16/29. децембра 1969. године насупрот свим Светим Догматима и Канонима Православне Цркве? Том нечувеном у историји Православне Цркве и њеног догматског Предања одлуком у заједничарењу у Светим Тајнама са јавним јеретицима васцело Богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и Сабори поругани, Догмати и Канони Цркве погажени, Предање одбачено, Истина презрена, Црква Христова – Невеста Чиста поваљана у отровну каљугу јеретика. А ми, шта смо ми као Црква на све то учинили и шта предузели? Ништа. Не односе ли се с тога и на нас речи Св. Григорија Богослова: „Ћутањем се издаје Бог“ и Црква Божја.Ако икада, у овом судбоносном случају, наши Епископи Богом постављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су били неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбране Православља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване “ љубави“ – јер постоји и лажно названа љубав, као што постоји и „лажно названи гносис“ – знање, разум: 1 Тим. 6, 20. Нажалост, они нису тако поступили. Напротив, они и сами учествују, неки речима, неки делима и црквеним актима, а неки пасивним ставом у скрнављењу Истине и продаји јеретицима светиња Цркве Божије. Нису ли и они, следујући одлуци те исте Московске Патријаршије о признању тајне брака извршене од стране римокатоличког свештеника, и то исто играње са Светим Тајнама и благодаћу, одлуком својом потврдили на седници Архијерејског Сабора пре неку годину? Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца – Апостолски 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32, 33, 34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове „благослове“ примили по храмовима београдским, кад су им они долазили у „братске посете“, или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него „екуменизам“ протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?Ово кратко навођење само неких од суштинских проблема Цркве Христове, могло би бити далеко опширније благодарећи одговорности, или, боље рећи неодговорности неких наших најодговорнијих црквених људи. Но и ово до сад речено, довољно показује да они нису на путу Светих Отаца, не поштују Свете Саборе, него газе Свете Догмате и Свете Каноне, идући за лажним духовима противним Духу Божјем, Духу Христовом, Који Цркву Православну руководи и упућује на сваку истину (Јн. 16, 13). „О! Како ме жалости, – да речем и ја са Светим Василијем Великим, – то што се напуштају Канони Светих Отаца и руши се тачност (ακρίβεια) црквена; и бојим се да ће таква равнодушност постепено довести до потпуног хаоса у стварима Цркве“ (Канон 89. св. Василија). При овоме, сетимо се страшних речи Пророка Божјег: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јерем. 48, 10). А ми то чинимо, и горе од тога. Зато је неопходније и од најнеопходнијег: да сви навијемо срца своја непрекидном молитвом и покајањем ка Господу, да по великој свемилости Својој, не сручи на нас проклетства с неба са њиховим страхотама.Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о „времену“, о „духу времена“, или о „духу екуменизма“ који влада у свету, или о “ дијалогу љубави“ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим „вековима мржње“, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо „љубави Истине“ (2 Сол. 2, 10), уместо „истиновања у љубави“ (Еф. 4, 15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза „ходе као незнабошци у празности ума свога“ (Еф. 4, 17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка „вери Истине“ (2 Сол. 2, 13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави Божје и истинског човекољубља, те или оптужују Оце – Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих. Међутим, светоотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! Него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије, него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн. 11, 52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“Нееванђелски је, душегубно је такође, изговарати се сличним понашањем других равнодушних Патријараха и Епископа данас. Јер, по речима Св. Отаца, нерад и немар и свако уопште грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе – Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања“ (Посланица 1848. год., пар. 17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама „екуменизма“, у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља.Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља. Сетимо се еванђелског правила Светог Григорија Паламе, изреченог у писму Патријарху Антиохијском Игњатију 1345. године, када је овај одступио од православног учења: „Они који су од Цркве Христове, они су и од Истине; а они који нису од Истине, не припадају ни Цркви Христовој… Јер ми смо научили да Хришћанство меримо не по лицима, већ по истини и по тачности вере, (Συγγράμματα т. II, Солун 1966, стр. 627). Ово, вековима испробано и свестрано потврђено православно правило Св. Григорија Паламе, јесте свагдашње правило Цркве Православне и Исповедника православних и народа Божјег православног од Светих Апостола до данас, па ће благодаћу Божјом и силом Божјом бити и од данас до века. Али, авај! Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. „Ништа тако“, вели Свети Златоусти Учитељ васељене, „не разгневљаује Бога као цепање Цркве… Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех“ (РG t. 62, 85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо“ над кукавним родом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају..„Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАп. 5, 29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.Покоравати се Богу већма него људима“, – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (Дела Ап. 5, 17-42); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.Власт је у начелу од Бога (Рм 13, 1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал. 5, 1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља.Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици и Новомученици. Сви су ови Светитељи живо оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се треба већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

Какав помор коси душе наше дечице, и наше омладине без православне наставе. Какве духовне смрти пустоше наш православни народ који није просвећен православно и светоотачки. О својој вери Православној и животу и путу светоотачком он скоро ништа не зна, те стога тако лако и постаје плен разноврсних сектаната, који се све више и несметано шире по земљи Светога Саве. Жалосно је такође што наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, не знају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности и црквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије. А како би та јадна деца и могла знати тај православни, апостолско-светоотачки пут, када га се ми пастири црквени не држимо, то се од нас не могу њему ни научити, нити се на нас угледати? Зато је прва и последња потреба наша данас: вратити се на православни пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту црквеног живота и рада. Јер једино свецели повратак на Богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца, и са њима и Светих Српских Богоугодника, то јест повратак на њихову беспрекорну Православну веру у Богочовека Христа, на њихов благодатни живот у Цркви Духом Светим, на њихову слободу у Христу којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1), на њихово благодатно искуство у Духу Светом, на њихове Богочовечанске свете врлине. Само то, и само то може нас кукавне и јадне спасти и ослободити робовања разним човекоугодништвима и човекослужењима, и спрати мноштво досадашњих грехова наших. Јер то робовање је равно идолопоклонству, равно служењу лажним идолима нашег анархистичко-нихилистичког века. Иначе, без апостолско-светоотачког пута, без апостолско-светоотачког одлучног идења за Јединим Истинитим Богом у свима световима, и служења Једином Истинитом и Живом Богу – Богочовеку и Спаситељу Христу, Глави Цркве Православне, сигурно ћемо потонути у мртвом мору европског културног идолопоклонства, и уместо Живом и Истинитом Богу служићемо лажним идолима овога света, у којима нема спасења, нема васкрсења, нема обожења за тужно биће што се човек зове.Избављени Богочовеком Господом Христом од идолопоклонства у свима његовим издањима, ево шта нам поручују и у аманет остављају Свети Оци Светих Седам Васељенских Сабора као једини Православни пут, пут Богочовечански, којим треба неустрашиво ићи кроз све историјске тмине и помрчине овога века и света:„Свети Оци наши, испуњујући божанску заповест Бога и Спаса нашега Исуса Христа, нису светиљку божанског знања коју им је Он дао сакрили под поклопац, него су је поставили на светњак најкориснијег учења, да би светлела свима у кући, то јест свима који славе Бога у Православној Васељенској Цркви, како се не би нико од оних који православно (εΰσεβώς) исповедају Господа спотaкао ногом о камен јеретичког зловерја. Јер Свети Оци изгоне напоље сваку јеретичку заблуду и одсецају труле удове, ако су ови неизлечиво болесни; и, имајући лопату у својим рукама, они очишћују гумно, и пшеницу, то јест хранљиву реч, која поткрепљује срце човека, сабирају у житницу Православне Васељенске Цркве, а плеву јеретичког злог учења избацују напоље и сажижу огњем неугасивим… И ми, држећи се на сваки начин догмата и дела тих истих Богоносних Отаца наших, проповедамо једним устима и једним срцем, нити шта додајући, нити шта одузимајући од онога што су нам они предали, него се у томе утврђујемо и укрепљујемо, и тако исповедамо, тако учимо, као што су Шест Светих Васељенских Сабора одредили и потврдили. И ми верујемо… да „нас је спасао не посредник, нити анђео, већ сам Господ“ (Ис. 63, 9), и Њему следујући и Његов глас усвајајући, ми велегласно кличемо: ни сабор, нити царска власт, нити завера богопроклетих, нису спасли Цркву од идола, као што је такве глупости измислио јеврејски Синедрион, него је само Господ славе – Оваплоћени Бог спасао и ослободио Цркву од идолопоклоничке заблуде. Стога: Њему слава, Њему благодат, Њему благодарност, Њему хвала, Њему величанство, јер је искупљење – Његово, спасење Његово, пошто једини Он има моћ да потпуно спасе, а не нико други од бедних земаљских људи… Тако дакле: као што су Пророци видели, као што су Апостоли научили, као што је Црква примила, као што су Учитељи одогматили, као што се васељена сагласила, како је Благодат заблистала, како се Истина доказала, како је лаж прогнана, како се Премудрост смело јавила, како је Христос потврдио, – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо Христа Истинитог Бога нашег… То је вера Апостолска, то је вера Отачка, то је вера Православна! та вера утврди васељену“ (Акта Св. Седмог Васељенског Сабора, седница 4, и Синодикон Православља).

Из Хрватске се као што смо навели Маспок и смутња у виду разних протелитских  покрета експресно ширила  и у Боку которску Српску невјесту Јадрана .Српска Бока одједном је постала мисионарска земља за „браћу католике “ о чему ћемо у наставку опширније .Није наравно само Бока била под ударом .Ту су били Буњевци у Бачкој и покатоличени Клименти у Срему .

                          ( наставиће се)